MAGDALENA BLAŽEVIĆ ZA KROKODIL: PIŠEM O ŽENAMA JER IH NAJBOLJE POZNAJEM - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
19145
post-template-default,single,single-post,postid-19145,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

MAGDALENA BLAŽEVIĆ ZA KROKODIL: PIŠEM O ŽENAMA JER IH NAJBOLJE POZNAJEM

MAGDALENA BLAŽEVIĆ ZA KROKODIL: PIŠEM O ŽENAMA JER IH NAJBOLJE POZNAJEM

Sa Magdalenom Blažević, jednom od učesnica 12. Krokodilovog književnog festivala, razgovarala sam u kafiću beogradskog hotela, u blizini Beograđanke. Magdalena je u društvu koleginice Senke Marić upravo završavala doručak, kada smo se i zvanično upoznale i započele razgovor.

Magdalena je mlada spisateljica, poreklom iz mesta Žepče, u Bosni, a studirala je hrvatski i engleski jezik u Mostaru, gde i danas živi. Na portalu Strane.ba zajedno sa Senkom Marić i Srđanom Gavrilovićem uređuje ovaj sajt. Njena zbirka priča „Svetkovina“ izašla je ove godine u Hrvatskoj (izdavačka kuća Fraktura) i Srbiji (Kontrast izdavaštvo). U „Svetkovini“, Magdalena se bavila ženskim uglom, odnosno iskustvom, u različitim životnim situacijama.

Za početak sam je pitala kakav je osećaj držati svoje reči, svoj rukopis, svoje priče u štampanom izdanju. „Osećaj je potpuno drugačiji od onog kada vaše priče izlaze na internetu, na portalima… Ali to nije ni blizu. Uzbudljivo mi je jer je Svetkovina prva. Imam osećaj da sada knjiga počinje svoj život, doći će do publike, kritike… Godina je generalno grozna, ali meni lično jedna od najboljih.“

Za Magdalenu je od velike važnosti iskustvo života na selu, ali i značaj rodnog mesta Žepče. Kaže da za nju nije bilo dileme o čemu će pisati i kako: „To se taložilo godinama – bilo je kod mene tu. Priču ‘Kapa’ zapisala sam sa 12 godina u svom dnevniku, koja je o devojčici koja pripoveda o svojoj smrti. Imala sam potrebu zapisati ceo događaj, plašila sam se zaborava.“

Takođe navodi koliko je važan jezik kojim se pripovedač koristi. „Sam jezik u pričama je dosta sažet, čist. To mi je bilo najvažnije – da nema viškova. Iako priča mora biti dobra, sa nekim događajem – ne možete dati čitaocima priču koja nije napisana savršenim jezikom. Razne priče i motive čula sam od svoje bake, majke… Dosta priča izmislila sam i sama, uz početnih par činjenica koje bih čula od njih dve, a ostatak bih sama nastavila. Važno je dobro razumeti likove.“

Baš u ovom momentu je sama odgovorila na pitanje koje sam razmišljala da joj postavim: „I zato je to na neki način odgovor na pitanje Zašto pišem samo o ženama? Pišem o ženama jer to dobro znam. Najbolje poznajem žensko iskustvo – znam kako žena žudi za muškarcem, znam kako je roditi dete. Volela bih da mogu napisati priču iz muškog ugla – ali taj ugao ne poznajem dovoljno dobro. S druge strane, ženska iskustva su mi dovoljno bliska da bih o njima pisala.“

Prilikom nastupa na drugoj večeri festivala pročitala je svoju priču, koja nosi isti naziv kao i zbirka – „Svetkovina“. „Noći su tihe svetkovine. Ti dolaziš uvijek u isti čas. Svečan kao ovaj sada“ – deo je iz njene priče koju je Magdalena izražajno pročitala.

Otkrila mi je da se, pored pisanja kratkih priča, oprobala u pisanju romana (koji je nastao iz priče „Kapa“, o ubijenoj 15-godišnjoj devojčici 1993. godine) – koji dokazuje da joj kraći format pisanja mnogo više odgovara. „Volim jezik koji je istovremeno i očišćen ali i poetski, a da ne naruši strukturu priče i samu atmosferu. Ja sam osoba koja želi da sazna najvažnije: šta neka žena misli, šta namerava uraditi. Mislim da nije potrebno napisati 30 stranica, ako se suština može reći na 5“.

U budućem periodu, Magdalena planira da se posveti pisanju priča koje u izvesnom smislu za nju predstavljaju izazov jer je glas u njima dala – dečjem uglu odnosno glasu. Kazala je i da joj je želja da u jednom trenutku napiše ljubavni roman, ispričan iz ženskog ugla.

Otkrila je da u svojim pričama ne voli savremene produkte poput struje, telefona. Trudi se da stvori bajkovitu, nadrealističku atmosferu. Upravo seoski život daje puno materijala za to, smatra Magdalena. „Selo nije idila, kao što se misli. Selo je preokrutno. Tamo kao dete gledaš male mačiće kako se bacaju u vodu jer ‘prvi se mačići u vodu bacaju’, to je prosto tako i ti tu ne možeš ništa; ne smeš da plačeš. Moraš da se s tim pomiriš“, navela je književnica.

Važno zapažanje koje je podelila ticalo se njenog utiska o čitalačkoj publici. „Puno se čita, imam utisak da je situacija što se toga tiče mnogo bolja nego što sam očekivala. Ljudi čitaju, javljaju se, komentarišu… Mislim da taj put ide uzlaznom putanjom definitivno“, zaključila je Magdalena.

Journalist for a day, Danijela Nikolić, Beograd, avgust 2020.