31 Jul Audio-vizuelna prostorna instalacija Nije bajka, ali…. na XVIII Festivalu KROKODIL – izveštaj
Kristina Vasić i Dina Muratović, KROKODILove novinarke na dan
U popodnevnom delu programa, drugi dan Festivala KROKODIL je postao bogatiji za vođenja kroz audio-vizuelnu prostornu instalaciju pod nazivom Nije bajka, ali…. Kroz pet poglavlja Nije bajka ali… donosi priče o pravim heroinama devedesetih, aktivistkinjama, feministkinjama i borkinjama koje su se suprotstavile ratu i političkoj represiji. Odbijale su da budu neprijateljice bez obzira na to odakle su. One su razumele šta znače ljubav i empatija i na taj način se suprotstavljale mržnji.
Prva instalacija počinje pričom Nije bajka ali…lezbejke kidaju i kroz nju vodi Dejana Cvetković, freelance novinarka i feministkinja iz Vranja. Dejana uvodi u priču o heroini Igo Rogovoj. Igo je sa svojom prijateljicom iz srpske zajednice u znak otpora nacionalizmu obilazila kako srpske, tako i albanske kafiće, zbog čega je bila suočena sa pretnjama. Saznajemo da Igo odlazi u Beograd, gde svake srede žene protestuju protiv Miloševića. Žene u crnom činile su tri grupacije žena: feministkinje, majke vojnika koje su bile protiv svih vrsta vojnih angažmana svojih sinova i muževa, kao i građanke bez formalnog angažmana. Ključni momenat za stvaranje neraskidive veze je kada ugleda transparent koji drži Staša Zajović, na kom piše ,,Albanke su naše sestre.’’ Čini se kao da je povezivanje za vreme sukoba, prijteljstvo i sestrinstvo između Albanki i Srpkinja bilo čin otpora.
Drugo poglavlje multimedijalnog projekta analizira antiratni otpor s početka devedesetih godina u Jugoslaviji, sa posebnim fokusom na Biljanu Jovanović (1953 – 1956), kultnu književnicu, dramaturškinju i ključnu pokretačku snagu Civilnog pokreta otpora. Kroz četiri tematske priče, ovo poglavlje istražuje odnos zvanične istorije prema ženskom mirovnom aktivizmu i ukazuje na prostornu nepravdu kojom je sećanje na ove istorijske događaje sistemski potisnuto sa beogradskih ulica. Dok su jugoslovenski simboli i Bulevar AVNOJ-a, gde je Biljana živela, izbrisani preimenovanjem ulica, sećanje na ženski aktivizam proterano je na periferiju, pa se Biljanina ulica danas nalazi u Malom Mokrom Lugu. Poglavlje osvetljava masovne akcije poput čuvenog Crnog flora iz 1992. godine, kada je sto hiljada građana razvilo crvenu traku dugačku hiljadu i trista metara od Palate Albanije do Slavije u znak solidarnosti sa opkoljenim Sarajevom. Biljana Jovanović, autorka avangardnih romana „Pada Avala“ i „Psi i ostali“, pokretačka je sila ovog otpora.
Autorka Nađa Bobičić donosi hroniku ženskog antiratnog pokreta u Crnoj Gori kroz priču o kotorskom Centru za žensko i mirovno obrazovanje Anima. Tri objavljene priče: Izgubljeni mir, Pacifizam kao intuicija i Pacifistkinje su u pravu osvetljavaju put koji su ove žene prešle tokom devedesetih godina. Odlučujući preokret dogodio se u junu 1998. godine tokom sukoba na Kosovu, kada su očajne majke aktivistkinjama donele pisma svojih sinova sa fronta koji su molili za spas iz ratnog užasa. Anima je pokrenula peticiju, sakupivši u Kotoru preko hiljadu i sto potpisa za samo jedan dan, a javnim čitanjem vojničkih pisama na Trgu od oružja izvršen je presudan pritisak na Skupštinu Crne Gore koja je potom donela odluku o povlačenju mladića. Bobičić u zaključku iznosi inicijativu da se kotorski Trg od oružja preimenuje u Trg mira.
Aleksandra Panić, u svom poglavlju pravi intimnu paralelu između dijagnoze raka dojke i ratne mobilizacije devedesetih godina, opisujući oba događaja kao agresivne metastaze koje preko noći i bez najave okupiraju ljudsko tijelo, porodicu i čitavu zemlju. Kroz prizmu čekanja u savremenim bolničkim hodnicima i sećanja na detinjstvo obeleženo šaputanjem i skrivanjem oca od vojnih poziva, tekstovi prerastaju u snažan manifest protiv svih oblika sistemskog i ideološkog nasilja.
Poslednje poglavlje u nizu je pod nazivom Nije bajka ali….računajte na nas koje nam predstavlja Dragan Markovina, hrvatski pisac i istoričar. Markovina nas vodi kroz priču o Heni Erceg i njenom otporu i ideji da nezavisno novinarstvo mora da opstane. Heni je imala sve predispozicije da sebi obezbedi karijeru na Hrvatskoj radio televiziji ali nije želela da bude deo režimske propagande. Markovina ističe kako je Heni bila dete komunista i da je roditelji jesu obeležili ali da ona nije bila samo to. Heni je više puta napadana u javnosti i šikanirana na poslu zbog svog angažmana. Pored svega što je Heni doživela, ona će postati novinarka kakva danas jeste. Da nije bilo ljubavi između nje i Viktora Ivančića, teško da bi mogla da nosi teret usamljenosti koji joj je neposlušnost donela.
Foto: Marija Piroški & Jovana Pantelić
