28 Jul Kada nasilje više ne iznenađuje
Jedanaestog jula 2026. godine na Instagramu je objavljen video u kojem Vladimir Arsenijević mirno saopštava da ga je, neposredno pred početak planirane komemoracije žrtvama genocida u Srebrenici, pretukla grupa od dvadeset do trideset ljudi. Nasilje je, čini se, toliko usađeno u naše društvo da ovakve vesti više ne izazivaju onoliki šok koliko bi se moglo očekivati. Tokom protekle dve godine borbe za pravdu bili smo izloženi tolikoj količini nasilja i vesti o nasilju da smo na njih gotovo navikli – a tada nastaje još veća opasnost.
Upravo pitanjima porekla, oblika i normalizacije nasilja bila je posvećena panel-diskusija o istraživanju „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? 2.0“, održana 4. jula na Maloj sceni XVIII Festivala KROKODIL. Razgovor je organizovan povodom objavljivanja drugog izdanja publikacije koja se bavi skrivenim uticajima na porast nasilja u Srbiji i vezom savremenog nasilja sa nesuočavanjem sa kolektivnim traumama nastalim tokom ratova devedesetih.
Milena Berić, komunikološkinja, izvršna direktorka Udruženja KROKODIL i koautorka istraživanja, otvorila je razgovor i predstavila njegove učesnike. Pored drugog koautora, politikologa i istraživača Srđana Hercigonje, u diskusiji su učestvovale profesorka komunikologije Snježana Milivojević, pravnica i osnivačica organizacije IUSTICOM Olga Kavran i istraživačica, antropološkinja i feministkinja Lara Končar.
Događaj zato nije predstavljao samo izlaganje rezultata istraživanja – njegovi nalazi poslužili su kao polazna tačka za razgovor u kojem je kultura nasilja sagledana iz više uglova: kroz medije i političku komunikaciju, odnos prema ratnim zločinima i tranzicionoj pravdi, oblikovanje nacionalnog identiteta, rodne odnose i različite oblike društvenog isključivanja.
Ulice kao medij
Berić je objasnila da je prvo istraživanje nastalo iz potrebe da se otkrije koji skriveni uticaji doprinose porastu nasilja u društvu, čime su podstaknuti, kroz koje se kanale plasiraju i na koji način se manifestuju. Kao početna tačka poslužilo je posmatranje grafita i murala u Beogradu, među kojima se nalaze i oni kojima se mitologizuju i veličaju osuđeni ratni zločinci.
Zidovi grada stoga nisu neutralne površine. Oni postaju medij preko kojeg se političke i ideološke poruke unose u svakodnevicu građana. Njihovim stalnim prisustvom određeni simboli, ličnosti i vrednosti postaju uobičajeni deo javnog prostora, čak i kada ih građani više ne primećuju ili ne razmišljaju o značenju koje nose.
Prvo istraživanje pokrenuto je pre masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, koje se dogodilo 3. maja 2023. godine. Taj događaj uticao je i na tok istraživanja i na način na koji su njegovi učesnici razmišljali o nasilju koje je decenijama prodiralo u različite oblasti društva, obrazovanje, medije i masovnu kulturu.
Rezultati prvog ciklusa pokazali su generacijske razlike u odnosu prema porukama na ulicama. Mladi su primećivali grafite i murale, ali im uglavnom nisu pridavali veliki značaj. Pripadnici srednje generacije smatrali su da je takav sadržaj nedopustiv i da bi država trebalo da ga ukloni, dok su ga najstariji učesnici doživljavali kao pokazatelj katastrofalnog stanja u društvu.
Drugo istraživanje sprovedeno je sa idejom da se utvrdi da li se i koliko odnos prema takvim porukama promenio. Berić je kao važan pozitivan pomak izdvojila to što mladi sada mnogo jasnije prepoznaju ulice kao medij za plasiranje određenih poruka. Ne samo da ih primećuju već umeju da odrede šta one predstavljaju i otvoreno iskazuju da im smetaju. Promena je primećena i kod srednje generacije. Njeni pripadnici uočavaju kako njihovi roditelji (pripadnici starije generacije) preuzimaju vulgarne narative i izraze sa prorežimskih medija. Drugi ciklus istraživanja je zato otišao korak dalje od analize gradskih zidova i pokušao da sagleda kako se skriveni i otvoreni oblici nasilja prenose kroz različite sfere društva.
Od rasprostranjene pojave do instrumenta vladanja
Istraživanje „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? 2.0“ realizovano je tokom 2025. i 2026. godine, u kontekstu velike društvene i političke krize u Srbiji i masovnih studentskih i građanskih protesta koji su usledili nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine.
U poređenju sa prvim istraživanjem, nalazi ukazuju na promenu u percepciji građana. Nasilje se ranije češće doživljavalo kao difuzna i nekontrolisana pojava, dok se sada sve jasnije prepoznaje kao sistemski i politički proizveden mehanizam, sa konkretnim izvorima i akterima. Istraživanje ukazuje na direktan i „nevidljiv“ uticaj države i dominantnih medija na održavanje kulture nasilja. Agresivni javni govor, glorifikacija i mitologizacija ratnih zločina, istorijski revizionizam, medijska manipulacija i instrumentalizacija mladih predstavljaju neke od praksi koje doprinose njenoj normalizaciji. Urbani prostor, strogo kontrolisani obrazovni sistem i „kidnapovane“ institucije u takvom kontekstu postaju delovi šireg sistema koji održava strah, nasilje i demokratsko nazadovanje.
Snježana Milivojević je, ipak, u aktuelnoj društvenoj situaciji i rezultatima istraživanja prepoznala razloge za optimizam. Govoreći o poslednje dve godine, opisala ih je kao period permanentne pobune, strpljivog nepristajanja i neposlušnosti. Na radikalno nasilje mladi odgovaraju svojevrsnim radikalnim pacifizmom, oslanjajući se na kreativne oblike otpora i probijajući apatiju prisutnu kod starijih generacija. Njihov fokus usmeren je na ono što se događa „sada i ovde“. Prema rečima Milivojević, mladima je u ovom trenutku prioritet da sačuvaju svakodnevicu, zbog čega veza sa devedesetim ostaje u drugom planu. Oni trenutno možda nemaju kapaciteta da se istovremeno bave i prošlošću i brojnim problemima koji neposredno utiču na njihove živote.
Pacifistički, gandijevski otpor često se doživljava kao prespor, pa se postavlja pitanje da li je nasilje jedini način da se izazove društvena promena. Učesnice diskusije odbacile su takvu mogućnost. Milivojević je istakla da promena ne nastaje preko noći, već se akumulira, dok je Olga Kavran upozorila da bi nasilni odgovor proizveo nove probleme i dalju radikalizaciju.
Prošlost oblikuje sadašnjost
Posebna pažnja tokom razgovora posvećena je odnosu prema ratovima devedesetih. Drugo istraživanje polazi od veze između savremene kulture nasilja i odbijanja većinskog dela društva da se suoči sa traumama i zločinima iz tog perioda. Ta trauma održava se glorifikacijom i mitologizacijom ratnih zločina i sistemom vrednosti koji je nekada pružao kulturnu podršku ratovima, a danas omogućava poricanje počinjenih zločina.
Olga Kavran, koja se bavi međunarodnim krivičnim pravom, pravnom odgovornošću i radom sa žrtvama i zajednicama pogođenim ratnim zločinima, podsetila je na deset stadijuma genocida Gregorija Stentona. Poslednji stadijum je poricanje, koje može postati uvod u novi genocid ili rat. U istraživanju je istaknuto da su predstavnici vlasti, državni organi i prorežimski mediji tokom 2025. godine na različite načine učestvovali u poricanju i relativizaciji ratnih zločina, veličanju osuđenih ratnih zločinaca i promovisanju narativa prema kojem je srpski narod najveća ili jedina žrtva ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ovakve prakse korišćene su i za napade na studentske blokade i proteste. Osuđeni ratni zločinci pojavljivali su se u televizijskim emisijama kao analitičari i stručnjaci, koristeći javni prostor ne samo za negiranje zločina već i za napade na studente i uopšte kritičare vladajućeg režima.
Kavran je ukazala i na drugačiji odnos mlađih generacija prema prošlosti. Mladi često ne prepoznaju neposrednu vezu između ratova devedesetih i današnjih društvenih problema, već pokušavaju da od tog perioda naprave rez i da se ograde od vrednosti u koje su verovali njihovi roditelji. Iako se na ulicama i dalje nalaze murali koji veličaju Ratka Mladića, Kavran smatra da mladi te ratne zločince uglavnom ne prihvataju kao svoje heroje. Ne usvajaju u potpunosti ponuđene matrice, uprkos sistematskom insistiranju na narativu žrtve i izvrtanju istorijskih činjenica. Upravo u tom raskidu nove generacije sa ranijim obrascima ona vidi pozitivan pomak.
Ipak, ograđivanje od prošlosti nije isto što i suočavanje sa njom. Ako mladi o ratovima devedesetih ne dobijaju dovoljno znanja kroz obrazovni sistem, ostaju izloženi suprotstavljenim identitetskim narativima, političkim manipulacijama i pokušajima radikalizacije. Prvo istraživanje upozorilo je da se mladi nalaze između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, dok grafiti, murali, mediji i druge alatke mogu biti korišćeni za promociju retrogradnih politika, govora mržnje i nasilja.
Ko pripada zamišljenoj „idealnoj naciji“?
Lara Končar je nalaze istraživanja razmatrala iz feminističke perspektive. Prema njenom tumačenju, prilikom analize jednog murala nije dovoljno pitati samo koga on predstavlja. Potrebno je ispitati koje vrednosti i poruke prenosi i kakvu sliku društva podržava.
Nacionalni identitet gradi se kroz odnose povezivanja, ali i isključivanja. Da bi bio učvršćen, određuju se oni koji pripadaju zajednici i oni koji iz nje moraju biti odstranjeni. U nacionalističkim kontekstima ženama se dodeljuje određena uloga, pre svega u porodici i reprodukciji nacije. Nasilje prema LGBTQ+ osobama povezano je sa njihovim nepristajanjem na takvu sliku „idealne nacije“.
Lik Ratka Mladića na muralu zato ne predstavlja samo jednu osobu, već sa sobom nosi čitav niz vrednosti. Skriveni oblici nasilja javljaju se kada su nasilne prakse toliko normalizovane da ih više ni ne prepoznajemo kao nasilje. Strukturni oblici nasilja, iako nisu uvek neposredno vidljivi, stvaraju uslove za normalizovanje direktnog nasilja.
U intervjuu nakon panela Končar je objasnila da nacionalni identitet mladih ne oblikuje samo jedna sfera. Obrazovanje predstavlja jedno od važnih mesta, naročito kada je reč o reviziji prošlosti i sadržaju udžbenika, ali na njega utiču i porodica, kultura, potkulture kojima mladi pripadaju, kao i religijski narativi. Kada se nacionalni identitet poveže sa rodnim identitetom, dolazi do sudara različitih vrednosti i normi. Nacionalistički diskursi i desničarske politike imaju jasnu predstavu o položaju žene u porodici i na tržištu rada. Iz tih predstava razvijaju se političke ideologije i strategije koje žene zadržavaju u nepovoljnom položaju, dok se različiti rodni identiteti isključuju. Posledica takvog isključivanja jeste upravo nasilje.
Na pitanje o tome koji bi bili prvi koraci koje bi trebalo preduzeti kako bismo za 10 godina živeli u „idealnom“ društvu, odnosno u boljoj situaciji nego danas, Končar je iznela stav da postoje dva moguća pravca. Ona smatra da prvi pravac promene podrazumeva reformu medija, institucija i zakona, odnosno prostora koji u velikoj meri reprodukuju nasilje. Međutim, kao inspirativniji zadatak izdvaja drugi pravac – promišljanje društva postavljenog na drugačijim temeljima: izgradnju novih političkih principa i strategija koje teže društvu ravnopravnih, kao i osmišljavanje drugačije organizacije društva.
Između „sada i ovde“ i suočavanja sa prošlošću
Jedna od najvažnijih promena koju su doneli studentski protesti jeste porast svesti mladih o tome kako izgleda društvo u kojem se nasilje koristi kao alat vlasti. Umesto da na njega odgovore istim sredstvima, oni biraju neposlušnost, kreativne akcije i istrajno nepristajanje. Mladi pokušavaju da se bave sadašnjošću jer žive u okolnostima u kojima je neophodno „spasiti svakodnevicu“. Ipak, da bi promena bila dublja i dugotrajnija, potrebno je sistemski menjati različite oblasti društva. To podrazumeva i suočavanje sa prošlošću, kao i obrazovanje mladih o ratovima devedesetih, jer se sadašnjost ne može u potpunosti razumeti bez poznavanja procesa koji su je oblikovali.
Odsustvo šoka
Nasilje u Srbiji već dugo nije izuzetak, već obrazac. Toliko je ugrađeno u sistem da u nama, kao građanima, sve ređe izaziva čuđenje. U trenutku kada je prebijanje čoveka neposredno pred komemoraciju žrtvama genocida vest koja više ne izaziva onoliki šok koliko bi morala, rečenica postavljena na početak drugog istraživanja „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?“ dobija dodatnu težinu:„Kad okrutnost postane normalna, saosećanje deluje radikalno.“
Iako živimo u društvu u kojem je nasilje prisutno gotovo na svakom koraku, ne smemo dozvoliti da pognute glave prolazimo pored grafita koji ga veličaju, niti da ravnodušno slegnemo ramenima na još jedan naslov o nasilnom događaju. Potrebno je biti svestan dubine problema, ali se istovremeno usredsrediti i na svetle primere i male pomake koji su tokom razgovora više puta istaknuti. Studentski pokret pokazao je da su promene moguće i bez nasilja, kroz istrajno nepristajanje, solidarnost i kreativne oblike otpora. Promena se ne događa preko noći, već počinje onda kada pojedinac prepozna besmislenost i opasnost nasilja i odluči da na njega više ne pristaje.
Ovogodišnji, osamnaesti po redu, Festival KROKODIL nosi naziv „Neposlušnost“, uz objašnjenje: „Književnost je neposlušnost u svom najčistijem obliku upravo zato što je nije moguće naterati da banalizuje stvarnost, zaćuti pred silom ili se povinuje nepravdi.“ Zato su književnost, razgovori, diskusije, pozorišne predstave, kulturni događaji i festivali važni: oni postavljaju pitanja i otvaraju prostor za dijalog onda kada se čini da su društveni i politički problemi postali previše veliki i složeni da bismo im se suprotstavili.
Biti neposlušan zato znači ne pristajati na nasilje i njegovu normalizaciju. Znači ne prolaziti kroz život pognute glave, već verovati u mogućnost života u drugačijem društvu – društvu zasnovanom na odgovornosti, empatiji, solidarnosti i ljubavi.
Autorka teksta: KROKODILova novinarka na dan Sofija Lapčević
Foto: Marija Piroški i Jovana Pantelić
