27 Jul Oživljavanje književnih periferija: Kako je švedski festival Littfest kroz saradnju sa KROKODILom u Beograd doneo glasove potisnutih kultura
Ovogodišnje izdanje regionalnog književnog festivala KROKODIL ponovo je potvrdilo svoju ulogu otvorenog prostora za savremene društvene debate i povezivanje različitih kultura. Nastupom švedskog festivala Littfest u okviru KROKODILa, beogradskoj publici predstavljeni su autentični autori i teme koje preispituju dominantne narative i daju prostor glasovima sa margina.
Prvog i drugog dana festivala KROKODIL, nastup švedskog festivala Littfest kroz program „Centri periferije“ uneo je izuzetnu dinamiku u festivalsku atmosferu, stavljajući u fokus ključna pitanja marginalizovanih identiteta i slobode izražavanja. Tokom drugog dana, publika je imala priliku da se uveri na koji način književnost može postati moćan alat lične i kolektivne dekolonizacije – posebno kroz prezentacije i svedočenja autora iz naroda Sami, poput Matsa Jonssona, Linnee Axelsson i Johana Sandberga McGuinnea, koji su osvetlili potisnutu istoriju, arhivske tišine i opasnosti od prenošenja površnih stereotipa. Nakon toga se fokus proširio na pitanja savremene „migrantske književnosti“ i života između različitih jezika i kultura, pri čemu su pisac Andrzej Tichý i pesnikinja Burcu Sahin sa urednikom Perom Bergströmom i umetničkim direktorom Erikom Jonssonom otvorili dijalog o skrivenim slojevima društva, preispitivanju zapadnih stereotipa i izgrađivanju novih prostora u kojima margina i periferija postaju sami centri književnog stvaralaštva.
Govoreći o razlozima dolaska u Beograd, umetnički direktor Littfesta Erik Jonsson ističe da selekcija pisaca predstavljenih u Beogradu odražava samu srž njihovog matičnog programa u Švedskoj. Littfest se održava u gradu Umea na severu Švedske, daleko od velikih centara poput Stokholma, Malmea i Geteborga. Iz te pozicije proistekao je i naziv njihovog programa – „Centri periferije“.
-Littfest se održava na severu Švedske, veoma daleko od poznatih gradova… Umea se nalazi na periferiji Švedske. Tokom putovanja na književne festivale širom sveta shvatio sam da najzanimljivija književnost ne nastaje nužno u velikim gradovima poput Pariza ili Londona. Naš festival je postao veliki upravo zato što u svom gradu možemo da budemo najveći festival… Kada predstavljamo priče sa severa Švedske publici iz, na primer, Stokholma, možemo da približimo pitanja i događaje iz tog dela zemlje koji im inače nisu bliski. Kada to uradimo, periferija postaje centar – istakao je Jonson.
Poseban fokus ovogodišnjeg gostovanja bio je stavljen na književnost, istoriju i kulturu naroda Sami, starosedelaca čija je tradicija vekovima bila usmena. Iako u javnosti često vlada slika o Švedskoj kao zemlji bez kontroverzi i ratnih sukoba, autori iz ovog naroda podsećaju na istoriju potiskivanja, rasne biologije i zabrane jezika u školama. Zbog toga su polovina dovedenih autora u Beograd bili upravo predstavnici Sami zajednice.
Duboko ukorenjen proces asimilacije i decenije sistemskog potiskivanja uslovili su da mnoge generacije naroda Sami odrastaju potpuno odsečene od sopstvenog porekla. Govoreći o ovom bolnom nasleđu zaborava, pisac i autor grafičkog romana When We Were Sámi, Mats Jonsson, objašnjava kako umetničko stvaralaštvo i književnost mogu poslužiti kao moćan mehanizam za rekonstrukciju i ponovno osvajanje otetog identiteta:
-Obnovio sam svoj Sami identitet koji je bio izgubljen kada je moj deda prestao da govori o svom poreklu. Moj otac je odrastao ne znajući da su on, njegova braća i sestre Samiji. Dok smo odrastali, jedino što smo znali bile su neke nejasne uspomene iz daleke prošlosti. Zatim sam počeo da radim na svom grafičkom romanu When We Were Sámi i moglo bi se reći da je njegovo stvaranje predstavljalo proces lične dekolonizacije koji se odvijao u realnom vremenu – objašnjava Jonsson.
Tragajući za istinom u zvaničnim istorijskim zapisima, Jonsson se suočio sa činjenicom da arhivska građa često svesno izostavlja ključne elemente iz života marginalizovanih zajednica. Govoreći o radu na istorijskim dokumentima i izazovima sa kojima se susretao tokom istraživanja, autor dodaje – Moram da kažem da preostale praznine zapravo govore najviše. Sve je ličilo na sastavljanje delova slagalice, ali nisam znao koliko je slagalica velika niti koliko delova ukupno ima. Možda sam pronašao stotinu delova, ali znam da postoji još hiljadu onih koji nedostaju ili su zauvek izgubljeni.
Razmatrajući odnos između zvaničnih dokumentarnih izvora i umetničke obrade prošlosti, autorka Linnea Axelsson naglašava da umetnost ima jedinstvenu sposobnost i dužnost da osvetli istorijske nepravde, emocionalne lomove i traume koje suvoparni arhivski dokumenti najčešće prećutkuju ili marginalizuju.
-Književnost se bavi ljudskim emocijama i iskustvom, a takve stvari uglavnom ne dospevaju u arhive i dokumente. Pogled na ljudsko biće takođe je drugačiji od onoga koji nalazimo u arhivskoj građi, a razlikuje se i način na koji se priče oblikuju. Književnost se često usredsređuje na tišine, prekide i zamuckivanja. Ona ne mora da ponudi jasnu priču sa početkom, sredinom i krajem, jer je takva struktura na neki način veštačka konstrukcija – rekla je Axelsson.
Pored dubokih istorijskih trauma, kompleksnost savremenog položaja ovog naroda ogleda se i u činjenici da je njihov tradicionalni životni prostor geopolitički podeljen državnim granicama. Kompleksnu i često protivrečnu perspektivu naroda koji vekovima opstaje na teritoriji četiri različite države pojasnio je i Johan Sandberg McGuinne, ukazujući na mračne epizode iz evropske istorije 20. veka:
-Najvažnije je razumeti da su Sami narod koji živi u četiri različite države, što znači da su na njih uticale četiri različite državne politike. Druga važna stvar jeste da su Sami bili izloženi rasnoj biologiji i rasizmu… U Švedskoj je 1920-ih osnovan prvi institut za rasnu biologiju, čiji su predstavnici ispitivali i fotografisali Samije, prisiljavajući decu da se skinu kako bi dokumentovali kako navodno izgleda „čistokrvni Sami“… Moramo da razumemo tu istoriju i način na koji su se takve ideje proširile Evropom.
Pored istorijskog konteksta i institucionalne diskriminacije, McGuinne skreće pažnju i na savremene izazove sa kojima se susreću u svakodnevnom životu, upozoravajući na opasnost od simplifikacije njihove bogate tradicije i svođenja celokupnog kulturnog identiteta na površne pop-kulturne stereotipe.
-Kultura nije samo ono što nosite, predmeti koje koristite ili posao kojim se bavite. Ona obuhvata i porodicu, jezik i način na koji reagujete na različite situacije… Kada izgovorite reč „Sami“, ljudi odmah pomisle na nekoga sa irvasima. Moramo da dođemo do tačke u kojoj će ljudima biti dozvoljeno da budu više od samo jedne stvari i u kojoj ćemo prihvatiti raznolikost – naglašava McGuinne.
U okviru programa predstavljeni su i autori koji pripadaju takozvanoj „migrantskoj književnosti“. Urednik Per Bergström pojasnio je odluku da u zajednički razgovor spoji pisca Andrzeja Tichýja (rođenog u Čehoslovačkoj) i pesnikinju Burcu Sahin (rođenu u Švedskoj, turskog porekla).
-Oboje su veoma dobri i istaknuti autori… Iako je Andrzej prozni pisac, a Burcu pesnikinja, zajedničko im je to što čine vidljivim one delove društva koji često ostaju neprimećeni. Želeli smo da ih uključimo i zato što švedski nije njihov maternji jezik… Zbog toga se oboje mogu povezati sa takozvanom „migrantskom književnošću“ i pišu o iskustvu života između različitih kultura – objasnio je Jonsson.
Govoreći o percepciji Balkana u Švedskoj i susretu sa ovdašnjom publikom, Erik Jonsson zaključuje da direktna saradnja sa KROKODILom potpuno menja ustaljeno predstavljanje Švedske u Srbiji i regionu.
-Postoji mnogo stereotipa i zanimljivo je to što veliki broj ljudi u Švedskoj ima određenu predstavu o Srbima, ali kada dođu u Srbiju, ta slika se potpuno raspadne, uvide da to nije istina. Postoje dva načina posmatranja književnosti: jedan je da se ona vidi kao čista zabava, dok drugi podrazumeva njenu sposobnost da pruži glas ljudima koji ga inače nemaju, da izgradi platforme, predstavi perspektive iz različitih delova sveta i proširi pogled publike. Upravo zato je važno proširivati sopstvene perspektive i učiti nešto novo – objasnio je Jonsson.
Nastup Littfesta na KROKODILu još jednom je potvrdio neprocenjivu ulogu književnih festivala u savremenom društvu. Oni nisu samo mesta okupljanja ljubitelja pisane reči, već i snažni pokretači društvenih promena – prostori u kojima marginalizovane priče dobijaju svoju scenu, a literatura postaje most koji povezuje daleke kulture i osvetljava ono što zvanične istorije često prećutkuju. Priče, svedočenja i dijalozi razmenjeni tokom beogradskog susreta jasno ukazuju na to zašto su nam ovakve manifestacije danas potrebnije nego ikada. One deluju kao kulturni korektori koji odbijaju prihvaćene narative i grade razumevanje tamo gde postoje barijere. Otvarajući vrata autorima sa margina i dajući im centralno mesto, festivali poput KROKODILa i Littfesta iznova dokazuju da književnost ima snagu da širi horizonte, menja svest i redefiniše svet u kome živimo.
Autorke teksta: KROKODILove novinarke na dan Nataša Marjanović i Sofija Lapčević
Foto: Alex Dmitrović
