24 Jul Prostori slobode: Kako je neposlušnost dobila različite glasove na završnoj večeri KROKODIL festivala
Piše: Katarina Jurčević, KROKODILova novinarka na dan
Prvi rani sumrak spuštao se nad prostor ispred Muzeja Jugoslavije dok su se posetioci polako okupljali oko bine na Maloj sceni na poslednjem programu ovogodišnjeg KROKODIL festivala. Nekoliko stolica, plišani krokodil kao prepoznatljivi simbol festivala i žamor publike koja ni posle dva festivalska dana nije napuštala svoje mesto bili su uvod u veče koje nije trebalo samo da zatvori program, već da zaokruži pitanje koje je pratilo ovogodišnji festival, pitanje neposlušnosti.
Pod nazivom Prostori slobode, završni program okupio je autorke i autora čiji su odgovori na pitanje bili različiti koliko i njihovi književni svetovi. Stoga, možemo reći da je publika umesto jedne definicije slobode, dobila mozaik glasova. Kroz razgovore, čitanja i muziku, smenjivale su se priče o ženama koje odbijaju da ostanu zarobljene u unapred zadatim ulogama, o ljudima koje zajednička borba spaja u trenucima represije, o ljubavi koja se oslobađa tek kada odustane od potrebe da poseduje i objasni, ali i o nežnosti kao poslednjem utočištu u vremenu koje sve češće nagrađuje grubost. Svaki od učesnika otvorio je jedan drugačiji prostor slobode, pokazujući da neposlušnost ne mora uvek da izgleda isto.
Kroz čitavo veče publiku je vodila Mima Simić, koja je ozbiljne teme vešto razbijala humorom. Razgovori sa piscima nisu ličili na klasične festivalske intervjue, naprotiv više su podsećali na susrete starih poznanika u kojima se šala i književnost neprestano prepliću. Upravo je ta neposrednost omogućila da razgovori o traumi, identitetu, ljubavi, protestima i pisanju ostanu bliski publici, bez gubitka njihove ozbiljnosti.
Prva je na scenu izašla prošlogodišnja pobednica Bookinog konkursa za najbolji neobjavljeni rukopis, Hristina Radović Andrić. Na Miminu opasku da je šira čitalačka publika tek sada dobila priliku da upozna njen književni glas, autorka je uz osmeh odgovorila da je godinama pisala poput ljudi koji krišom pevaju pod tušem, za sebe, daleko od tuđih pogleda. Iza humora se, pak, nalazila priča o dugom procesu sazrevanja jednog rukopisa. Knjiga koja je nastajala godinama, a čiji je prvi oblik imao više od četiri stotine strana, konačno je pronašla svoj put do čitalaca nakon što je autorka skupila hrabrost da je pošalje na konkurs.
Dok je Hristina čitala odlomke iz romana Arjačkinje barjačkinje, koga ćete, na ekranu pored bine smenjivale su se njene ilustracije, dodatno otvarajući svet koji je izgradila. Govoreći o srži knjige, istakla je da je roman za nju bio svojevrsno svođenje računa nakon pedesete godine, pokušaj da artikuliše bol koji ju je pratio kroz život. Pisanje je opisala kao terapeutski čin, a knjigu kao nešto što joj je donelo novi život. Posebnu zahvalnost uputila je uredniku Booke, koji je pomogao da rukopis pronađe svoj konačni oblik.
U središtu romana nalazi se Nura Nuh, junakinja čiji život neprestano određuju uloge koje joj društvo nameće. Ona je uvek nečija ćerka, unuka, partnerka, majka i nikada nije dovoljno dobra, jer društvo tako odlučuje. U svetu u kojem se od žene neprestano očekuje da bude nešto više, bolje i drugačije, Nura postepeno dolazi do pitanja ko ostaje kada se svi ti zahtevi uklone.
Sloboda u njenoj priči nije laka niti bezbolna. Ona ne dolazi kao nagli izlazak iz ograničenja, već kroz težak proces raskidanja sa obrascima koji su je oblikovali. Napustiti ono što je poznato znači suočiti se sa gubitkom, samoćom i sopstvenim ranama. Upravo zato Nura Nuh postaje slobodna tek kada prestane da živi isključivo kroz očekivanja drugih, drugim rečima kada pronađe prostor u kojem može da postoji izvan uloga koje su joj dodeljene.
Možemo reći, ako je Hristina Radović Andrić govorila o slobodi koja se osvaja iznutra, kroz suočavanje sa sopstvenim životom i ulogama koje društvo nameće, naredna gošća pokazala je da ona nikada nije isključivo lična stvar.
Mima Simić dočekala je Dragoslavu Barzut podsećanjem na njihov zajednički ručak i uz šalu da njen novi roman publika čeka već predugo. Pošto je prethodni, nastao za svega dva meseca i kasnije nominovan za NIN-ovu nagradu, bio, kako su kroz smeh konstatovale, „plod traume“, Mima je pozvala publiku da Dragoslavi „slomi srce“ kako bi što pre napisala novi. Smeh koji je usledio razbio je ozbiljnost teme, a Barzut je, prihvatajući igru, kao svojevrsno iskupljenje ponudila nešto što publika do tada nije imala priliku da čuje, odlomak iz još neobjavljene pripovetke „Zajedništvo u tri prizora“.
Pripovetka, inspirisana protestima u Srbiji, odvija se u policijskoj stanici. Međutim, prostor koji bi se mogao shvatiti kao mesto kontrole i ograničenja u njenom tekstu postaje mesto neočekivanog povezivanja. Ljudi koji se međusobno ne poznaju, različitih životnih priča i iskustava, postaju bliski jer ih povezuje ista situacija, isti cilj i ista borba.
U tom odlomku sloboda nije prikazana kao nešto što pojedinac osvaja sam za sebe. Ona nastaje kroz solidarnost, kroz prepoznavanje sopstvenog iskustva u iskustvu drugih i kroz spremnost da se ne ostane sam onda kada je najpotrebnije stati uz nekoga. Možemo naslutiti da zajedništvo iz naslova tako nije samo opis odnosa među likovima, već i ključna ideja priče da se otpor ne gradi u izolaciji, već među ljudima koji odluče da jedni druge vide.
Upravo u tom prelazu od pojedinačnog ka zajedničkom ogleda se i jedna od važnih linija ovogodišnjeg KROKODIL-a. Neposlušnost nije predstavljena samo kao lični čin odbijanja, već kao mogućnost da se kroz zajedničko iskustvo otvori prostor za drugačiji svet.
Između književnih razgovora prostor ispred Muzeja Jugoslavije ispunila je i muzika. Katarina Peović, koju je publika ranije tokom dana slušala u razgovoru 1-na-1 sa Mimom Simić, ovoga puta na binu izlazi kao Fronta. Kratak muzički predah nije predstavljao odmak od važne teme, već njen nastavak drugim jezikom. Pesme poput Bella ciao u srpskoj verziji, Moše Pijade i Revolucija zadržale su atmosferu večeri, podsećajući da se ideje otpora, neposlušnosti i slobode ne prenose samo kroz književnost, već i kroz muziku koja već decenijama prati različite društvene borbe.
Nakon kratkog muzičkog predaha, na scenu su izašle Emilija Ljutić i Aleksandar Petrović, predstavljajući širi krug za nagradu Štefica Cvek. Razgovor o izboru dela otvorio je i pitanje kriterijuma po kojima se danas književnost čita i vrednuje. Kako je tokom razgovora naglašeno, književnost nije samo estetski čin, već i prostor iz kojeg se može govoriti o društvu, politici i iskustvima koja često ostaju na marginama. Ideja da je lično političko, jedna od ključnih premisa nagrade, prirodno se nadovezala na temu večeri, drugim rečima na koliko sve različitih načina književnost može stvarati prostore slobode.
Mima Simić potom je najavila Bojana Savića Ostojića kao autora kog je opisala kao „tihu vodu koja breg roni“. Uz osmeh objasnila je svoje poređenje, on je autor koji neprestano objavljuje, ali se bavi i prevođenjem, kojem pristupa na izrazito autorski način.
Govoreći o romanu Lusi, Bojan je objasnio da naslovna junakinja nije jedna određena žena. Lusi je, kako je rekao, možda više žena, a možda i nijedna koja zaista postoji. Na pitanje ko je ona zapravo, odgovorio je da je „sinteza svih riba koje vidimo, ali nikada ne upoznamo“ drugim rečima figura koja istovremeno postoji kao sećanje, utisak i projekcija.
Međutim, Lusi nije jedini važan lik romana. Jedan od njegovih glavnih junaka jeste i Beograd. Grad, njegovi klubovi, noćni život i muzika početka dvehiljaditih nisu samo pozadina priče, već prostor u kojem se ona oblikuje. Bojan je istakao da se Lusi teško može zamisliti izvan Beograda, grada čiji su ritam, mesta okupljanja i kulturna scena ostavili trag u svetu romana. Pored bendova poput EKV-a i Azre, pomenuo je i one koji nisu ostali deo šireg kulturnog sećanja, ali su činili atmosferu jednog vremena, poput benda Krš.
Odlomak koji je pročitao pratio je odnos pripovedača prema neuhvatljivoj Lusi, potrebu da joj je stalno blizu, da joj kaže ono što je ostalo neizgovoreno i da pronađe odgovor u odnosu koji se stalno izmiče. Ipak, završni trenutak tog traganja ne donosi očekivani susret, već nešto tiše: spoznaju da više nema potrebu da joj se javi. U toj promeni odnosa prema sopstvenoj želji može se prepoznati jedan od mogućih prostora slobode, ne kao konačno razrešenje, već kao prihvatanje da neke priče ostaju nedovršene.
Ako su prethodni glasovi večeri govorili o slobodi kroz zajednicu ili otvoreni raskid sa nametnutim ulogama, Bojanov odlomak otvorio je intimniji prostor, onaj u kojem se čovek oslobađa potrebe da poseduje, objasni ili do kraja zadrži ono što mu izmiče.
Poslednja književna gošća večeri bila je Ognjenka Lakićević. Na scenu je izašla priznajući publici ono što možda nije bilo očekivano od autorke sa već prepoznatim književnim glasom, još uvek nije sasvim naviknuta na čitanja pred publikom i da svaki put oseća tremu. Mima Simić je, kao i tokom cele večeri, odgovorila humorom, podsetivši je da je sada već poznata autorka i da će morati da prihvati tu novu ulogu.
Razgovor je potom prirodno skrenuo ka savremenom čitanju i pisanju. Ognjenka je govorila o tome koliko joj znači što se poezija ponovo čita, posebno zato što je na početku svog pisanja često slušala da poezija više nema svoju publiku. U njenom slučaju, međutim, upravo je poezija postala prostor u kojem su se pronašli čitaoci koji prepoznaju ranjivost, nežnost i potrebu za drugačijim jezikom.
Držeći svoje pesme u rukama, Ognjenka je u sumraku koji se spuštao nad prostorom ispred Muzeja Jugoslavije pročitala nekoliko pesama, među kojima su bile Horoskop, Kod kuće si, Možeš da ideš, ne možeš i druge. Njeni stihovi otvorili su teme bliskosti, ali i onog unutrašnjeg prostora u kojem čovek pokušava da ostane svoj uprkos pritiscima sveta oko sebe.
Podsetimo se, u poetici Ognjenke Lakićević sloboda nije odvojena od nežnosti. U knjizi Zamalo me je oteo mrak, otpor ne dolazi kroz odbacivanje osećanja, već upravo kroz njihovo očuvanje. U svetu koji često traži da ljudi budu jači, brži i manje osetljivi, ona podseća da je i pravo na ranjivost jedan oblik neposlušnosti.
Zato možemo reći da se sloboda u njenim pesmama ne nalazi samo u velikim gestovima otpora, već i u svakodnevnim izborima: u odbijanju ravnodušnosti, u očuvanju empatije i u spremnosti da se vidi tuđa bol. Nakon tema porodičnih odnosa, društvenih pritisaka i zajedničkih borbi koje su se otvarale tokom večeri, Ognjenkina poezija ponudila je još jedan odgovor na pitanje šta znači biti slobodan: sačuvati sposobnost da osećamo.
Posle snažnog aplauza književni deo programa ustupio je mesto muzici. Fronta se vratila na binu da zatvori XVIII KROKODIL festival koji je ovde godine trajao od 3. do 4. jula, dok su se razgovori o neposlušnosti i slobodi, vođeni kroz književnost, prirodno nastavili u pesmi.
Naposletku, možemo reći da tokom poslednje večeri, dok se svetlost dana polako gasila nad prostorom ispred Muzeja Jugoslavije, književni glasovi koji su se smenjivali na bini nisu govorili samo o slobodi, već i o putevima do nje. Neki su vodili kroz bol i suočavanje sa prošlošću, neki kroz zajedništvo i solidarnost, neki kroz prihvatanje onoga što ostaje nedovršeno, a neki kroz očuvanje nežnosti.
Na samom kraju možemo istaći i da je publika tokom dva festivalska dana KROKODIL-a imala priliku da čuje različite odgovore na pitanje šta znači biti slobodan. U razgovorima sa autorima poput Lee Ipi, Osne Sejerštad, Monike Herceg i Rejčel Kušner, ali i u završnom programu Prostori slobode, sloboda se nije pojavljivala kao konačna definicija, već kao iskustvo koje se neprestano menja. Nekada je to pravo da se govori o onome što je dugo bilo potisnuto, nekada odgovornost prema drugima, nekada odbijanje da se prihvati nepravda, a nekada hrabrost da se ostane svoj.
Upravo je u toj različitosti odgovora bila snaga ovogodišnjeg festivala. Prostori slobode nisu pokazali jedno mesto do kojeg treba stići, već mnoštvo prostora koje ljudi iznova stvaraju, kroz književnost, muziku, solidarnost i spremnost da se ne ćuti kada je najlakše okrenuti glavu.
Za kraj podsetimo se i jednog Ognjenkinog stiha: Nežnost je poslednje uporište slobode.
