04 Sep „Mit ne dozvoljava sumnju“- Ger Duijzings o Srebrenici, Gazi i granicama saosećanja
Nakon debate „Od Srebrenice do Gaze: od legitimacije do negiranja“, održane na Maloj sceni festivala KROKODIL pored Muzeja Jugoslavije, razgovarao sam sa antropologom Gerom Duijzingsom o pitanjima koja su na tribini tek otvorena. Duijzings je decenijama istraživao rat i nasilje na prostoru bivše Jugoslavije – od Kosova krajem osamdesetih, preko Srebrenice, do izveštaja NIOD-a koji je 2002. doveo do pada holandske vlade. U ovom razgovoru bavimo se time zašto mit ne dopušta sumnju, kako panhronijsko mišljenje čini genocid mogućim a da počinioce ne oslobađa odgovornosti, i zašto ovaj prostor još uvek nema jezik za reč „genocid“ – ali i time šta ostaje od čoveka koji je godinama bio izložen tom mraku.
LM: Kada je Mladić, u trenutku zauzimanja Srebrenice, pomenuo 1804. godinu – vaše istraživanje pokazuje da mit funkcioniše panhronijski, spajajući prošlost i sadašnjost iznad istorijskog vremena. Da li mislite da je Mladić u tom trenutku zaista živeo u panhronijskom vremenu, ili je svesno izveo tu panhronijnost pred kamerom – i da li ta razlika uopšte menja nešto u razumevanju zločina?
GD: Rekao bih da mitovi uvek funkcionišu panhronijski, kao što je to vrlo dobro pokazao Ivan Čolović u svom radu. Mitovi su gotovo po definiciji panhronijski, oni povezuju prošlost sa sadašnjošću i budućnošću, kao da je to jedan vremenski prostor i kontinuum, u kome se iste stvari neprestano ponavljaju, a istorija, odnosno fundamentalna dijahronijska promena i istorijska transformacija zapravo nisu koncept. Kao antropolog, rekao bih da nema ničeg naročito posebnog u spajanju ili stapanju različitih istorijskih perioda u jedan – to je nešto što se često dešava u zajednicama i društvima. U slučaju Srbije, političari i ljudi poput Mladića obično se pozivaju na Kosovo kao na neku vrstu ‘konstante’ ili ‘crvene niti’ srpske istorije, prizme kroz koju se razumeju i tumače aktuelna dešavanja. Sklon sam da mislim da je Mladić zaista mislio u mitskim i panhronijskim kategorijama kada je dao tu izjavu – to nije bila samo ‘predstava’ pred kamerom, njegov čitav pogled na svet prožet je ovim tipom mišljenja. Mislim da je to i bitno da bi se zločin poput ovog uopšte dogodio, jer mitsko mišljenje pruža apsolutnu izvesnost i ne dopušta sumnju, dvosmislenost i istorijsku kontingenciju.
LM: Decenijama istražujete „mračne emocije“ – bes, gađenje, osvetoljubivost — kroz antropološki i psihoanalitički okvir. Mislite li da postoji nešto u tim emocijama što se strukturno opire sociološkom, ekonomskom ili političkom objašnjenju? Nešto što se ne može izmeriti ili empirizovati – ostatak koji nijedan analitički okvir ne može da apsorbuje?
GD: Rekao bih da ja to vidim drugačije. Počeo sam pokušavajući da razumem genocid u Srebrenici prevashodno u kognitivnim terminima, kroz prizmu nacionalističke ideologije, odnosno mita, jezika, diskursa, propagande itd. Došao sam do zaključka da to nije dovoljno da bi se zaista razumelo zašto su ljudi sposobni da počine ovako gnusne zločine. Za to je potrebno uključiti i nivo emocija i afekta: ljudi ne deluju samo kognitivno, oni su emocionalna bića, naročito kada govorimo o duboko egzistencijalnim pitanjima poput sukoba i rata. Ne mislim da se emocije opiru sociološkim, ekonomskim ili političkim objašnjenjima – one su uvek njihov deo, komplementarne su i svakom objašnjenju daju veću dubinu ako ih uključimo. Savremeni populizam, na primer, ne može se razumeti bez uzimanja u obzir emocija poput straha i ogorčenosti, koje se mogu instrumentalizovati i mobilisati. Naravno, teško je meriti ili kvantifikovati emocije, ali to je često slučaj u humanistici kada se bavimo društvenim, političkim i kulturnim procesima.
LM: Vaš istraživački rad direktno je doveo do pada holandske vlade 2002. godine. To je izuzetno redak slučaj da akademsko istraživanje o sećanju i istoriji proizvede konkretnu političku posledicu u zemlji koja nije bila deo rata. Smatrate li to uspehom ili kompromitovanjem istraživačkog procesa – i zašto ista vrsta istraživanja nije proizvela nikakvu institucionalnu posledicu u Srbiji ili Republici Srpskoj?
GD: Zaista je reč o prilično jedinstvenom primeru naručenog projekta ‘istorije sadašnjosti’, čiji su rezultati imali direktne političke posledice. U trenutku objavljivanja izveštaja, mi kao tim bili smo iznenađeni što je imao ove direktne političke posledice, a da pritom nije zaista pokrenuo širu javnu debatu. To je za nas kao istraživače bilo razočaravajuće. Bilo je to kao da je holandsko društvo žudelo za nekom vrstom zatvaranja tragedije Srebrenice koja je proganjala Holandiju od 1995. godine. Bilo je mnogo introspekcije, ako hoćete i samoposmatranja, u svemu tome, jer to je i bio naš ključni zadatak: da detaljno opišemo ulogu Dutchbata i odgovornost holandske politike, za šta je morao biti obrađen i celokupni kontekst UN-a i međunarodne zajednice. Ali fokus je bio na ulozi Holandije. To objašnjava zašto izveštaj nije imao političke ili institucionalne posledice izvan Holandije. Ja sam poslednja osoba koja bi bila nekritička prema izveštaju, on ima mnogo ograničenja, ali možda ipak nešto govori o Holandiji činjenica da je zemlja dala grupi naučnika zadatak da rekonstruiše šta se dogodilo. Ne mogu reći da je bilo mnogo političkog mešanja, iako sam se toga svakako pribojavao na početku. U to vreme sam bio u Londonu i pridružio sam se timu kroz poseban ugovorni aranžman sa svojom matičnom institucijom (School of Slavonic and East European Studies u Londonu).
LM: Vaša sopstvena analiza mita pokazuje da je funkcionisao panhronijski – da su za one koji su počinili genocid prošlost i sadašnjost bile isti trenutak, da su živeli unutar kosmološkog poretka koji je zločin činio ne samo razumljivim već i nužnim. Istovremeno, godinama ste radili kao ekspert za Haški tribunal, koji počiva na pretpostavci individualne odgovornosti i slobodnog izbora. Mislite li da su ove dve pozicije konzistentne – i ako jesu, kako?
GD: Rekao bih da jesu konzistentne, jer su pojedinci nosioci tog kosmološkog poretka i deluju u skladu sa njim. Oni i dalje snose odgovornost za svoja dela, čak i kada teže da se odreknu odgovornosti pozivajući se na te ideje. Počinioci se mogu sakriti iza nužnosti ili ‘neizbežnosti’ tih zločina, opravdavajući ih pozivanjem na kolektivna istorijska iskustva i mitove, kao što smo videli u slučaju Srbije. Međutim, ono do čega sam takođe došao jeste da ti mitovi mogu biti jedan pokretački motiv, i to važan, ali da cinička kalkulacija – da se drugih otarasimo kao najekspeditivnijeg logističkog rešenja – može biti drugi (‘Hajde da ih sve pobijemo’). Možda je relevantno napomenuti da moje istraživanje u NIOD-u i ono u Haškom tribunalu nemaju mnogo veze jedno s drugim, jer sam u Hagu radio na predmetima vezanim za OVK.
LM: Godinama ste istraživali mračne emocije u prostoru koji je prolazio kroz rat i genocid – dolazeći iz Holandije, zemlje bez tako skorašnje istorije. Da li je taj dugotrajan dodir s tim emocijama nešto promenio u vama lično – ne kao istraživaču, već kao ljudskom biću? I kako ste se vratili kući?
GD: Sa nasiljem sam se suočio mnogo ranije, radeći na Kosovu (1986–1992). Tada nisam izdvajao ‘mračne emocije’ kao temu, to je došlo tek kasnije. Ali navikao sam se na etnički sukob i državnu represiju, što je imalo ogroman uticaj na mene. U pravu ste, u Holandiji ljudi nisu navikli na takve situacije; treba se vratiti na nemačku, odnosno nacističku okupaciju tokom Drugog svetskog rata, koja je ostavila traga u kolektivnom sećanju. Moja prva neposredna iskustva bila su 1992. godine, kada je selo (Letnica) u kome sam obavljao terenski rad kolektivno odlučilo da se raseli. Njihov osećaj straha i egzistencijalne nesigurnosti ušao mi je pod kožu. Zatim sam od 1997. godine nastavio svoj angažman sa tom ‘mračnom materijom’ u Srebrenici i istočnoj Bosni. Naravno da me je to promenilo kao osobu, i dalje se snalazim s tim, trudeći se da razvijem neku vrstu generičkog ‘altruističkog’ odgovora, kako ne bih sam završio u toj tami.
LM: Postoji specifičan otpor u Srbiji i Republici Srpskoj prema reči „genocid“ – ne prema činjenici da su ljudi ubijani, već prema toj konkretnoj kvalifikaciji. Mislite li da je reč o pravnom i političkom otporu, ili ide dublje – da prihvatanje reči „genocid“ zahteva neku vrstu kolektivnog suočavanja sa sobom za koje ovaj prostor još uvek nema ni jezik ni psihološki kapacitet?
GD: Zaista mislim da otpor prema takvoj kvalifikaciji ide mnogo dublje, da to nije samo ‘tehničko’ pitanje, zasnovano na obimu ili razmerama nasilja i broju žrtava i slično. Mnogi Srbi ističu u prvi plan da su i sami bili žrtve genocida, i da im je zato nemoguće da ga počine. Moj argument to osporava: da negovanje statusa žrtve nosi rizik da se postane nemilosrdan, čak i ‘genocidan’, da se počine zločini koji su gnusni, čak i ako se razumeju kao preventivni ili kao način ispravljanja istorijskog rekorda. Mislim da je savremeni Izrael još jedan primer za to.
LM: Ne kao prognozu, već iskreno – nakon svega što ste istražili i čemu ste svedočili: verujete li da Srbija i Bosna imaju kapacitet da izađu iz ovog vremena, ili su neke rane toliko duboko ugrađene u strukturu društva da će trajati generacijama bez obzira na sve?
GD: Zaista nisam veoma optimističan, ali čovek ne treba nikada da izgubi nadu. Nedavno sam koorganizovao i moderirao jedan vrlo dirljiv i nezaboravan događaj, bar za mene, sa jednom izraelskom i jednom palestinskom ženom, obe članice Parents Circle Families Forum (PCFF). To je organizacija na terenu koju čine palestinske i izraelske porodice koje su izgubile bliske. Obe žene izgubile su decu i bile su u stanju da se povežu i podele svoju patnju, da o njoj razgovaraju zajedno i pruže jedna drugoj podršku. Verujem da prave inicijative na terenu poput ove mogu imati ogroman uticaj, da su neophodne, i verujem da prave žrtve mogu da ustanu i grade takve mostove. Nisam mnogo ubeđen da su političari sposobni da to urade.
Intervju vodio Lazar Mojsilović, KROKODILov novinar na dan