25 Jul Barbi Marković: U Srbiji ne znaš gde da staneš, a da ti ne propadne noga
Volim da čitaocima i sebi dam male čokoladice kako bismo što lakše preživeli turobna vremena, kaže Barbi Marković.
Barbi Marković, spisateljica srpskog porekla koja je uspešnu karijeru izgradila u Austriji, vratila se u rodni grad kao gošća nedavno završenog 17. Festivala Krokodil. Pred beogradskom publikom predstavila je novu knjigu „Mini horor“, koja je osvojila prestižnu nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu, a uskoro ćemo imati prilike da je čitamo u prevodu na zajednički jezik u izdanju „Geopoetike“.
U prepoznatljivom eksperimentalnom stilu, Barbi Marković i u ovom romanu preispituje granice književnosti, jezika i identiteta. Poput prethodnih dela, i „Mini horor“ nastao je okviru strogo definisanih konceptualnih okvira. Njen prvi roman „Izlaženje“ predstavlja rekontekstualizaciju novele „Hodanje“ Tomasa Bernharda, dok su „Superherojke“ proizašle iz dokumentarnog materijala, tekstova sa zidova: pravila, zabrana, grafita, cena. Roman „Spičkano vreme“, koji tematizuje odrastanje u Jugoslaviji, temelji se na RPG modelu društvenih igara.
O jeziku, kako srpskom, tako i nemačkom, kulturi, situaciji u Srbiji, Barbi Marković priča u razgovoru za Novu, a najpre objašnjava kako je razvjala svoj radikalni pripovedački postupak:
– Sa čvrstim konceptom počela sam iz oduševljenja koje sam osećala prema raznim avangardnim pravcima. Dok sam pisala svoj prvi roman „Izlaženje“, ideja je bila da napravim prevod koji je do te mere pogrešan da funkcioniše kao nova knjiga. S druge strane, htela sam da muzički postupak remiksa isprobam u književnosti, što je bilo moguće zahvaljujući potpuno prepoznatljivom diskursu Tomasa Bernharda. Imala sam utisak da sam otkrila određeni princip, i tada sam shvatila da su mi potrebne prepreke koje prevazilazim kako bih se distancirala od same sebe i tekst učinila univerzalnijim.
I greška je dozvoljena
Kroz celokupno stvaralaštvo, Barbi Marković se poigrava jezikom. Prvi roman nastao je u procesu učenja jezika, prevođenja s nemačkog na zajednički. Drugi je pisan delimično na oba jezika, dok je u trećem i četvrtom nastavila da se poigrava jezičkim strukturama, što ovako pojašnjava:
– Ja zaista hoću da pišem i radim šta god je potrebno da bih na kraju dobila najbolji mogući tekst. Prelazak na drugi jezik nisam doživela kao romantičan čin, nego kao prostor za poigravanje. Ipak, uvek sam volela komplikovanu, zanimljivu rečenicu, a na nemačkom sam morala donekle da je uprostim. S druge strane, to mi je pružilo izvesnu vrstu slobode, kad nešto uspem da izrazim, srećna sam što sam uopšte uspela. U tom smislu, ne kolebam se između šest nego tri moguće varijante, a na nemačkom tekstovi nastaju brže jer dozvolim sebi grešku i nesavršenstvo.
Kao autorka srpskog porekla koja piše na nemačkom jeziku, Barbi je promislila šta kao spisateljica unosi u austrijsku i nemačku književnost:
– Konkretno, u nemački jezik sam unela masu psovki. Ipak, moj doprinos ne može se svesti samo na jezički nivo. Rekla bih da moja dela karakteriše određena vrsta igre i bezobrazluka, koja postoje bez obzira na jezik kojim pišem. Prividna lakoća kojom odišu jeste ono čemu se ljudi raduju, jer u književnosti nemačkog govornog područja još uvek preovladava teskobna i mračna atmosfera, dok se ja poigravam s pop kulturom. Volim da čitaocima i sebi dam male čokoladice kako bismo što lakše preživeli turobna vremena – priznaje Marković.
Iako piše na nemačkom, teme koje istražuje vezane su za prostor bivše Jugoslavije: odrastanje, raspad zemlje, socio-ekonomske okolnosti devedesetih, iskustvo dijaspore, a na pitanje na koji način se ove teme doživljavaju u nemačkom govornom području odgovara:
– U kontekstu Jugoslavije, prvenstveno propitujem pitanja klasnih nepravdi. Pitanje klase je danas skoro pa moderno, sve više pisaca dolazi iz radničke klase. I kada se malo izmestim iz sadašnjosti, podsetim se da je originalna funkcija književnosti da ukaže na nepravde i nejednakosti među ljudima svuda u svetu. Ušla sam u književnost čitajući Džeka Londona i slične autore, pisce koji su uvek stajali na strani najniže klase. Odrastanje u Jugoslaviji daje mi prostora da se bavim istim. I najzad, to je moja prošlost, nemam drugu. Naravno, još uvek postoji kulturološko nerazumevanje, ali osećam da je veliki zadatak književnosti da prevazilazi ovakve podele. Ljudi su jako slični jedni drugima, kulturološke razlike nisu problem, problem su klasne i rodne neravnopravnosti – smatra naša sagovornica.
Sve je kultura
Upitana kako se u književnosti nemačkog govornog područja doživljava talas autora s prostora bivše Jugoslavije, kojem pripada zajedno sa Sašom Stanišićem i Tijanom Silom, Barbi Marković odgovara:
– Oni su ipak u malo drugačijoj poziciji od mene jer su završili škole u Nemačkoj i suvereno vladaju jezikom. Naravno, trauma koju svi nosimo i kojom se kroz književnost bavimo na različite načine i iz različitih perspektiva funkcioniše kao proizvod koji se dobro prodaje na tržištu, među ostalim proizvodima.
Mada se bavi teškim temama, posledicama društveno-političkih lomova, depresijom, klasnim razlikama, osećajem bezizlaznosti, pribegava humoru, kao i različitim žanrovskim strategijama:
– Za mene je humor veliki mehanizam za mnoge stvari u životu i književnosti, i funkcioniše kao katalizator i distanca od situacija koje su nepodnošljive. Postoji još jedan momenat s kojim se poistovećujem. Alenka Zupančič, filozofkinja iz Žižekove škole, kaže da je humor ponekad i mehanizam razmišljanja. Često mi se dešava da me vic odvede mnogo dublje u neku temu nego što bih stigla da sam o njoj razmišljala normalnim tokovima – priznaje književnica.
Dodaje i da pitanje žanrova u Nemačkoj i Austriji i dalje igra važnu ulogu:
– Tamo još uvek postoji jasna podela na visoku i pop kulturu. Ja sam odrastala u Beogradu i uvek sam imala utisak da smo mi proizvod svega što smo inhalirali, od Hegela do Martija Misterije. Za mene je sve to kultura – ocenjuje Marković.
Na kraju razgovora, pitala sam je da dâ komentar na trenutnu društveno-političku situaciju u Srbiji:
– Trenutno sam potpuno zbunjena i ne bih mogla da procenim kako bi se sve ovo moglo razvijati, mogu samo da posmatram. Imam utisak da se atmosfera i ideološki pravci menjaju iz dana u dan. Ne znaš gde da staneš, a da ti ne propadne noga – zaključuje Barbi Marković.
Autorka teksta je KROKODILova novinarka na dan Ivona Đurić
Fotografije: Marija Piroški