21 Jul SARA STRIDSBERG: MI ŽIVIMO U PARADOKSU LEPOTE I BRUTALNOSTI
U nastavku pročitajte ntervju sa Sarom Stridsberg KROKODILove novinarke na dan, Andree Protić. Intervju je urađen kao deo projekta Literature Actually koji podržava British Council kroz projekat Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan.
Na ovogodišnjem festivalu KROKODIL, održanom krajem juna ove godine, među gošćama je bila istaknuta švedska spisateljica i dramaturškinja Sara Stridsberg. Autorka romana kao što su Srećna Seli, Fakultet iz Snova, i Bekomberja: Oda mojoj porodici, iz kog je na festivalu čitala odlomke, i za koji je dobila nagradu Evropske unije za književnost 2015. godine. Takođe je napisala šest drama, koje još uvek nisu prevedene na srpski jezik. Kao i u svojim romanima u kojima se bavi ekscentričnim, neprilagođenim ili buntovnim ženama koje su često u sukobu sa sobom ili svetom, tako i u dramama obrađuje srodne teme.
Prepoznatljiva je po svojoj lirskoj prozi i dubokoj empatiji prema svojim likovima koji se neretko bore sa najtežim životnim okolnostima. Sara se ne oslanja na jednoznačne i jednostavne interpretacije već duboko promišlja stanje pojedinca i sveta, sagledavajući ga iz svakog ugla postavljajući pitanja o nasilju, ranjivosti, telu, ludilu, nepripadanju.
Njen književni svet naseljavaju deca koja sahranjuju ptice, žene koje plivaju bez mora, jezive i istovremeno nežne slike koje nas navode da se zapitamo ko bismo mi bili da se nađemo u cipelama njenih kompleksnih likova.
Ovo je vaše prvo putovanje u Srbiju i prvo učešće na festivalu KROKODIL. Da li možete da podelite vaše utiske sa prvog dana festivala?
Da prvi put sam ovde. Doputovale smo iz Hrvatske, provele smo tamo nekoliko dana ja i moja ćerka i stigle u Beograd preksinoć. Imam utisak da smo ovde već dugo, iako je prošlo samo oko četrdeset sati. Prvi dan festivala je prošao prilično intenzivno, prvo intervjui pa onda festival. Ali sam se zaista lepo provela. Zaista je poseban osećaj biti ovde baš u ovom istorijskom momentu, sa protestima, itd. Ovdašnji ljudi su blagi, topli i otvoreni. Takav osećaj nosim i sa festivala, jedno lepo i toplo iskustvo.
Da li biste izdvojili neki poseban trenutak sa programa festivala ili možda iz samog grada?
Zaista mi je drago što sam upoznala Mimu Simić, moderatorku sa mog razgovora. Divno smo se provele. Nemam običaj da se brzo otvorim ljudima koje sam tek upoznala, ali sa njom sa pričala o svom životu kao da smo dugogodišnje prijateljice. Obično sam ja ta koja postavlja pitanja i “intervjuiše” druge, ovde je slučaj bio obrnut. Zaista mi se mnogo dopala.
Dolazak u Beograd me je naveo da razmišljam o Dubravki Ugrešić. Ona je jedna od mojih omiljenih književnica. Pre petnaest godina kada sam bila gostujuća profesorka na univerzitetu u Berlinu, napravila sam kurs za studente književnosti i filozofije pod nazivom „Destroy, she said“, koji je nazvan po knjizi druge književnice Margerit Diras, tu smo svake nedelje čitali po jedno poglavlje iz Ministarstva bola. Kurs je bio inspirisan fiktivnim fakultetom u Amsterdamu gde su studenti bivše Jugoslavije pohađali kurs o egzilu. Ako niste čitali, tople preporuke.
Tokom jučerašnjeg razgovora na festivalu, govorili ste da vaši likovi pripadaju istom svetu, govorili ste i o motivima i slikama koje se ponavljaju u vašim delima. Zbog čega se vraćate istim motivima?
Toga sam postala svesna kada me je jedan francuski novinar pitao zbog čega uvek imam imam decu koja zakopavaju mrtve ptice na plaži. Nisam ni znala da to radim. Suprotno standardnom knjižvenom savetu da pisci moraju da “ubiju svoje miljenike” moja metoda se ogleda upravo u tome da ne ubijem svoje miljenike, da ih pustim da žive i da vidim šta će se desiti. Nikad ne odbacujem slike koje mi dođu. Ako mi dođe mrtva ptica, pisaću o njoj. Tako radim, posmatram istu stvar bezbroj puta, da bih razumela, ne samo sliku, već da bih razumela i svet i ljude kroz slike poput ove.
Dakle, šta vam dolazi prvo slike ili tema?
Uvek prvo dolaze slike. Nikad nemam temu kada počinjem da pišem roman. Uvek sledim slike, kao njihova robinja.
Kako izgleda vaš proces pisanja? Vaše rečenice su poetske i deluju vrlo promišljeno. Da li je to plod instikta ili dugog uređivanja?
Prvi nacrt uvek dolazi prirodno, gotovo instiktivno. Na početku se trudim da ne cenzurišem sebe. Puštam da mi stvari dođu kako dolaze. Onda uređujem mnogo. Stalno se vraćam kroz tekst, plivam kroz njega. Konstantno sam u procesu pisanja i prepravljanja, a istovremeno pišem eksplozivno, instinktivno, bez cenzure. Imam mnoštvo različitih verzija dokumenata i haos u kompjuteru. Moj švedski urednik se često plaši da ću izgubiti nešto. Pisanje romana je komplikovan proces i to je neophodno. Tekst treba da bude haotičan dugo vremena kako bi dosegla nove granice. Ako bih pokušala prerano da kontrolišem tekst time bih samo sebe sputala.
Da li imate neki poseban ritual dok pišete?
Pustim vrlo glasnu muziku. Time “zaključavam” uobičajenu sebe kako bih mogla da čujem glasove likova. Slušam raznu muziku i obično je menjam jer ih preslušavanjem “uništim”. Međutim jedna će ostati večna, Et misericordia od Baha.
Voda je čest motiv u vašim romanima – Srećna Seli, Darling River, Bekomberja. Zbog čega je voda toliko snažan motiv u vašem radu?
Margerit Diras je jednom rekla da nema ljubavi i mora, niko ne bi napisao ni jednu jedinu reč. Često razmišljam o ovoj rečenici jer mislim da je to istina i za mene. Život je počeo u vodi. Ona je poput nulte tačke od koje sve počinje. Plaže, reke, mora – to su mesta nulte tačke. Voda je i sloboda i smrt. Svet je istovremeno i predivan i užasan. Mi živimo u paradosku lepote i brutalnosti. Da ne mogu da dospem do mora, možda ne bih pisala.
Vi pišete i drame. Kako se razlikuju pisanje drama od pisanja romana?
Za mene, pisanje romana je kao da vas je neko uhvatio za gušu i ne pušta. Kao da ste godinama zaglavljeni u ogromnom moru prljavštine i lepote ne znajući kako da se vratite u stvaran svet. Pisanje drame je mnogo racionalnije. Drama je poput pisma reditelju, kao predlog za igru. Vremenom sam naučila da čujem glasove kad pišem dramu. To je kao da uhvatite voz i samo osluškujete različite glasove. Veoma je lepo i lako pisati jer je drama zasnovana na glasu.
Inače, imam problem sa jezikom romana jer je uvek po malo kao dijagnostifikovanje ljudi, kao ukalupljivanje definicijama i opisima. Likovi su “zaključani” opisima. Gledamo ih spolja dok im u drami čujemo glas, oni mogu da govore u svoje ime. Dok sam pisala Bekomberju, shvatila sam da su likovi slobodniji na sceni, dok ih roman zatvara u kovčeg.
Rekli ste da je roman poput kovčega a da je drama bliža životu. Šta time hoćete da kažete?
Predstava je kao živ materijal. Predstava nikad nije ista. Svake večeri je drugačija. Moguće je da je isti slučaj i sa umetnošću i muzikom na izvestan način, dok je književnost jedina koja je zaglavljena u kovčegu. Ona je nepomična i nepromenljiva poput skulpture. Jednom kad je napisana uvek ostaje zarobljena u istom obliku. Mislim da su mi zbog toga neophodni muzika, umetnost i pozorište.
Da li smatrate da je jezik opasniji od drugih umetničkih formi?
Naše društvo je takvo da najviše veruje jeziku. Jezikom možemo navesti nekoga da poveruje u gotovo bilo šta. Smatram da se na neki način plašimo jezika. Njime se stvaraju zakoni, moć. Jezikom ljudi mogu lako da se podčine. Možda smo slobodniji kad je reč o umetnosti ili muzici. Mislim da bi njima bilo teže potčiniti ljude.
Često se bavite neobičnim ženama u vašim delima. Da li autsajderi otkrivaju nešto dublje o našem društvu?
Smatram da se mi kao ljudska bića lakše ogledamo u ljudima koji nisu sasvim “normalni”. Napisala sam dramu Zemlja Medeje. Pišući tu dramu, shvatila sam da Medeju ne posmatram kao najzlobniju ženu u istoriji pozorišta, već kao mesto. Mesto do kog, pod određenim okolnostima, svi možemo da dospemo pod ekstremnim pritiskom i očajem. Ona je napuštena izbeglica u stranoj zemlji, jedino što joj preostaje je nasilje.
Interesuje me majčinstvo u očajnim, graničnim situacijama, jer upravo tu se razotkrivaju dublje istine o ljudskoj prirodi. U tom pogledu, smatram da autsajderi mogu da otkriju nešto suštinsko o nama samima. Verujem da svi mi podjednako u sebi nosimo kapacitet i za nežnost i okrutnost.
Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (Culture and Creativity for the Western Balkans – CC4WBs) je projekat finansiran od strane Evropske unije koji ima za cilj da podstakne dijalog na Zapadnom Balkanu kroz jačanje kulturnog i kreativnog sektora radi većeg društveno-ekonomskog uticaja.