10 Jul Svetozar Stevin i Jelena Blagojev Stevin: Kako je prvi terapijski pas u Srbiji otišao u penziju
Nedavno završeni 17. Festival Krokodil iza sebe je tradicionalno ostavio dobro utabanu stazu za kritičko mišljenje, književnost i bunt.
Sadržajnom programu za decu poslednjeg dana Krokodila doprineli su i Svetozar Stevin, Jelena Blagojev Stevin i Nana, terapijski pas. Oni su tim koji pomaže deci sa teškoćama u razvoju, kao i onima tipične populacija, da razviju svoja znanja, veštine i ljubav prema životinjama.
Kroz udruženje ,,Prijateljska šapa“ i „Edukativni centar AJS MEDIC“ koji je iz njega proizašao, sprovode terapiju pomoću pasa, kao i druge aktivnosti koje neminovno idu uz ovu vrstu alternativne terapije. Terapija pomoću pasa ima za cilj saradnju između posebno obučenog psa iz kontrolisane krvne linije i svog vodiča koji čine kompatibilan terapijski tim. Pas nema nikakva očekivanja od deteta i upravo to Nanin rad čini posebnim.
Pioniri u svom polju, trude se da razgranaju i unaprede PET terapiju koja je u njihovim životima prešla dugačak put od Svetozarevog prvog seminarskog rada tokom studija do sad. Jelenina ljubav prema životinjama i oligofrenološka znanja su nadogradila njihov rad implementirajući vid terapije koji sprovode defektolog, vodič terapijskog psa, koji je ujedno i terapeut i Nana.
Takav sveobuhvatni pristup ih čini jedinstvenim i među svojim internacionalnim kolegama, koji zbog finansijskih izdataka i zakonskih okvira ne praktikuju uključivanje više stručnjaka u isto vreme tokom same terapije. Jelena objašnjava kako ne naplaćuju tretman onoliko koliko bi on trebalo da košta zbog toga što, u suprotnom, porodice ne bi izdržale taj finansijski teret. Njihov cilj je da pruže ovu vrstu podrške što većem broju dece, što je teško kada roditelji moraju da biraju između neophodnih tretmana koje produžavaju detetu život i dodatnih benefita PET terapije. Takođe, jedini su koji obavljaju upoznavanje sa decom i porodicom u kućnim uslovima pre samog uključivanja deteta u proces tretmana.
Naš intervju prekida jedan tata čije je dete prisustvovalo radionici koju su Svetozar i Nana održali neposredno pre intervjua. Svetozar se priseća sličnih trenutaka koji im daju vetar u leđa.
– Tih 300 održanih radionica po Srbiji zaista pomeraju neke granice i terapije koje radimo sa klincima su važne, iako nedovoljno prepoznate u našem društvu.
Uspevaju da izbegnu većinu sistemskih prepreka, polazeći od činjenice da ne postoje adekvatni zakonski okviri koji bi jasno definisali rad sa terapijskim životinjama. Međutim, Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča za slepa i slabovida lica, u Ćlanu 3 vrlo šturo opisuje ulogu terapijskog psa. Zbog nedostatka adekvatne definicije, Nana ne može da uđe u bolnice, rehabilitacione centre, pa čak ni u autobuse.
– Ljudi imaju predrasude da je to neko sa ulice. To je službeni pas koji živi i radi u posebnim uslovima da bi uopšte mogao da bude terapijski. Ne bi trebalo da nam bude važno da li je objekat pet friendly ili ne – objašnjava Jelena.
Svetozar dodaje da bi trebalo imati još timova koji se bave ovom temom, pogotovo u Beogradu, kako bi vidljivošću doprineli menjanju svesti o benefitima terapijskih pasa. Trebalo bi imati saradnike koji su prošli obuku u „Prijateljskoj šapi“, kako bi sprovodili grupne aktivnosti sa decom tipične populacije. Iako u svom timu imaju kolege logopede, defektologe, fizioterapeute i radne terapeute, psihologe i fizijatre, Svetozar je jedini koji može da radi sa terapijskim psom. Nana dnevno može da uradi 3 do 5 terapija i jedini je pas u Srbiji licenciran za ovu vrstu rada.
Svetozar se osvrće na protekli radni vek svog prvog terapijskog psa, Lare, koja je od skoro u zasluženoj penziji.
– Teško mi je da pričam o tome. Lara u sebi nosi nešto što nijedno živo biće za mene ne nosi. Posle toliko tretmana i pomoći koju je pružila kako meni, tako i drugoj deci konačno nema obaveza. Svako biće ima svoju svrhi i ovo je bila njena.
Kada terapijski pas prestane da radi ostaje sa svojim vodičem, jer je čitav život proveo sa njim. Lara sada mora jedino da se povinuje vladavini mačke sa kojom živi, ali ostatak vremena provodi odmarajući i živeći u uspomenama velikog broja dece za koje je bila tu. Na nama je da podržimo ono što je izgradila tokom godina donacijama i inicijativom da njena naslednica Nana dođe u vaše vrtiće i odeljenja, kao i da dobije nove koleginice i kolege terapijske pse.
Autorka teksta je KROKODILova novinarka na dan Ana Jokić.
Fotografije: Alex Dmitrović