03 Jul Sara Stridsberg: Zaljubila sam se u Beograd prve večeri
Želim da oslobodim ljude iz kaveza napravljenih od jezika. Imamo sve te predrasude o tome šta bi otac trebalo da bude, a šta majka trebalo da bude. Uvek želim da opišem stvari malo izmeštene, kazala je u Beogradu švedska spisateljica Sara Stridsberg.
Sara Stridsberg, jedna od najznačajnijih savremenih švedskih književnica, prvi put je došla u Beograd kao gošća festivala Krokodil. I 27. juna, prvog dana Krokodila, koji je sinoć završen, učestvovala je u dva festivalska programa: u programu na glavnoj bini, i u razgovoru jedan na jedan sa Mimom Simić.
Stridsbergova je, u okviru jednosatnog razgvora jedan na jedan sa Mimom Simić, podelila prve utiske o Beogradu, govorila o razlici između pisanja i profesije pisca, i svojim romanima, od kojih je četiri već prevedeno na srpski, dok peti, “Antarktika ljubavi”, izlazi ove godine, u izdanju “Kontrasta”.
I odmah je Sara podelila pozitivne prve utiske o Beogradu, u koji je s ćerkom:
– Zaljubile smo se u Beograd prve večeri – kazala je, dodavši da je poseban utisak ostavila bašta sa brezama, nešto što je, po njoj, “vrlo skandinavski”.
Nakon opaske o drveću, pričala je i o tome kako njen pogled na svet oblikuje pisanje:
– Mislim da sve posmatram drugačije nego „normalni“ ljudi… Neke stvari vidim jako jasno, poput kore drveta, dok je ostatak nejasan – kazala je i dodala da joj je trebalo da napiše nekoliko knjiga pre nego što je mogla sebe da nazove piscem.
Takođe i kako svoju moć zapažanja nije sama primećivala dok drugi nisu počeli da interpretiraju njen rad i ističu je. A deluje da i sada nevoljno prihvata tu titulu:
– Zovem sebe piscem jer moram. Ja se osećam kao neko ko piše. Ali, za mene tu postoji važna razlika: aktivnost pisanja je važnija nego biti nešto. Biti pisac dolazi s mnogo stvari, kao što su primanje novca, dolazak na ovakve festivale, a to je neka vrsta šou-biznisa, i nema nikakve veze sa pisanjem. Kada pišem, ja sam neko drugi: osoba koja piše dok pišem… Dok pišem moram da budem neka vrsta pećinskog čoveka, što je suprotnost onom koji dobija novac za knjige i putuje po festivalima.
Duša uvek ista
Svoj prvi roman “Srećna Seli” opisala je kao priču o devojčici čija majka pokušava da prepliva Lamanš i ponovi uspeh svoje heroine Seli Bauer. Majka nestaje plivajući, i pratimo njenu ćerku u potrazi za nestalom majkom. Fiktivni, neistorijski lik Seli Bauer je više ogledalo nego srce prče. A govoreći o drugom romanu “Fakultet snova”, fiktivne verzije priče Valeri Solanas, Amerikanke poznate po tome što je napisala manifest SCUM i pokušala da izvrši atentat na Endija Vorhola, otkrila je da je nastao nakon puta u Kambodžu. Pre odlaska, pročitala je manifest, ali je tek nakon boravka u Kambodži i suočavanja s dečjom prostitucijom osećala da mora da napiše knjigu o Solanas.
Iako je napisan 2006. godine roman je preveden na engleski i nominovan za Men Buker nagradu tek 2019. Stridsbergova je navela kako je iznenađuje koliko još uvek prepoznaje sebe u delu.
– Mogla sam da vidim svoje teme, slike, svoju dušu u njemu. Moja duša je još uvek ista.
Svoje celokupno stvaralaštvo vidi kao jednu veliku knjigu:
– Napisala sam šest romana, ali za mene je to sve jedan veliki roman.
Autorka je objasnila zašto joj joj je bilo bitno da u “Fakultetu snova” prekroji reljef Amerike (Saveznu državu Džordžija, iz koje Solanas dolazi, je izmestila u pustinju, zbog čega je američko izdanje romana moralo da ima poseban predgovor):
– Želela sam dođe iz pustinje, da to bude neki nulti nivo. Želela sam da ova priča počne iz početka, ni iz čega.
Kada je govorila o nastanku trećeg romana “Darling River” Stridsbergova se prisetila snažnog utiska koji je na nju ostavio prvi porođaj, a i čitanja Nabokovljeve “Lolite”. Inspirisao ju je predgovor “Lolite”, u kom stoji da je Dolores umrla na porođaju, na putu do Aljaske.
– Htela sam da napišem njenu drugu ulogu u životu, od 16. do 17. godine, čekanje deteta, posle preživljavanja svega sa Hambertom Hambertom. Ova knjiga je kao slomljeno ogledalo gde svaki mali sjajni deo pokazuje delić Lolite.
Porodična istorija inspiracija
Upitana da li je četvrti roman “Bekomberja: Oda mojoj porodici” označio veliku promenu u pisanju, priznala je da ponekad oseća kao da želi da napiše knjigu suprotnu prethodnoj.
– Želim da oslobodim ljude iz kaveza napravljenih od jezika. Imamo sve te predrasude o tome šta bi otac trebalo da bude, šta bi majka trebalo da bude, šta je prostitutka. Uvek želim da opišem stvari malo izmeštene. Imam tu rečenicu, mislim da je iz “Darling River”: „Želim da je opišem a da je ne uništim“ i mislim da mi je uvek cilj da opišem ljude a da ih istovremeno ne uništim – naglasila je Stridsbeg, i najnoviji roman „Farewell to Panic Beach“ opisala je kao nastavak Bekomberje, a za oba dela inspiraciju je crpela iz lične porodične istorije.
Gostovanje Sare Stridsberg realizuje se kao deo projekta Literature Actually koji podržava British Council kroz projekat Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan.
Autorka teksta je KROKODILova novinarka na dan Milica Lazović
Foto: Piroški