04 Jan Reportaža sa treće večeri XIII Festivala Krokodil – o identitetima, egzilu, prostorima, društvu i još ponečemu…
Pri pisanju ove reportaže prisetio sam se jedne rečenice nedavno preminulog velikana jugoslovenskog glumišta Milana Laneta Gutovića: „Situacija u zemlji je zaoštrena, zato ga svi mnogo tupe“. Mi smo te večeri „tupili“ jer su establišmenti situaciju zaoštrili i takvu nam je nametnuli. Oni su ponosni što zaoštravaju a mi smo ponosni što „tupimo“. Mi „tupimo“ sa razlogom, dijalogom i debatama o temama koje se prećutkuju, a koje nas svakako tište. Mi ove večeri imamo pravo da progovorimo zajedničkim jezikom koji oni uporno žele da razjedine.
Te večeri 28. avgusta 2021, treće večeri festivala, u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu okupio se kružok književnika iz celog regiona – već utemeljeni autori i mlade nade u usponu.
Program ove, kao i prethodnih večeri, vodili su nama već poznata lica, Mima Simić i Galeb Nikačević, koji su u svom najboljem izdanju omogućili gostima da se osećaju kao u nekakvom podkastu, a publici da se oseća kao zavaljena u svojim udobnim foteljama slušajući zanimljive razgovore ovog trosatnog „podkasta“.
Kao prvu, na stejdž je Mima pozvala jednu od najčitanijih hrvatskih književnica, Ivanu Bodrožić, koja je osvojila srca čitalaca u regionu posebno svojom prvom zbirkom poezije „Prvi korak u tamu“ i romanom „Hotel Zagorje“, za koji je osvojila mnogobrojne nagrade. Publici je predstavila svoj roman „Sinovi, kćeri“, razgovarajući sa Mimom o gorućim temama kojih se dotiče u romanu (transrodnost, nasilje u porodici, PTSP…).
„Bilo mi je nevjerovatno koliko zapravo ljudi ne razumeju o čemu se radi, koliko se radi o jednoj skupini koja cijeli svoj život pokušava živeti ispod radara, koliko nasilja dožive u vlastitoj obitelji. Upravo me ta zaključanost potaknula da pišem o tome i da to pokušam sklopiti sa svim našim pričama“ – rekla je Ivana.
Zatim je na scenu stupio hrvatski istoričar, pisac i politički aktivista Dragan Markovina, poznat po svojim vrsnim putopisnim romanima i po svom angažmanu u javnom životu Hrvatske kao jedan od osnivača Nove Ljevice. Splitski pisac, mostarskih korena, je malo kasnio na događaj, ali to ga nije omelo da se predstavi publici Srbije na najbolji mogući način. Pre razgovora o svom najnovijem romanu „Neum, Casablanca“ i čitanja odlomka iz njega, osvrnuo se na svoj pređašnji politički angažman, spominjući primere saradnje mlade Nove Ljevice sa aktivizmom u Srbiji. U razgovoru sa Mimom o najnovijem romanu pričao je o tome zašto je nemoguće odvojiti putopisni stil pisanja i znanje o istoriji, zašto je baš odabrao grad Neum u BIH kao glavni reper za orijentisanje u prostoru minulih vremena. Roman u formi kratkih mini-eseja nastao je u vreme kada su granice bile zatvorene usled novonastale situacije izazvane pandemijom korona virusa.
„Možda je Neum ta Kazablanka kao u Drugom svjetskom ratu iz koje se može negdje preplivati na jednu ili drugu stranu bez da te carinici zaustave. Iz toga je nastala ova forma kratkih povijesničarsko-aktualno-putopisnih eseja sa reminiscencijama i na prethodne ratove i na prethonde lijepe stvari“ – istakao je Markovina.
Hamburg calling! Video linkom nam se iz Hamburga javlja Saša Stanišić, nemački pisac poreklom iz Bosne i Hercegovine. Kad biste čuli čistotu njegovog bosanskog jezika, nikada ne biste pretpostavili da on više od dve trećine života živi u Nemačkoj i piše na nemačkom. Govorio je o krizi identiteta u vremenima tranzicije pa i posle nje, o egzilu u kom se našao i o tome kakve ga emocije vežu za njegov zavičaj i poreklo.
„Ja mogu napisati trideset knjiga u Nemačkoj na nemačkom, a oni će me uvek smtatrati bosanskim ili jugoslovenskim piscem, a u Bosni bosanskim piscem koji piše na stranom jeziku. Pa onda kako Stanišić, pa to je srpsko prezime, on je srpski pisac itd.“, kaže Saša i dodaje, „To je za pisca jako produktivna situacija, Svi te hoće a nisi ničiji.“
On je pročitao zanimljiv odlomak, posvećen sećanju na štafetu mladosti, iz svog romana „Porijeklo“, koji je ovenčan najvećom književnom nagradom u Nemačkoj – „Deutscher Buchpreis“ za 2019. godinu.
Potom je pred publiku izašla mlada nada novog srpskog književnog pokreta, dramaturškinja Katarina Mitrović, koja je na Mimina pitanja odgovarala spremna da iskaže kojim temama teže mlade književnice u Srbiji. Govorila je takođe i o uticaju scenaristike na njen književni opus i o svojevrsnom eksperimentu sa romanom u stihu „Nemaju sve kuće dvorište“ čiji je i odlomak iznela pred auditorijum.
Najveće ovacije od publike dobio je jedan od najpopularnijih pisaca današnjice u Hrvatskoj, Kristian Novak, koji se prvi put srpskoj publici predstavio romanom „Črna mati zemla“ a ove godine u intervjuu na sofi festivala KROKODIL sa Galebom Nikačevićem predstavio je svoj poslednji roman „Ciganin, ali najljepši“ kojim je opravdao očekivanja regionalne čitalačke publike.
„Ne treba mi čovjek koji se ne mijenja, koji svakom oprašta svaku svoju nepravdu“, govorio je Novak o Sandiju, glavnom liku „Ciganina“ i dodao, „Dao sam mu da se ljuti, da pruži otpor, i time ga nisam učinio negativnim već mi se tad učinio kao čovjek od krvi i mesa“.
Dalje je iznosio zanimljive činjenice o procesu kreiranja ovog kompleksnog ostvarenja sa četiri narativna toka i temeljnom socio-lingvističkom istraživanju koje je iznedrilo jedan od najboljih romana u Hrvatskoj 21. veka.
Ulogu moderatorke je na kratko preuzela istoričarka Dubravka Stojanović i zajedno sa gostima istoričarima Ružom Fotiadis, Tvrtkom Jarkovinom kao i piscem Semezdinom Mehmedinovićem u kratkom razgovoru najavila konferenciju „Istoričari za mir“ koja je bila najavljena za zatvaranje ovogodišnjeg festivala, 29. avgusta. Predstavljene su dosadašnje aktivnosti i ciljevi konferencije koja se bavi dijalogom o odgovornosti istoričara i neistoričara za kreiranje istorijskih narativa i politiku sećanja.
I na kraju, priliku da zatvori treće veče festivala dobio je Semezdin Mehmedinovič, bosanskohercegovački pesnik i pisac koga su novonastale (ne)prilike u Sarajevu s’ početka devedestih nagnale da 1996. godine emigrira u Ameriku i odatle nastavi da stvara i da sledi one stare ideale koji ga, usled svih nedaća, nisu napuštali. I on govori o problemima čuvanja vlastitog identiteta u godinama egzila, tako tvrdog i na čoveka itekako psihološki uticajnog pojma i stanja svesti.
„A kad sam se usudio malo da kritikujem ono što se u Bosni dešava, reakcija je bila: ti si negdje tamo… mi ćemo to kritiovati, ti se drži svojega! Tako da sam se morao boriti da govorim tako da me prihvate, dok ne dođem u poziciju da legitimno i autoritativno kažem ono što osjećam, a da oni to prihvate kao istinu.“, rekao je Semezdin.
Semezdinovim čitanjem odlomka iz njegovog romana “Me’med, crvena bandana i pahuljica” završen je program treće večeri festivala, prepunog snažnih utisaka i nade da možemo zajedničkim jezikom učiniti kulturu izražavanja i kulturnu pismenost regiona boljim i snažnijim. I zapamtite, „uvijek može drukčije, samo je teško!“
Journalist for a Day, Marko Gajić, Beograd, avgust 2021.