09 Jul SLAPP, više od šamara
‚‚Mi u Srbiji smo od 2020. godine konstanto u vanrednom stanju“, navodi učesnica radionice Right(s) therapy, komentarišući ljudska prava u Srbiji.
Right(s) therapy je razgovor u formi grupe podrške koji drugi put za redom organizuje Udruženje KROKODIL, u okviru svog, sedamnaestog po redu, festivala koji se i ove godine održao ispred Muzeja Jugoslavije.
Drugi Right(s) Therapy bio je posvećen pričama ljudi koji su na svojoj koži osetili šta znači boriti se za pravdu, ljudska prava i ukazivali na slučajeve korupcije – i zbog toga platili cenu. Novinari, mladi aktivisti, predstavnici organizacija i drugi branitelji ljudskih prava su, u sigurnom prostoru, podelili svoja iskustva i situacije u kojima su im bila ugrožena ljudska prava, kao i o različitim vrstama pritisaka kojima su izloženi: hapšenja bez osnova, nelegalno praćenje preko telefona, SLAPP tužbe, kampanje blaćenja po mrežama i medijima… Sve to nisu samo napadi na prava, već i pokušaji obeshrabrivanja i ućutkivanja aktivista i građana koji deluju u javnom prostoru.
Događaj je počeo predstavljanjem godišnjeg izveštaja Beogradskog centar za ljudska prava o stanju ljudskih prava u Srbiji u 2024. godini . To je 27. po redu godišnji izveštaj, koji se, kao presek stanja ljudskih prava u našoj zemlji, uz analizu pravnog okvira i prakse, u kontinuitetu objavljuje od 1998. godine. Uz moderaciju Dušana Pokuševskog, urednika izveštaja i programskog direktora Beogradskog centra za ljudska prava i Marije Drndić iz Udruženja KROKODIL, uz podršku eksperata u oblasti ljudskih prava, učesnici su pokušali da odgovore na važna pitanja: Kako se braniti? Kako sve to utiče na naš svakodnevni život? Ima li institucija koje nam stvarno pomažu? I šta nas gura dalje, da ne odustanemo?
Kako je naveo Dušan Pokuševski na radionici, postoje mnogobrojni godišnji izveštaji Beogradskog Centra za ljudska prava koji se bave statistikom povrede prava u našoj državi. Naime, u poređenju sa evropskim standardima, ljudima u Srbiji prava su i dalje ozbiljno ugrožena, posebno po pitanju prava na slobodu izražavanja, slobodu medija i položaju marginalizovanih grupa, kao što su osobe s invaliditetom, LGBT osobe, žene, migranti i tražioci azila.
Pričajući o svojim iskustvima, većina učesnika radionice je navodila premiere u kojima su se osećali nebezbedno, ugroženo od strane policije, usamljeno, uplašeno, povređeno, istraumirano… Ovo nisu samo reči, ovo su osećanja živih ljudi koji su prošli kroz veliku patnju zarad borbe za nešto što ćemo mi zvati bolje sutra. Njihovi slučajevi nisu statistika, njihovi navodi nisu samo zanimljive priče. To su prebijanja, zastrašivanja, kidnapovanja, ucenjivanja i to danas može da se desi bilo kome, na bilo kojoj blokadi, na bilo kom protestu. Svi oni izdržavaju taj pritisak samo iz potrebe za boljim svetom, kako navode.
Kada se priča o povredi ljudskih prava i način na koji se govori o tome mi kao slušaoci ili čitaoci takvog sadržaja ne možemo da stvorimo empatiju prema žrtvama, za nas je to samo statistika. Statistika je to da je protiv novinara urednika redakcije KRIK Stevan Dojčinović ima 20 tužbi sa elementima SLAPP-a, a da skoro svaki novinar redakcije BIRN-a ima bar po jednu tužbu, kao i mnogi istraživački i drugi novinari. Pored toga, mnogobrojni aktivisti, a trenutno i studenti, imaju veliki broj tužbi iza sebe, kao što su članovi grupe STAV koji se nalaze u egzilu već mesecima.
ŠTA JE SLAPP TUŽBA?
SLAPP ili Strategic Lawsuits Against Public Participation, je vrsta tužbe ili samo postupak represije kojom se moćnici koriste da bi zastrašili građane. Ove tužbe su uglavnom neosnovane i služe tome da spreče novinare, aktiviste, nevladine organizacije i na kraju i same građane da se bave društvenim angažmanom, kritikom sistema i borbom za svoja prava. Pokretači tužbe ciljaju da postupak traje što duže i da tuženu stranu dovedu u kritičnu finansijsku i psihičku situaciju. Žrtve SLAPP tužbi, čak i nakon dobijenog spora, često ostaju zatrpani u ogromnim dugovima, jer sam sudski proces može da bude jako dugačak. Sami pokretači ovakvih tužbi imaju mnogobrojne taktike kojima se služe da suđenje bude što mučnije i teže za tuženog i samim tim da mu ubiju duh i dalju želju za društvenim delovanjem.
Žrtve ove tužbe često upadaju u tzv. SLAPP shaming. To su najčešće novinari koji se plaše za svoj rad i kredibilitet i ne trude se da potraže pomoć niti da se javno izjasne o tužbama, jer se plaše osude javnosti zato što su tuženi, iako tužba nema veze sa njihovim kredibilitetom. U takvim slučajevima se javlja autocenzura, što je isto cilj podnosioca tužbe. To dodatno otežava pravljenje statistika o broju SLAPP tužbi, jer se ljudi plaše da pričaju o tome.
SLAPP se uglavnom javlja u korumpiranim država, i nije još uvek zakonski definisan jer je još uvek nova forma društvene represije. Po navodima Dafne Karuana Galicija fondacije, Italija, Rumunija, Srbija i Turska su zemlje sa najvećim porastom SLAPP tužbi. Oni takođe navode da se najčešće SLAPP tužbe pokreću u raskrinkavanju pitanja korupcije, i ekoloških pitanja. Korupcija u našoj državi svakako zadire i u sudove tako da se redakciji KRIK-a desilo to da ih je čak tužio i sudija, što se navodi u filmu Šamaranje u ime naroda Jelene Zorić, novinarke BIRN-a. SLAPP borba se nekada pretvara u borbu sa vetrenjačama, ali je najbitnije od svega ne izgubiti želju i motivaciju za daljom borbom.
Protiv SLAPP tužbi se može adekvatno boriti. Slavko Ćuruvija Fondacija je objavila priručnik o SLAPP-u, kako ga prepoznati i šta raditi u takvim situacijama.
U razgovoru sa ljudima oko sebe, zaključuje se da ljudi kršenje ljudska prava ne shvataju kao realan problem koji se dešava oko njih, nego kao statisku. Roberto Grujičić, dečji psihijatar i osnivač podkasta Dva i po psihijatra, u svom učestvovanju na festivalu KROKODIL, u sklopu projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat, navodi da se ‚‚normalizacija nasilja stvara u onom trenutku kada nasilje kod nas više ne izaziva nelagodu“. Tome doprinose društvene mreže i mediji i neprestano zasipanje agresivnim sadržajem čija je posledica desenzitizacija ljudi na nasilje, navode stručnjaci.
Jedna učesnica radionice navodi: ‚‚Ovo nije terapija koju je želela ali joj je možda baš ona i bila potrebna“ .
Andrea Poljak, Krokodilova novinarka na dan.
Razgovori Right(s) Therapy 2.0 realizuju se uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za sadržinu isključivo je odgovorno udruženje KROKODIL i ta sadržina nužno ne izražava zvanične stavove Evropske unije.
