09 Jul Tampon zona, Kritički, Roberto Grujičić: Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? – Manosfera, odrastanje muškaraca na Balkanu, ljubav kao otpor
U novoj epizodi Tampon zona podkasta, Iva Parađanin je razgovarala s Robertom Grujičićem, dečijim psihijatrom sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu i jednim od osnivača podkasta Dva i po psihijatra i Ninom Pavićević, osnivačicom platforme Kritički, a u okviru KROKODIL Festivala 2025 koji se održao pod sloganom “Under Pressure”.
Kroz razgovor, učesnici su istraživali suptilne oblike nasilja, uticaj desničarskih ideologija i rodni jaz u digitalnom prostoru. Dotakli su se emocionalne pismenosti, normalizacije nasilja i problema femicida, ali i mogućnosti koje pružaju digitalne platforme za povezivanje i međusobnu podršku. Podelili su lična iskustva i razgovarali o tome kako pritisci patrijarhalnog društva utiču na muški identitet, zašto je nastala “manosfera” i na koji način i zašto regrutuje mlade ljude. Ova epizoda je poziv na razmišljanje o tome koliko je ljubavi, a koliko rata prisutno u našim životima – i kako kroz razumevanje i odgovornost možemo graditi zdravije zajednice.
Ovaj razgovor i snimanje podkasta realizovan je u sklopu projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?
Cilj ovog projekta jeste angažovanje zajednice, edukacija i podizanje svesti o opasnostima nevidljivog uticaja na porast nasilja u našem društvu.
Istraživanje koje je sprovelo Udruženje KROKODIL u prvoj fazi realizacije projekta pokazalo je da su agresija i nasilje u tolikoj meri dominantni u srpskom društvu, da su prodrli u sve njegove pore. Zbog toga je toliko teško identifikovati i mapirati sve njihove „izvore” koji su u ovom radu zbirno označeni kao „kultura nasilja”. Matrica koja služi kao najširi okvir za održavanje „kulture nasilja” identifikovana je – kako u literaturi tako i tokom istraživanja – u zastrašujućim posledicama ratova devedesetih, u traumatičnim iskustvima kojima je srpsko društvo time izloženo ali još i više u pogubnom odbijanju većinskog dela društva da se s traumom suoči. Štaviše, ta trauma, koja poprima oblike društvene anomalije, „hrani” se glorifikacijom ratnih zločina, te održavanjem i aktivnim promovisanjem iskrivljenog sistema vrednosti koji je svojevremeno služio kao kulturna potpora ratovima a i dalje služi kao glavna alatka radikalne negacije počinjenih zločina. Do raskida s ovom dominantom kulturnom matricom te nevidljivim političkim uticajima na porast nasilja nikada nije došlo.
Tri decenije nakon serije krvavih konflikata na prostoru bivše Jugoslavije, osuđeni ratni zločinci se, nakon odsluženih kazni u inostranim zatvorima, polako vraćaju u Srbiju gde su prihvaćeni i slavljeni od strane najviših državnih zvaničnika i obasuti medijskom pažnjom prorežimskih medija. Ne čudi stoga što mnogo godina posle nasilnog raspada Jugoslavije, ljudi u Srbiji i dalje žive s tako iskrivljenim stavovima po pitanju negativnog nasleđa devedesetih godina dvadesetog veka. Mladi ljudi pokazuju fundamentalni nedostatak znanja o ratovima i nasilnom raspadu Jugoslavije. Zarobljeni u međuprostoru između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, oni predstavljaju glavne mete zloupotrebe i često su pioniri u rukama moćnih donosioca odluka a alatke kojima se služe za promociju retrogradnih, mrziteljskih politika te za otvoreno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, promovisanje govora mržnje, pa čak i direktno podsticanje na nasilje svima su, na žalost, predobro poznate (murali, stensili, grafiti) i najzaslužnije su za nikad ranije viđene razmere estetsko-ideološkog zagađenja naših gradova u poslednjih nekoliko godina.
Događaj je podržala Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu kroz program MATRA kao i Delegacija EU u Srbiji.