04 Sep NEZAUSTAVLJIVA SVETLANA SLAPŠAK
Svetlana se javila iz Ljubljane iz svog stana, “okružena mačkama i mužem”. Razgovor sa njom vodio je Zed Zeldić Zed – alterego Zoe Gudović.
Svetlana odmah zalazi u srž aktuelnih dešavanja u Sloveniji – priča o demonstracijama koje se održavaju svakog petka. Iako u godinama, ona ima spremnu trubu za demonstracije i ne predaje se. Srce mi je zaigralo kada sam je čula kako govori – njena energija i entuziazam su zarazni. Izlaganje je ipak poprimilo ozbiljan ton kada je rekla da je situacija u Sloveniji ozbiljna jer je u poslednjih šest meseci na vlasti ekstremna desnica. Vlada vodi politiku zastrašivanja celokupnog stanovništva, cenzure, uništavanja kulture i javne televizije.
Dalje, Svetlana napominje da je vlada na brzaka donela niz zakona koji sprečavaju mogućnost da nevladine organizacije urade bilo šta kada se donese odluka da se započne neki štetan projekat, na primer: uništavanje reka, neba, ptica, vode, zemlje. Jučerašnji protest se bavio upravo tom temom. Još jedna od tema bio je “pomor”, ili kako ga Svetlana naziva – lapot, koji se dogodio u staračkim domovima, a stvar nije rešena.
Javni diskurs u Sloveniji ispunjen je psovkama, vređanjem. Stvara se klima u kojoj nije dozvoljeno biti na levoj strani političkog spektruma. Učestali su seksistički, antisemitistički i anti-LGBTQ napadi. Dešava se to da neki ljudi žele da očiste svoju teritoriju – kaže gošća. Svetlana nam objašnjava kako se sa drugaricama posle jučerašnjeg protesta šalila o tome kako bi bilo kada bi svi oni koji nisu “čisti” otišli iz Slovenije, pa da vide kako će se snaći ovi koji ostanu. Otprilike 200 hiljada stranih radnika radi u Sloveniji, često poslove koje Slovenci ne žele da rade – kaže Svetlana – Rade u ropskim ulovima, a prodaju ih po želji Nemačkoj, Austriji…
Ona se takođe osvrće na migransku krizu koja je pogodila Evropu – migranti koji traže azil žive u nemogućim uslovima, navodi Svetlana. I protiv toga su demonstrirali – prekjuče.
Na svetu je sve više ludaka koji vladaju, isto se dešava i u Sloveniji. Mi smo sada država koja se najviše druži sa Višegradskom grupom – Českom, Poljskom, Mađarskom i Slovačkom, a upravo traje sastanak na Bledu na kojem su glavne zvezde Janša, Vučić i Orban – objašnjava nam Svetlana.
Nakon ovog kratkog ali vrlo informativnog razgovora o aktuelnim društvenim temama, koji je Svetlana vodila kroz osmeh i šalu, na redu je bilo čitanje iz njenog najnovijeg romana Škola za delikatne ljubavnike. Svetlana pre čitanja daje kontekst odlomka koji smo imali priliku da čujemo. Kaže da se radnja dešava u Atini, na mestu koje se zove Kesariani, gde je park u kojem se nalaze mnogi antički i srednjovekovni spomenici. Sa tog mesta se najbolje vidi ono što Atinjani zovu “lavor”, dakle sam grad Atina. To mesto je bilo predmet mnogih slikara od XVII veka pa nadalje, i na tom mestu počinje jedan od najlepših Platonovih dijaloga – sa Fajdrom, o ljubavi i dušama. Tu počinje i druga radnja Svetlaninog romana, negde krajem V, početkom IV veka p.n.e.
Imala sam priliku da intervjuišem Svetlanu u okviru XII festivala KROKODIL, na koji se uključila video pozivom iz Ljubljane. Zbog zabrane putovanja prouzrokovane epidemijom kovida-19, ovog puta nisam mogla da se vidim sa Svetlanom uživo, već je intervju održan putem elektronske pošte.
Neverovatno je ćemu je sve ova oštroumna misliteljka svedočila tokom svog života. Ono što me najviše inspiriše vezano za Svetlanu je to što istorija nije prolazila pored nje, ona je aktivno “tražila nevolju”, pokušavala da ispravlja krive Drine i nikad se nije predala. Sada, u sedamdeset trećoj godini, ona i dalje prati događaje, piše o njima i izlazi na ulicu da stane iza svojih verovanja. Osobi ovog kalibra treba se uvek vraćati i pričati sa njom, da ne bismo nikad zaboravili lekcije koje ona može da nam pruži.
P: Bili ste jedna od troje urednika studentskog časopisa Frontisterion. Šta ste toliko strašno objavili u tom časopisu pa da bude zabranjen posle prvog broja?
O: Ismejavali smo sve, uključujući i Tita, sa pseudo-antičkim imenima. Kad smo došli u štampariju, grafički radnici su međusobno izmenjivali štosove iz časopisa, dakle odlično su razumeli. Frontisterion je ”mislionica”, ona korpa obešena o plafon u kojoj sedi Sokrat u Aristofanovoj komediji Oblakinje…Blagovremeno smo ukrali nekoliko primeraka. Časopis je docnije spaljen u dvorištu štamparije (Kosmos, malo iznad Slavije). U procesu Vladi Mijanoviću, godinu dana kasnije, to je bila tačka optužnice. Ja sam na saslušanju rekla da sam ja odgovorna za časopis, ali me nisu pozvali ni kao svedoka. Jasno, jer sam na saslušanju od preko osam sati održala nekoliko predavanja o grčkoj etimologiji i ludo se zabavljala: to nisu mogli rizikovati u sudskoj dvorani. Advokat Srđa Popović, koji je delom prisustvovao, rekao je da bih bila savršen svedok…
P: U tom trenutku, Vama je pasoš već bio oduzet. Da li možete da mi kažete nešto više o Vašem angažmanu na studentskim protestima ’68?
O: Do mog angažmana došlo je tek posle juna ‘68, dotada sam samo slušala, shvatila da je reč o nastavku patrijarhata, da feminizam ne može biti tema, a da mi ostalo odgovara. Negde ujesen rasturena je organizacija SK na Filozofskom fakultetu, pa ponovo organizovana sa novim članstvom, vernima ili gnjidama, kako hoćete. Trebalo je zameniti i FOSS, fakultetski odbor saveza studenata. Tu se partijci prevare i odrede mene, naizgled neutralnu, vanpartijku i pristojnu studentkinju antičkih studija sa naočarima, još upravo izabranu za najbolju studentkinju BU, da organizujem izbore. Puna Sala heroja na Filološkom fakultetu, moja jedina šansa da pokažem kako je izgledala neposredna atinska demokratija! To sam i uradila, bilo je sjajno, prebrojavali smo glasove pred svima, ogromnom većinom izabrane su sve vođe pobune ‘68, pa čak i ja. Vlada Mijanović je postao predsednik FOSS-a, tako sam dobila zadatak da napravim časopis…To mi nisu mogli oprostiti. Izgubila sam svaku šansu da ostanem na univerzitetu, stalno su me pratili udbaši, jedanput, kad smo organizovali štrajk četiri škole (Likovna, Dramska akademija, Filozofski i Filološki) neki tipovi su me sačekali pred kućnim ulazom i slomili mi bokserom arkadu. Na diplomi sam opet dobila univerzitetsku nagradu, a kad sam docnije dobila državnu grčku stpendiju, dali su mi pasoš, 1973. Pre odlaska u Grčku još sam sa horom Muzikološkog instituta SANU išla na gostovanje u Austriju i Englesku. Čim sam se vratila iz Grčke 1974. opet su mi uzeli pasoš, pa sam ga za vreme konferencije KEBS u Beogradu opet dobila…Treći put su mi oduzeli pasoš 1988, pred proces u vezi sa Institutom za književnost i umetnost.
P: Niste osuđeni, mada Vas je proces koštao mesta u Institutu za književnost i umetnost.
O: To je bilo sasvim očekivano, jedino što je stvarno moglo da se izvede dogovorno, mnogo manje prljavo – ali ljudi gube razum kad se otvori nova karijerna (i ekonomska) niša, tada je to bio nacionalizam.
Posle burnih ranih ‘70 odlučila sam da se posvetim nauci, pošto sam dobila mesto u Institutu, nekoj vrsti odlagališta za politički nepodobne tipove: dali su nam da radimo, ali ne da predajemo. No angažovanost me nije puštala: došla sam u Grčku u trenutku kad su studenti počeli rušiti vojnu huntu. Preživela sam noć napada na Politehniku, 17.11.1973. Na mene se pucalo, družila sam se sa tupamarosima, pripadnicima irske IRA, Palestincima…sve to su pukovnici puštali u zemlju da bi nervirali Zapad, a i da bi imali nešto za zamenu, ako zatreba. I ostala sam zauvek povezana sa svim što je grčko. U Atini sam upoznala Božidara, arheologa i stipendistu iz Ljubljane, sa kojim sam poslednjih 46 godina…
Kad smo se vratili u Jugoslaviju, započeli smo nomadski život između Beograda i Ljubljane, nastavili smo zajedno i angažovanje ili aktivizam. Putovali smo zajedno, pre svega u Grčku. Kod kuće su bile zadnje, olovne godine Titovog vladanja. Bilo je mnogo hapšenja, verbalnog delikta, nije se moglo objavljivati. Moglo se baviti naukom, terati modu, baviti se rekreativnim sportom, putovati, život nije bio težak, ali… Političke zabave je bilo, po kućama, tada sam izmislila ”kućnu književnost”, koja je uključivala muziku, ples, izložbe…Negde 1983. stari prijatelj me je ubedio da sam jedina sposobna da nešto napišem o pokušaju studentskih demonstracija, a da bude objavljeno: to je uspelo, počela sam redovno pisati za Književnu reč. Peticija protiv smrtne kazne nije mogla proći u Beogradu, pa je Božidar to organizovao u Ljubljani, na savet Srđe Popovića – tako je došla nazad, potpisivali su je svuda po Jugoslaviji. Zatim su sledili članci o verbalnim deliktima, pa zaštita slobode izražavanja, pa protiv nacionalizma. Bilo mi je jasno da hodam po ivici, ali nisam prestala. Kao predsednica Odbora za zaštitu slobode izražavanja UKS napisala sam 1987. peticiju za oslobađanje Albanca Adema Demaćija, koji je u zatvoru proveo godinu dana više od Mandele. Svi članovi Odbora bili su za – neki su docnije postali gadni nacionalisti. Mediji su me odmah napali, znalo se šta to znači. To mi nije bilo dosta, nego sam još napisala negativnu kritiku knjige Hatidže Krnjević iz Instituta, inače sestre Predsednika Predsedništva Jugoslavije Dizdarevića. Kritika nije mogla biti objavljena. Kad sam dobila stpendiju za Pariz i digla novac za put, došli su mi u stan savezni udbaši (Dizdarević!), uzeli pasoš sa pisaćeg stola i u njemu stipendiju, te me odveli na policijsku stanicu Zvezdara. Tamo su me držali dvanaest sati, ispitivanje je trajalo pet minuta: islednik me je pitao šta mislim o TV seriji o Vuku Karadžiću! Očito pojma nisu imali šta da mi nalepe, zato je pri puštanju islednik nešto promrmljao o vezi sa stranim službama. Konačno, optužnica me je teretila da sam imala nameru da ukradem novac i ne odem na stipendiju u Pariz – logično, zar ne? Sve mi je brzo postalo jasno: u Institutu nisu prihvatili moju ostavku, hteli su da se naslađuju na svom internom suđenju; Predrag Palavestra, kućni prijatelj, rekao je Božidaru da za nauku neće biti velika šteta kad odem u zatvor, ali možda za kulturu hoće; prijatelj advokat Ivan Janković me je napustio dan pred suđenje, sa obrazloženjem da ne poštujem srpske (žive) autoritete… Uistinu, kada mi je predložen razgovor sa Dobricom Ćosićem, na njegovo prvo pitanje zašto ja štitim Albance sam se okrenula na peti i otišla svojim putem. Sve kolege su me napustile, sem Nade Popović Perišić. Izvan Instituta, uz mene je bila Žarana Papić, odbrane se odmah prihvatila Tanja Petovar. Na sudu se process raspao: tužilac nije hteo da prisustvuje suđenju, svedoci iz Instituta hvatani su u laži, moje advokatice i sudija su rasturale optužnicu. Plan da ne budem suđena politički, nego kao kriminalka, nije upeo. Ono suđenje u Institutu bilo je komedija: nisu uspeli da izglasaju većinom, pa je direktor Miodrag Maticki (onaj što je lagao na sudu) izvukao jednu koleginicu iz sobe, pa se onda sa njom vratio, zahtevao ponovno glasanje, i onda su konačno imali glas viška. Na sudu sam proglašena nevinom, sudija je sama napisala oštar zahtev saveznoj Udbi da mi vrati pasoš. Imala sam potpunu slobodu, predavala sam u Ljubljani, zatim u Zagrebu, nastupala sam na TV, pisala više nego ikad, zarađivala više nego u Institutu. To je bilo drugo doba: na Radiu Beograd su mogli dozvoliti sebi da ne dopuste Hatidži Krnjević da zabrani dalji intervju sa mnom, nisu je uopšte pustili dalje od vratara. Naknadno sam saznala da je neki moj članak uvredio Mirjanu Marković – do danas ne znam koji. Bila je to mešavina zavisti osoba koje su bile bedni naučnici sa malo objavljenoga – tada sam imala pozamašnu bibliografiju pre četrdesete: Nikša Stipčević i žena mu Svetlana Stipčević, Miodrag Maticki, Palavestra koji je hvatao nacionalistčki voz, već pomenuta uticajna sestra. Ti su ljudi naprosto smislili prijavu, činilo im se da to može lako da prođe – pa nije. Prijatelji, podrška javnosti i valjda neki moj ugled spasli su me. A pamtim kao slon… Čak sam dobila i istraživački projekt u jagodinskom muzeju kod Božidarovog kolege, sa temom koja mi se jako dopadala, ali moje je ime posle godinu dana besno izbrisao sam Dragoslav Srejović.
P: Spomenuli ste u jednom intervjuu da su mnogi Vaši drugovi disidenti ležali u zatvoru nakon protesta; kako ste se spasili te sudbine?
O: U prvom talasu u zatvor su otišli Vlada Mijanović, Lazar Stojanović, Danilo Udovički… Nekoliko godina docnije, još jedna grupa. To su oni povezani sa 68’ i Fiozofskim fakultetom, a bilo je mnogo drugih, po celoj Jugoslaviji – knjige, filmovi, pozorišne predstave su zabranjivane, išlo se u zatvor i zbog viceva. Vlasti su oklevale da hapse žene, ali je to doživela Ljilja Mijanović. Ostalo su bila kratka hapšenja, za jednu noć – to sam doživela. Pretpostavljam da nisam doživela gore zbog svoje – hm, jezičavosti, a mogla sam lako postati međunarodno zanimljiva, što država nije htela. Najbliže zatvoru bila sam kada sam preko Grčke prenosila dokumente za Amnesty International, i na demonstracijama. Sada već četiri meseca demonstriram petkom u Ljubljani: teško bih mogla zamisliti da hapse sedu gospođu u invalidskim kolicima, ali ništa nije nemoguće.
P: I, kada i zašto je postalo moderno biti disident?
O: Posle Titove smrti vlast je još neko vreme ”trenirala strogoću”, bilo je mnogo verbalnih delikata. Poslednji veliki proces četvorici bio je 1983-4, kada je Vlada Mijanović ponovno zaglavio. Kad je izašao iz zatvora, nas petoro je sa njim odmah zapucalo u Grčku – imali smo pasoše!
Bilo je jasno da ta stvar više ne funkcioniše, suđenje Gojku Đogu se raspalo. Mnogi javni likovi su se osmelili, pisalo se otvoreno, odjednom su se na suđenjima pojavljivale desetine i stotine ljudi. Stara disidencija srela se sa brojnima koji su dotada psovali sistem po slavama. Oni nisu prolazili kroz faze mišljenja, držali su se po strani, nisu, da otvoreno kažem, ništa rizikovali, mnogi su bili članovi partije a u duši antikomunisti. Sa svojim neraščišćenim pojmovima nisu dobro razumeli ni slobodu izražavanja ni ljudska prava. Prvo je za njih značilo da je ”in” odlaziti u crkvu, ljubiti popovima ruke i krstiti se u četrdesetim u Hilandaru, a drugo je značilo da ”mi” imamo više prava nego ”oni”: ljudska prava zamenjena su kolektivnim i izmišljenim ”istorijskim” pravima, stvorena je bedna mislena osnova za nacionalizam. Staro disidentstvo bilo je manje brojno, uskoro je, ukoliko nije prešlo na tu stranu, postalo neprijateljsko. U drugoj polovini 80’ gubila sam u proseku dva-tri prijatelja nedeljno, jer nisam htela da pristanem na zaglupljivanje. Jedina velika grupa koja je odolevala nacionalizmu bile su jugoslovenske feministkinje. Od tada je to moje osnovno opredeljenje. Kad je postalo ”trendi”, ovo disidentstvo zapravo je samo tražilo da se pokloni novom vođi za nove privilegije, što je uspešno ostvareno. Još se sećam ozbiljnih ljudi, članova akademije, koji su smatrali da će ih Milošević izvesti iz komunizma. I jeste, direktno u genocid.
P: Gledajuci istoriju Udruženja književnika Srbije, iz kojeg ste takođe izbačeni zbog dobro poznatog spora oko Ćosića, primetila sam da je jedina žena predsednica bila Isidora Sekulič, neposredno posle Drugog svetskog rata.
O: Izbačena sam 1996, zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića, tako piše u obrazloženju. Tačno, pa ne samo to, nego sam u fragmentu romana Istomesečnici, objavljenom u ProFemini, parodirala Ćosića. Roman niko nije hteo da objavi, izašao je dvadeset godina docnije pod naslovom Ravnoteža u Laguni i dobio nagradu Zlatni suncokret. Mislim da nijedan kritičar nije tako pažljivo kao ja čitao Ćosića…
UKS je uvek bio muški klub, za razliku od udruženja prevodilaca, gde je ogromna većina žena…koje skoro nikada ne dobijaju nagrade za prevođenje. A šta drugo, ako akademik Matija Bećković, koji se hvalio da nikada nije čitao romane, napiše da pevačice usmene poezije, slepice, nisu znale šta pevaju? Sudbina Biljane Jovanović je dobar primer: kada smo u ProFemini htele da sastavimo zbornik na desetogodišnjicu smrti, nijedan se ni stariji ni mlađi kritičar nije javio – bila je buntovnica i protivnica srpske politike. Za dvadesetogodišnjicu su se otimali, i nagradu sa njenim imenom ukrali su od ProFemine. Patrijarhat je u osnovi tako mizeran i kukavički! U međuvremenu, književna kritika je izdahnula, kriterijumi su sniženi, ženskih književnih pačavri je skoro toliko koliko muških. O književnosti se malo misli, udruženja više nemaju nikakvu ulogu.
P: Da li možete da opišete Vaše iskustvo u UKS kao žene? Sa čime ste se Vi i vaše koleginice nosile, a vaše muške kolege možda nisu morali?
O: Postojalo je neko kraće doba tolerancije, međusobnog poštovanja i izvesno nikakve mogućnosti da se ozbiljno postavi pitanje soja, što je moja zamena za rod. Sa nacionalizmom se to potpuno izgubilo, sve dok pre nekih desetak godina nije primećeno da žene sve više pišu. Kada smo htele da raspravljamo o ženskom pismu, to smo radile na drugim mestima, na kongresima i konferencijama u Dubrovniku, Zagrebu, SKC-u u Beogradu, sve od istorijske konferencije 1978. (Drug-ca). Uvek je bilo književnica koje su po svaku cenu poricale soj, jer je književnost ”univerzalna”, jedino što je ”univerzalno” uvek muško. Svakodnevica danas srećom bolje podnosi raznolikost seksualnih opredeljenja i politika tela. Sa druge strane, teško je zamisliti da neka autorka, kao Julka Chlapec Đorđević u tridesetim godinama prošlog veka, sebe opredeljuje kao feministkinju i objavljuje Feminističke eseje kod Gece Kona…
P: Od Vaših studija pa i preko dela, ogleda se Vaša zainteresovanost za antički svet i klasičnu grčku. Otkud to?
O: Od klasične gimnazije. U ‘70im i ‘80im, kada sam radila magistarski i doktorski iz lingvistike, približila sam se francuskoj antropološkoj školi, koja je definisala antropologiju antičkih svetova, i američkom izučavanju žena u antici. U ‘90im sam intenzivno radila sa francuskom grupom u Parizu, nešto i predavala, imala i američki period, zatim sam te ljude dovela u Ljubljanu, gde sam napravila program antropologije antičkih studija. Moji postdiplomski studenti su tako direktno ”srkali” ovaj pristup u nekoliko generacija. Lada Stevanović, koja je doktorirala kod mene, upravo je izdala knjigu Antika i mi(t) u Beogradu (Karpos), sjajan primer izučavanja započetog na tom istočniku. U Ljubljani sam još dodala dva programa, antropologiju roda (soja) i balkanologiju. Jednostavnije rečeno: zanima me antički čovek a posebno žena, jer se nikako ne mogu izjednačiti sa nama, što znači da ih možemo razumeti tek ako dobro razumemo sebe, ako ne izmišljamo i ne prenosimo ”identitete” već pre svega kritički istražujemo prošlost, nikada bez sadašnjosti. I naravno, zato što nema jezika na kojem se lakše i bolje sastavljaju novi, precizni pojmovi, nego što je starogrčki.
P: Napisali ste knjige o ženskim ikonama antičkog sveta i XX veka. Koje su sličnosti između naših antičkih i modernih surodnica, a šta ih razlikuje?
O: Napisala sam dve knjige o ženskim i jednu o muškim ikonama u biblioteci XX vek Ivana Čolovića, i jednu poveliku Miturgiju antike u Sloveniji. Miturgija je moj pojam, prihvaćen na sastancima međunarodne grupe za mit koja radi u Trstu: označava sve tehnike, stilske postupke, antropološke osobine pričanja mitova, obradu mitova, rad na mitovima. Miturgija naglašava odustvo religija koje prilagođavaju (krote, cenzurišu) mitove. To je osnova sa koje posmatram jedine kontinuitete iz antike do danas koji se mogu ustanoviti, a po pravilu su deo antropologije žena u patrijarhatu. Recimo, nadgrobne pesme, tužbalice, koje se u istom obliku i sa istim postupcima i ponašanjem izvode u Sredozemlju i na Balkanu od antike do danas. Moje ženske, a i muške ”ikone” treba da služe tome da se oslobodimo dosadnog konzervativizma i sterilnog divljenja kad je u pitanju antika, da se naučimo radu sa mitovima, da razvijemo kritički pogled i ne gubimo eros – radoznalost, veselje, smeh kada se učimo. Zato sam odabrala oblik antropološkog eseja, bez opterećujućeg naučnog aparata, da što neposrednije izrazim odnos prema antici.
P: Aktivno pratite i pišete o svemu što se događa u Srbiji. Da li Vam izmeštenost u Sloveniju dozvoljava da sagledate stvari objektivnije nego mi, ovde?
O: Izvesno ne! Jedino što mislim da je važno jeste neko ukrštanje pogleda, iskustava, znanja. To može da pomogne boljem viđenju problema. Ono što izvesno ne mogu, jeste da potpomognem dizanju borbenog morala – to je već izvesno vreme najveći problem pobune u Srbiji. Moja ”izmeštenost” nije teret, već moja prednost: svuda bih bila ”izmeštena”, jer neću da ropski pripadam. Ovde su naci-fašisti koji me svakodnevno opominju da ne pripadam. Hvala im, možda bih se inače ulenjila.
P: Koji savet biste dali mladima koji su protestovali, i izvesno će još protestovati protiv stabilokratije i ovdašnjeg “oca nacije”? Na protestima 2020. je postala vidljiva razlika između “levih” i “desnih” protestanata. Da li se može povući neka paralela sa ranijim protestima u tom smislu podeljenosti ciljeva?
O: Razlika sa znakom paralelizma zapravo ne postoji: desnica je danas naprosto glupa, štetna, prostačka, nema nikakve veze sa realnim problemima i sa svakodnevicom. Zato su mladi koji u tu rupu propadnu stvarno tragični. Desnica bi da gnječi ljude, uništava prirodu, zaglupljuje i zaslepljuje. Ne može biti sreće tamo gde je mržnja, netolerancija, verbalno pa fizičko nasilje. U takvom stanju svesti normalni postaju laž, krađa, prevara, ubistvo. Društvena, kolektivna patologija danas se primećuje u mnogim društvima. Kapitalizam nije za ljude. Po pravilu, sve što je levo je protiv toga. Koliko ima izgleda da levica pobedi, drugo je pitanje. Paradoksalno, sem tradicionalne leve borbenosti širokog raspona, od anarhije do građanskog antifašizma, mnogi stavovi levih pokreta danas direktno su preuzeti od davne, razumne desnice – recimo opiranje tehnologiji, zaštita prirode, uzdizanje jednostavnog života. Za razliku od disidencije pre pada berlinskog zida, socijalizam i komunizam nisu više nezamislive teme, naprotiv. Neverovatan rast nejednakosti, pravog ropstva, ekspoatacije preko svih granica profita doprineli su ovoj promeni. A levica može da se održi samo učenjem, prosvetom, školom, kulturom. Ako toga bude bar dovoljno, posle pobede će se moći živeti.
Journalist for a day, Jelena Radosavljević, Beograd, avgust 2020.