(NA)SILNA LJUBAV I DRUGI PARADOKSI
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
25025
post-template-default,single,single-post,postid-25025,single-format-standard,bridge-core-3.0.5,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-29.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.10.0,vc_responsive,elementor-default,elementor-kit-27178

(NA)SILNA LJUBAV I DRUGI PARADOKSI

(NA)SILNA LJUBAV I DRUGI PARADOKSI

Uvod

U savremenom svetu često smo svedoci fenomena koji u svojoj srži nose paradoske: nespojive kombinacije, kontradiktorni stavovi, autodestruktivni načini života itd. Ipak, neke od njih, poput recimo ljubavi koja boli ili od nas zahteva nasilnu požrtvovanost, možda ne bismo trebali uzeti zdravo za gotovo. Da li je ljubav moguća kao nasilna ili bi ovaj fenomen ipak trebalo dublje analizirati, te njegove mračne slojeve izneti na svetlo dana? Već pogađate šta ćemo mi učiniti.

Nevidljivi nasilnik

U Novom Sadu postoji jedan predivan deo grada, Liman, koji po dužini prati reku Dunav i u ovo doba godine miriše na lipu. Od prošle godine su se ovoj idili pak priključili i patriotski simboli, koji su sve samo ne suptilni. Naime, u jednom trenutku počeli su da niču murali svuda po ovom kvartu, koji vrlo jednostavno predstavljaju zastavu Srbije, ali u prilično impozantnim dimenzijama. Neko je uspeo da prekreči cele zidove zgrada i objekata u tri boje. Za razliku od uobičajenih grafita poput “Ratko Mladić srpski heroj” i “Kosovo je Srbija”, ovi se čine nešto manje agresivni; na prvi pogled možda i nema razloga da ih osudimo?

Ipak, kada analiziramo ovu pojavu, vrlo brzo dolazimo do problematičnih aspekata. Kao prvo, možemo postaviti pitanje da li je uopšte legalno prekrečiti zidove zgrada koje predstavljaju ujedno prostor života za određene građane, a za druge neposrednu okolinu? Kada se prisetimo snimaka i objava koji su se u danima kada se dešavala ova akcija “ulepšavanja” Limana mogli pronaći na društvenim mrežama, čini se da je odgovor ne. Na snimcima smo mogli videti mladiće obučene u crno, sa kapuljačama na glavama, koji bi svoje lice skrivali tokom procesa farbanja. Neki od građana su ih i pitali zašto to rade, a način na koji bi odgovarali ukazivao je na to da obavljaju nešto poput honorarnog zadatka, a ne huliganske prakse u koju su lično uvereni. Ko je naručilac ovakvih murala? I zaboga, zašto se oni oslikavaju? Kako bi nas sve podsetili u kojoj zemlji živimo? (pa i one koji nisu srpskog porekla?) U kontekstu već ekstremno nacionalističke atmosfere na ulicama gradova u Srbiji, mogu li ovi „suptilni“ murali biti protumačeni kao poziv na nasilje?

Zapravo, čini se da zakon o tome da li zidove u javom prostoru smemo oslikati ili prekrečiti bez transparentne dozvole za isto, uopšte zavisi od toga, ko će ih naslikati  i šta će na njima pisati. Kada su aktivisi udruženja Krokodil, uz dobijenu dozvolu, krečili prvobitno beli zid, koji je u međuvremenu bio ispisan porukama mržnje, ponovo u tu istu belu boju – za taj postupak su dobili kaznu. Na zidu je nedugo zatim ponovo osvanula poruka “Kad se vojska na Kosovo vrati”, čije ispisivanje, čini se, nije imalo nikakve posledice po počinioce. Iz ovoga zaključujemo: zakon se tumači u odnosu na to da li će poruke koje upućujemo preko grafita biti u službi takozvanog  patriotizma. Ono što je vrlo često odlika ovog patriotizma jeste njegova direktna veza sa nasiljem. On se izražava slavljenjem ratnih zločinaca, pozivima na borbu, odbranu (a ko nas napada?), vojne akcije, jedinstvo (a ko nas razdvaja?) i sličnim porukama.

Kako je, čini se, kao odgovor na skorašnje stravične izlive nasilja, veliki deo društva izašao na ulice sa namerom da se podigne protiv istih, smisleno je postaviti pitanje postoji li veza između stalne prisutnosti goreopisani poruka i atmosfere nasilja i straha u kojoj živimo? U istraživanju o nevidljivim uticajima političkih i medijskih poruka na porast agresije u Srbiji, koju je podržala ambasada Holandije, dolazimo do vrlo zanimljivih rezultata. Da veza između grafita koji promovišu nacionalističko pnašanje i nasilja u društvu postoji, složili su se bezmalo svi ispitanici. Ono pak, što nisu mogli prepoznati, jeste ko snosi odgovornost za porast nasilja? Ukoliko ne možemo uočiti instancu odgovornosti, logično je da nećemo biti u mogućnosti ni da osmislimo korake koje možemo poduzeti da bismo na nasilje odgovorili. Ovaj problem prepoznajemo i u ključnoj problematici sada već ustaljenih protesta na ulicama Beograda, a kako se čini i u drugim gradovima Srbije. Pobunjeni građani strahuju da će protesti u jednom trenutku splasnuti, a da ne postignu konkretne rezultate. Ukoliko se način na koji se protiv kulture nasilja možemo boriti uskoro ne konkretizuje, preti opasnost da će se formalno neke stvari izmeniti, ali da se suštinska promena ne može očekivati.

Pionir u istražianjima nasilja, Johan Galtung, je u svom radu nasilje u savremenom svetu klasifikovao u tri kategorije: individualno, strukturalno i kulturalno. Tragedije koje su pokrenule proteste lako ćemo prepoznati kao individualno nasilje: jasno je definisati nasilnika, žrtve, opisati način na koji se desilo i kako se može reagovati. Situacija je komplikovanijakada govorimo o kulturalnom i strukturalnom nasilju. Ključna razlika između ovih jeste da nasilje koje nije individualno principijelno nema jasno definisanog počinioca. Ono je utoliko opasnije i predstavlja veću pretnju. Nije moguće izdvojiti jednu osobu ili jednu instituciju koja do njega dovodi: ono se dešava na najrazličitijim razinama, koje uključuju i pojedinačne slučajeve. Na taj način, uopšte ne čudi što ispitanici istraživanja nisu bili u stanju da imenuju i objasne mehanizme koji stoje iza kulture nasilja u kojoj se nalazimo.

Nasilnik i njegovi uticaji dakle moraju biti nevidljivi, inače ne bismo govorili o kulturalnom nasilju. Ipak, to ne znači da se na nasilje ne može odgovoriti i da se ono ne može razumeti. Kako se sintagma “kultura nasilja” ne bi pretvorila u floskulu, moramo se zapitati šta ona uopšte predstavlja?

Kultura nasilja

U savremenom svetu, u kojem su društva širom planete većinski organizovana u nacionalne države, posebnu pažnju treba obratiti baš na odnos nacije i kulture. Kultura u najširem smislu predstavlja vremensko-prostornu mrežu odnosa u kojem jedno društvo gradi i praktikuje svoj jezik, prakse, vrednosti, ideje itd. Ona je takođe komunikacijska mreža ili simbolički sistem. U tom smislu grafiti svakako da spadaju u nacionalnu kulturu Srbije. Ali kako razumeti to da naša kultura sa sobom nosi i indeks nasilja?

Patriotizam se primarno definiše kao privrženost i ljubav prema svojoj državi, njenoj istoriji, kulturi i jeziku. Nacionalizam podrazumeva promovisanje interesa određene nacije i zalaganje za njen suverenitet i nezavisnost. Premda se i patriotizam i nacionalizam inicijalno određuju na osnovu ideje ljubavi i kao takvi predstavljaju legitimne koncepcije, oni se nažalost često zloupotrebljavaju kao izvori podela i iskrivljuju u suštu suprotnost – mržnju. Iako je Šopnheauer govorio da je nacionalni ponos najjeftiniji oblik ponosa jer se, jednostavno rečeno, pojedinac ponosi osobinom – nacionalnom pripadnošću – za koju sam nikako nije zaslužan, načelno nema ničeg inherentno lošeg u takvoj vrsti ponosa. Problem je kada se specifična nacionalnost uzima kao superiorna u odnosu na bilo koju drugu jer to za sobom najčešće povlači otvaranje prostora za mržnju i nasilje. Pojedinac se, tako, ne počinje ponositi partikularijama i unikatnošću svoje nacije koja je, gledano spolja, jednaka kao i svaka druga upravo u toj posebnosti, već upravo konstruktom superiornosti na koji se neretko nadgrađuje mitologija svetosti i izabranosti nacije. Ovo je, kako antropolog Ivan Čolović primećuje, karakteristično za sve nacionalizme sveta, pa se isti tropi poput “nacije u vidu majke”, “čiste krvi koja teče vekovima”, poistovećivanje sa geografskim predelima i drugi mogu pronaći kako u nemačkim i engleskim, tako i u domaćim narativima o naciji. Ovo eksplicitno vidimo u široko popularizovanoj ideji o Srbima kao “nebeskom narodu”, koji predstavlja neku vrstu večite žrtve i mora i treba da se brani. Ovde treba imati u vidu da je jedan od najefikasnijih načina da se stanovništvo mobiliše u nasilje poziv u samoodbranu.

Iako ova ideja superiornosti i nadmoći najčešće biva razumevana u političkom okviru, ne treba zaboraviti da je ovakvoj mitologizaciji dobrim delom doprinela i prirodna nauka. Kada je Mendel postavio temelje zakonitostima nasleđivanja kakve danas poznajemo, verovatno da nije ni slutio da će njegov nemerljiv doprinos biti (zlo)upotrebljen u ideološke svrhe. Naime, mržnja na nacionalnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi (koja za sobom gotovo nužno povlači i nasilje) koja je i ranije postojala, dobila je i svoje naučne temelje – geni su počeli bivati tumačeni kao sudbina čoveka, a, samim tim su i inferiornost, gresi i nepočinstva, ili, pak, nadmoćni intelekt i superiornost predaka dobili ozakonjen, nasledni karakter. Određenim grupama su se, tako, počele pripisivati ozakonjene, nepromenljive karakteristike. Time se i dan danas neretko pravda status quo – uticaj okruženja i vaspitanja je nemoćan pred onim što je „zapisano“ u našim genima, a nacija se ne može iskupiti za ono što je „u njenoj prirodi“. To dalje najčešće vodi u negiranje nacionalnih zločina koji su se evidentno desili, jer „mi to nemamo u sebi“, ali i nepoverenju prema drugima – „oni to zauvek nose u sebi“.

Ovakav način razmišljanja pretendovao je da se uobliči i uokviru konkretne discipline – sociobiologije, a sve pod okriljem nauke i dokaza. Pored toga, ni Darvinova teorija evolucije nije pošteđena zloupotrebe – model koji nam, između ostalog, govori da u prirodi vlada zakon jačeg, mnogi su shvatili kao preporuku za delanje i izvlačenje moralnih normi. To obično, na makroplanu, implicira da se treba prikloniti jačem (Rusija ili Amerika), kao i da je sila kao takva u svakodnevnom (među)ljudskom žvotu opravdana, prirodna, normalna. Tumačenje stvarnosti koje ostaje jedino u okvirima prirodne nauke nesumnjivo ima poguban uticaj i na shvatanje muško-ženskih odnosa – žena je fizički i intelektualno slabija, emotivno nestabilna, itd. dok je muškarac jači, moćniji, sposobniji, racionalniji, i slično, ali i na odnos prema različitosti generalno – sve što odstupa od normalnosti definisane u biološkom okviru određuje se kao patološko, nenormalno i neprihvatljivo.

Upravo takvo nekritičko prihvatanje nauke i udaljavanje od društvenog i duhovnog okvira je ušlo u obrazovni sistem, te na nevidljiv i sistematski način vrši poguban uticaj na čoveka. Da bismo razumeli zbog čega je to tako, stvari moramo postaviti u širi kontekst, te preispitati same vrednosti koje sačinjavanju današnju realnost ljudi. Te vrednosti mogu biti identifikovane na mnogo načina, od analize obrazovnog sistema, preko pažljivog posmatranja medijskih sadržaja pa sve do fenomena koji se naizgled čine sasvim bezazleni i beznačajni kao što su poruke ispisane na zidovima zgrada.

Može li se do slobode na silu?

Za Hanu Arent sloboda predstavlja smisao političkog uopšte. Ljudi dakle stupaju u političke odnose, oni delaju i aktivno participiraju zbog slobode. Isto tako, sloboda je uslov da se zaista politički dela. Građani Srbije su čini se, barem duplo neslobodni. Sa jedne strane oni nisu slobodni da sami odlučuju i misle, s obzirom na potpunu monopolizaciju svih kanala komunikacije od strane vlasti. Sa druge oni su neslobodni od egzistencijalnih potreba; činjenica da se ljudi mogu usloviti kratkoročnim novčanim pomoćima ukazuje na to da većini stanovništva svakodnevno nije moguće da zadovolji najosnovnije životne potrebe. Mnogi bi u javnom diskursu baš ovu zavisnost građana od vlasti okarakterisali kao praktikovanje moći iste te vlasti. Ipak, vidimo da vlast ne praktikuje moć, već silu. Od ključne je važnosti da se ovi pojmovi razdvoje.

Naime, sledeći Hanu Arent, ali i naš sopstveni jezik (eto malo patriotizma), možemo analizirati koncepte moći i sile. Pojam sile vodi nas u niz sličnih izraza: prisiliti, siliti, ali i do nasilja. Silan je onaj ko se nameće. Recimo, ako prvi čovek neke države uspe da se od 365 dana u godini na televizijama nacionalne frekvencije pojavi 300 puta, složićemo se da se on uspešno nameće. Isto tako, složićemo se da ukoliko su ljudi jednog grada kada izađu iz svojih kuća i stanova prisiljeni da čitaju i gledaju nacionalističke simbole, onda jasno možemo govoriti o nasilju. Nasilje je prisila. Prisila da se radi za minimalac, da se dođe na miting, da se na medicinske usluge čeka mesecima, da se slušaju monolozi (bez mogućnosti dijaloga), da se sumnja u sve vesti koje dođu do nas, da se u školama uči jedna izvitoperena i nekritička verzija istorije, da se o određeim temama ne govori, da se seksualno nasilje trpi i tako unedogled. Ono što prepoznajemo u pojmu sile jeste osobina ograničavanja, zabrane, pritiska, uslovljenosti. Sila, čini se ne može biti kreativna; ona je neka vrsta stalnog stanja paranoje da će se desiti nešto što ona sama ne može da predvidi. Vlasti koje vladaju silom održavaju na taj način stalno vanredno stanje, stanje iz kog se svakog časa može skliznuti u nasilje.

Moć se naprotiv povezuje sa onim mogućim, onim što se može – a ne mora. Omogućiti znači biti kreativan. Moći može samo ona/j ko zna, ko je sposoban. Mogućnost znači i mogućnost da planovi krenu po zlu, ali i hrabrost da se uprkos neizvesnosti trudimo. Moć nema veze sa paranojom, sa ućutkivanjem. Moć je kreativna aktivnost, ona je poziv, ona povezuje ljude, ali ih ne sjedinjuje u istost. Glavna odlika demokratije jeste različitost ljudi koji uprkos razlikama sužive. Zapravo, nasuprot sili koja daje imperativ jednom modelu života, moć se vidi tamo gde je moguće iz konflikta različitih interesa izaći sa rešenjem, koje neće biti nasilno. Slobodno društvo mora biti društvo pluraliteta, kako etničkih, rodnih, religioznih, tako i individualnih mišljenja. Važno je potcrtati da moć nikada ne ograničava: onda kada se susretnemo sa praksom ograničavanja jasno je da ona nema veze sa moći.

Uzmimo na primer način na koji je vlast odreagovala na tragediju u osnovnoj školi. U svakoj školi smo imali po dva policajca koji će nadgledati učenike. Na neki način, oni su funkcionisali više kao pretnja, nego kao sistem podrške istima. Ukidanje nastave pre planiranog kraja je ponovo oblik ograničavaja. Šta se može kada se prostor ukine, ograniči? Strah da će se nasilje ponoviti u potpunosti je razumljiv, ali način na koji na njega reagujemo ne sme da bude ukidanje školske atmosfere u potpunosti. Onda kada se škole pretvore u prostore nadgledanja ili ukinu potpuno, stvarana promena se ne može desiti. A moć se prepoznaje samo u onome što se može.

U tom smislu čini se da vlast na ovim prostorima već dugo vremena nema moć. U situacijama gde manjkaju nove, sveže ideje, dolazi do reprodukcije istog i istih. Kako nas Hana Arent podseća, takvo društvo mora biti “kontraprirodno” ako ništa iz razloga što će svaka generacija novih ljudi nužno biti drugačija od onih koji su pre nje živeli. Postavlja se onda pitanje, šta se dešava sa našim mladim svetom, ukoliko unazad već 30 godina u političkoj sferi nema prostora za novo? Da li će već pomenuti nacionalizam, odenut u patriotske ideje, uspeti da se suoči sa porastom nasilnih mladih ljudi ili pak masovnim emigracijama onih koji su uvideli da mogućnosti za život nemaju? Nažalost, sve dok se vlada silom, biće i nasilja. Ipak, ovakva situacija ostavlja prostor građanima da uzmu mogućnosti u svoje ruke.

U tom smislu do nenasilnog društva i slobodnog prostora ne možemo doći na silu. Prisiljeni život nije život. No, kulturalno nasilje ima još jednu osobinu. Ono ukida kreativnost čak i kada je u pitanju mišljenje otpora. Za kulturalno nasilje karakteristično je da se stanovništvo oseća kao da alternativa nije moguća. U tom smislu primećujemo da su i zahtevi onih koji protestuju često zahtevi za većom kontrolom, ukidanjem i ograničavanjem. I možda su ovi zahtevi na mestu, oni pokazuju jednu od najtragičnijih osobina neslobode,  to je nemogućnost da se misli različitost. Na taj način kada u pokušaju borbe protiv prisile reprodukujemo iste principe sile, moć nam izmiče.

Nasilje prerušeno u ljubav

Nemački nobelovac Tomas Man pre gotovo jednog veka identifikovao je problematiku koja, čini se, danas pogađa društvo više nego ikada. Naime, u esejima kao što su Deutsche Ansprache. Ein Appell an die Vernunft (1930) i Achtung, Europa! (1938) govori o krizi evropske kulture, najezdi tehnokulture i masovnosti oslobođene od Ja koja sve više preti mladim ljudima. Dekadencija kulture, masovnost i zadovoljavanje animalnih nagona vode u krajnjoj liniji mržnji i nasilju koje obično bivaju sistematski uobličeni, nekada na suptilan, a nekada na transparentan način. Man će, odbegavši iz nacističke Nemačke otići u Ameriku, primetivši da ukoliko fašizam dođe na područje Amerike – doći će u ime slobode. Zaista, ispostavlja se da nakon drugog svetskog rata – kada su mržnja i nasilje zvanično osuđeni, oni počinju da traže druge, suptilnije načine prerušavanja, delovanja i ispoljavanja. Otuda ne iznenađuje da je mržnja u okviru demokratskih sistema često prerušena u ruho ljubavi.

Današnje deljenje država shodno vrednosno-političkoj orijentisanosti, te na osnovu te oštre podele zasnovano predstavljanje suprotne strane kao agresivne, uništiteljske i neprijateljske, zanimljivo je posmatrati imajući u vidu da fašizam nije mogao postojati bez predstave o neprijatelju. Još je zanimljivije da se u konkretnom slučaju naše države neprijatelj identifikuje i u samim njenim okvirima, te je on ili iz redova vlasti ili iz redova opozicije. Time je sama ideja politike u biti promašena s obzirom da, onda kada su stvari postavljene na taj način, obe strane ne mogu sinergizovano da rade u interesu građana, već se pretpostavlja da je potrebno oduzeti moć jednoj strani. U ovoj tački otvara se prostor za nasilje koje se kreće od najsuptilnijeg i nevidljivog do transparentnog i bestidnog.

Možda bi bilo dobro podsetiti da je jedan od najpoznatijih fašističkih teoretičara Karl Šmit, svoju ideju politike koncipirao upravo na ideji neprijatelja, tako namećući stav da država u svakom trenutku mora imati neprijatelja protiv kojeg je uvek spremna na uđe u rat. Neprijatelj se naravno ne ograničava na one koji žive van granica. Politika na ovaj način postaje samo opravdanje za nasilje, a svakodnevica se pretvara u vanredno stanje. Posebno je dakle, opasno govoriti o narodu koji je podeljen na “nas” i “njih”, što, podsetićemo, često možemo čuti sa svih strana različitih medija, baš onda kada je reč o brizi za stanovništvo.

Ova vrsta divizije omogućava stalnog neprijatelja, koji može poprimiti najrazličitije oblike – što povratno poziva na najrazličitije, nasilne, strategije samoodbrane. Džudit Batler u svojoj skorašnjoj knjizi o problematici nasilja The Force of Nonviolence (2020) ukazuje na porozan karakter narativa o samoodbrani. Na osnovu tvrdnje o nužnosti samoodbrane različiti centri moći u društvu mogu da na opravdan način zahtevaju nasilje od svog stanovništva. Postavlja se pitanje: gde počinje, a gde se završava to “Ja” ili “Mi”, koje treba odbraniti? Koja će osobina biti ključna u određivanju pripadnosti? Rod, nacionalnost, ili možda verska pripadnost? Svi koji žive na ovim prostorima znaju koliko je malo onih (ako ih uopšte ima) koji odgovaraju idealu jednoobraznog porekla. Na ovaj način zapravo, pod okriljem ljubavi prema otadžbini, spremnosti da se za nju da život (iako nije moguće definisati šta bi ona uopšte trebalo da bude), serviraju se pozivi na nasilje. Kada pogledamo grafite čini se da u poslednjih 30 godina nije bilo perioda u kojem stanovništvo Srbije nije bilo pod opasnom pretnjom od istrebljivanja, kako od naroda preko najbližih granica, Zapada, LGBT populacije ili nekakvog nedefinisanog protivnika, kojeg treba podsećati na neke od spronih srpskih heroja (čitaj: ratnih zločinaca).

Govoriti o ugroženosti posebno je efektivno u društvu gde realna ugroženost zaista postoji. Bacimo li pogled na statistiku Svetske banke, videćemo da je 1.8 miliona ljudi u Srbiji izloženo ekstremnom siromaštvu, a da su razlike u životnom standardu većine siromašnih i manjine koja poseduje kapital radikalne. U tom smislu, veliki deo stanovništva i jeste u stalnom stanju ugroženosti. Samo što ova opasnost ne dolazi od nekakvog apstraktnog neprijatelja, već je posledica politike koja ima samo kratkoročne ciljeve, time rasprodajući kako resurse, tako i radnu snagu zemlje koju navodno rodoljubivo brani. Stanovništvo koje živi u prekarnim uslovima, lako se mobiliše jer je zapravo u stalnom stanju straha,  nezadovoljstva i pritiska.

Ova masovna frustracija se mora nekako ispoljiti i često poprima oblik upravo nasilja koje pojedincu služi kao “izduvni ventil”, a državi kao pristupačan i siguran alat za postizanje političkog cilja. Tako se, recimo, određene grupe mladih ljudi koriste da ostavljaju preteće poruke na zidovima udruženja i organizacija koje nisu jednako vrednosno orjentisane kao i vlast, ali i ideje koje na širem planu (svesno ili nesvesno) treba da utiču na stavove ljudi i šalju određene poruke. Način na koji država reaguje ili ne reaguje kada je reč o natpisima na zidovima nedvosmisleno upućuje na spregu između političkog interesa i poruka koje se šalju. Možemo reći da je ovo samo jedan od najsuptilnijih načina na koji država sistemski utiče na svest ljudi (posebno mladih) – dok država pred međunarodnom zajednicom izosi dvosmislene, neretko neutralne stavove, stanovnicima nje same je dovoljno da se okrenu oko sebe i shvate šta im sistem poručuje.

O instrumentalizaciji navijačkih grupa u političke svrhe svedoči sociolog, profesor na Beogradskom univerzitetu Jovo Bakić. Polazivši od uviđanja veze između nacionalizma i sporta (jer se sportska takmičenja neretko koncipiraju kao nacionalna nadmetanja), on uviđa da su i same navijačke grupe ideološki okrenute prema nacionalizmu, ksenofobiji i autoritarnosti. Upravo u toj tački se pred državom ukazuje prilika da agresivni potencijal ovih grupa selektivno i po potrebi upotrebi u političke svrhe – bilo da je reč o Paradi ponosa, demonstracijama opozicije ili kulturnim dešavanjima na kojima se promovišu “antisrpske” vrednosti.

Ono što je posebno uznemirujuće u ovoj situaciji jeste činjenica da grafiti u svom nastajanju nisu predstavljali još jedan od kanala komunikacije onih na vlasti. Ulice i njihovo ilegalno ispisivanje bili su način da oni na društvenoj margini pridobiju nekakav glas. Dakle, ljudi koji nisu imali način da komuniciraju svoje potrebe sa javnosti, jer su bili sistemski isključeni, koristili su javni prostor kako bi ukazali na probleme sa kojima se susreću. Kako je onda moguće da oni koji jesu na vlasti, dakle oni koji zapravo imaju sve vrste kanala komunikacije na raspolaganju, počnu da preuzimaju i one njima nesvojstvene? Da li bi ovu vrstu monopolizacije simboličkog prostora trebalo razumeti kao još jednu od totalitarnih praksi? Iz ovoga sledi, da ne samo da je sadržaj ovakvih poruka nasilan, već i njihova forma. Ukoliko oni na moći plasiraju sopstvene simbole tako što će najugroženijima oduzeti već rizične načine da progovore, onda sam ovaj čin predstavlja svojevrsno nasilje.

Ipak, to nas dovodi do pitanja, ne mora li vlast u svom svojem ograničavanju i zatvaranju da dođe do granice? Strategiju preuzimanja kanala komunikacije opresovanih, možda ne treba posmatrati kao dokaz svemoćnosti države, već ona može biti znak za nemogućnost da se sa narodom zaista komunicira. U atmosferi društva u kojoj se nalazimo trenutno, nije teško zamisliti da je promena blizu. Ukoliko ju je i nemoguće jasno videti, to možda nije loša stvar – ono novo se uvek pojavljuje neočekivano, u veoma kratkom vremenskom periodu i to baš onda kada uslova za nove mogućosti nema. Jer ukoliko bi uslovi za slobodno i demokratsko društvo već postojali – mi bismo u njemu već živeli.

KROKODILovi novinari na dan: Katarina Grković i Srđan Jevtić