Teror kulture ili poruke ljubavi?-Izveštaj sa panela Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
24975
post-template-default,single,single-post,postid-24975,single-format-standard,bridge-core-3.0.5,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-29.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.10.0,vc_responsive,elementor-default,elementor-kit-27178

Teror kulture ili poruke ljubavi?-Izveštaj sa panela Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?

Teror kulture ili poruke ljubavi?-Izveštaj sa panela Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?

Trećeg dana festivala KROKODIL 2023, u subotu 17. juna od 10 sati ujutru u Debatnoj zoni održao se jedan od najvažnijih događaja iz pratećeg programa festivala KROKODIL pod naslovom Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?  O indukovanom porastu agresije i nasilja u društvu te skrivenom uticaju vladajućih struktura govorili su: Ivan Čolović, antropolog-etnolog, pisac i borac za ljudska prava, Snježana Milivojević i  profesorka javnog mnenja i medijskih studija, Ivan Đorđević viši naučni saradnik pri Etnografskom institutu SANU i autor monografije Antropolog među navijačima (Biblioteka XX vek, 2015). Program su otvorili moderatori događaja istraživač Srđan Hercigonja (Beogradski centar za bezbednosnu politiku) i komunikološkinja Milena Berić iz Udruženja KROKODIL koji su predstavili istraživanje koje su priredili u okviru projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? a čiji je cilj podizanje svesti o opasnostima skrivenog uticaja koji šire donosioci odluka čime sistematski legitimišu ekstremno desne ideologije s ciljem jačanja nacionalističkih ideja među širom populacijom u Srbiji, a posebno među mladima. Istraživanje je poslužilo kao polazna osnova za disukusiju. Istraživanje u svojoj radnoj verziji pogledajte klikom OVDE

Berić je na samom početku istakla nekoliko veoma zanimljivih činjenica do kojih su istraživači ovim putem došli, a koje nam govore o tome da građani Srbije vrlo jasno uviđaju vezu između porasta nasilja u društvu i porasta broja grafita u gradovima, posebno Beogradu, koji neretko predstavljaju poruke nasilnog sadržaja. Ono što je posebno važno naglasiti, jeste da iako nasilje prepoznaju, ispitanici često nisu imali odgovor na pitanje ko je za isto odgovoran. U stavovima ispitanika, takođe se mogla prepoznati jasna disparacija između odgovora starijih i mlađih generacija. Čini se da mladi u Srbiji nasilje i grafite doživljavaju kao svakodnevicu, koju neupitno prihvataju.

Razgovor se posle ovog uvodnog dela usmerio na pitanje grafita, kako njihovog nelegalnog ispisivanja, tako i neretko problematičnog sadržaja. Čolović je podsetio da je izvorno mesto grafita zapravo bunt, koji je po pravilu borba marginalizovanih protiv vlasti. Posebno je dakle problematično što se u Srbiji isti narativ može pronaći kako u školama, u izjavama političara tako i na zidovima javnog prostora. Ova pojava po Čoloviću ukazuje na to da je nasilje kod nas generisano od strane vlasti; za njega mi živimo u svojevrsnom teroru nacionalne kulture.

Stručnjakinja za medije Snježana Milivojević grafite je prepoznala kao još jednu vrstu javne komunikacije, koja je u našem društvu nažalost u potpunosti kolonizovana od strane onih koji uglavnom upravljaju i drugim kanalima komuniciranja i obaveštavanja u zemlji. Time se njihov subverzivni potencijal u potpunosti guši i oni postaju sredstvo u službi hegemone kulture. Važno je zapitati se zašto bi u nekom društvu vlast, koj ima sebi već prirođene načine komunikacije (poput skupštine, javnih obraćanja itd.) želela da okupira i one prostore koji to inače nisu?

Đorđević je u razgovor uveo i ulogu obrazovanja jedne zemlje, navodeći lični primer, u kojem je opisao proces u kojem njegovo dete već u vrtiću usvaja pesme sa nacionalističkim porukama. On je upozorio da je ova vrsta obrazovanja veoma dobar način da se stvori stalno spremna generacija, koja bi u nasilne svrhe mogla da se mobiliše u bilo kom trenutku. Na ovaj način se promocija nasilja “pakuje” u naizgled rodoljubive poruke, koje bi trebalo da predstavljaju brigu i ljubav.

Berić je nakon toga, ukazala na razliku između onoga što bilo nasilje od puke sile, i moći koje jedno društvo može imati. Rekla je da onog momenta kada vlast gubi moć da nasilje raste i da su se kroz čitav 20. vek filozofi slagali u ovome. Ovim putem su i ostali učesnici o na prvi pogled beznadežnoj situaciji kulture nasilja, govorili kao promenljivoj. Milivojević je podsetila da već u bliskoj istoriji imamo primere nezamislivih promena, poput raspada Jugoslavije, baš od strane onih koji su se u njoj obrazovali i odrastali. Ovo se pak može tumačiti i kao dobra stvar, jer kako ukazuje Čolović, svet jeste stanje stalne promene, a nove generacije samim tim donose i nove mogućnosi.

Izveštaj je pripremila KROKODILova novinarka na dan Katarina Grković

Iz Uvoda Istraživanja

Iako smo istraživanje pokrenuli pre više od pola godine, pisanje završne analize zatiče nas u danima najmasovnijih protesta u našoj zemlji čak od petog oktobra 2000. Na mirne i, reklo bi se, dostojanstvene proteste dolazi na desetine hiljada ljudi. Svakog vikenda oni se okupljaju oko jednog jedinog zahteva koji glasi: STOP nasilju.

Protest je iniciran stravičnim masakrom u O.Š. Vladislav Ribnikar kada je u rano jutro 3. maja ove godine trinaestogodišnji dečak života lišio devetoro svojih vršnjaka i školskog čuvara. Ovaj događaj predstavlja prvo masovno ubistvo ovog tipa u istoriji Srbije i može se reći da je samo vrh ledenog brega nasilja, agresije i mržnje koje je decenijama unazad ulazilo u sve pore našeg društva, formiralo svest javnosti, obrazovanje, masovnu i popularnu kulturu. Ne možemo a da ne postavimo pitanje odgovornosti onih koji su direktno ili indirektno doveli do ovakvog stanja te da u analizi koju vam predstavljamo i koja nosi naziv “Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?” pokušamo da damo samo neke od odgovora na mnoge nedoumice koje se tiču očiglednog i stravičnog porasta mržnje u savremenom srpskom društvu, čemu su pogotovo izloženi mladi, te da odgovorno promišljamo našu stvarnost i ukazujemo na opasne društvene tendencije čiji su razotkrivanje i dekonstrukcija, čini se, danas važniji nego ikada.

Kroz naše istraživanje analiziraćemo rasprostranjenost skrivenog uticaja i ukazivaćemo na različite dugotrajne trendove koji sistemski ugrožavaju demokratske procese i fundamentalna prava svih građana Srbije.

Najzad, u ovom istraživanju pokušaćemo da odgovorimo i na pitanje da li je u Srbiji i dalje, od ratova devedesetih naovamo, nasilje u svim svojim oblicima postalo i ostalo ultima ratio te kao takvo zadržalo visok stepen kredibinosti kod izabranih političkih elita, njima bliskih medija i, posredno, kod velikog dela populacije. Smatramo, naime, da nastavljanje politike putem nasilja nikako ne može biti argument protiv sveopšte zastarelosti političkih praksi i nemogućnosti stvarne političke, ekonomske i društvene tranzicije. Činjenica da geografski male, ekonomski nemoćne i politčki manjkave zemlje trpe nasilje velikih, bogatijih, uređenijih država predstavlja validan kontraargument ali, ujedno, i veoma slabu te suštinski jalovu utehu svima nama danas.

Uz svesrdnu pomoć Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji ovim istraživanjem pokrećemo projekat čiji je cilj podizanje svesti o opasnostima skrivenog uticaja koji šire donosioci odluka čime sistematski legitimišu ekstremno desne ideologije s ciljem jačanja nacionalističkih ideja među širom populacijom u Srbiji, a posebno među mladima. Tri decenije nakon serije krvavih konflikata na prostoru bivše Jugoslavije, osuđeni ratni zločinci se, nakon odsluženih kazni u inostranim zatvorima, polako vraćaju u Srbiju gde su prihvaćeni i slavljeni od strane najviših državnih zvaničnika i obasuti medijskom pažnjom prorežimskih medija. Ne čudi stoga što mnogo godina posle nasilnog raspada Jugoslavije, ljudi u Srbiji i dalje žive s tako iskrivljenim stavovima po pitanju negativnog nasleđa devedesetih godina dvadesetog veka. Mladi ljudi pokazuju fundamentalni nedostatak znanja o ratovima i nasilnom raspadu Jugoslavije. Zarobljeni u međuprostoru između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, oni predstavljaju glavne mete zloupotrebe i često su pioni u rukama moćnih donosioca odluka a alatke kojima se služe za promociju retrogradnih, mrziteljskih politika te za otvoreno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, promovisanje govora mržnje, pa čak i direktno podsticanje na nasilje svima su, na žalost, predobro poznate (murali, stensili, grafiti) i najzaslužnije su za nikad ranije viđene razmere estetsko-ideološkog zagađenja naših gradova u poslednjih nekoliko godina. 

Projekat je podržala Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji.

Photo creds Alex Dmitrovic