04 Sep NOVE I STARE NORMALNOSTI MIGELA ROANA
Ne znam mesto gde se evropska istorija i njene kontradikcije i trvenja intenzivnije odražavaju više nego na Balkanu. Putovao sam po Balkanu 2005. godine i fascinirao me je Beograd. To je neposlušan, tvrdoglav grad i izražava netipičnu sreću i otpornost: čini se da se uvek vraća i oporavlja od neke tragedije. Odlučio sam da ostanem u Beogradu jedne noći na jednom splavu na obali Save.
Odluka da ostane u Beogradu, za španskog balkanologa, publicistu i prevodioca Migela Roana, trajala je od 2006. sve do 2019. godine, kada se otisnuo putevima novih profesionalnih i privatnih izazova. Vreme provedeno u Srbiji rezultiralo je knjigom Srpska anatomija, objavljenom u srpskom prevodu 2015. godine. Na ovogodišnjem KROKODIL festivalu učestvovao je u okviru debate Mogućnosti Evrope 2.0 i sa publikom putem online uključenja podelio svoja razmišljanja o aktuelnom fenomenu nove normalnosti. Tu priliku iskoristili smo da sa ovim svestranim autorom porazgovaramo o nekim novim, kao i o temama koje ne zastarevaju.
K: U svojoj knjizi, između ostalog, srpsko društvo tumačiš u kontekstu stalnog i nužnog kretanja ka demokratiji. U tom kretanju tačno si primetio i objasnio česte retrogradne procese i korake unazad. Kako stojimo na tom putu poslednjih godina, od trenutka kada je tvoja knjiga izašla u srpskom izdanju? Da li mi se čini ili se ovde istorija ponavlja češće nego na drugim mestima?
M: U početku me je zanimao srpski nacionalizam. Tada sam shvatio da je nacionalizam mehanizam solidarnosti u vremenima socijalne, ekonomske i vrednosne krize, koji je kao instrument dominacije i transformacije koristila politička klasa. Posle toga, Srbija je prošla četvorostruku tranziciju: ideološku, ekonomsku, identitetsku i postkonfliktnu, mada nikad uporedivu sa sukobom na Kosovu, u Bosni, Krajini ili Slavoniji, što uzrokuje snažni ideološki haos. I čini se očiglednim da sa samoupravnog socijalizma nije moguće preći na demokratiju i liberalizam bez posrednih koraka, i vidi se da se sada jednopartijski klijentelizam titoističke pozornice vratio sa novom verzijom 2.0. Mislim da se istorija ne ponavlja. Umesto toga, društvo pribegava instrumentima kojima zna da se štiti i uređuje, posebno nakon decenije ove najnovije globalne krize. Kultura snažnog vođstva vrlo je prisutna u društvu i to je istorijski proces koji je teško deaktivirati. Postoji deo društva koji se plaši i radije dušu daje političkoj stranci. Ostali moraju da ubeđuju i zavode da možete da živite drugačije i da možete da živite bolje. Sa strahom ne možete biti slobodni. Lako je to reći, kao što je teško to praktikovati.
K: Posebno mi se svidela jedna sintagma koju si upotrebio: letargično osećanje polu-sreće. To osećanje doživeo sam kao neobično blisko i usudio bih se unekoliko da ga uopštim i podignem na nivo društva. Koliko je i da li je takvo osećanje samodovoljno, statično i kao takvo opasno?
M: Utopija je neophodna da bi se moglo živeti, ona je svetionik i vodič za ličnu i kolektivnu borbu. Na Balkanu pesimisti izgledaju pametnije, ali jednostavno im je ugodno u takvom defetizmu. Donosi im sigurnost ili zadržavanje privilegovanog položaja. To je poput onih čitalaca koji čitaju tabloide sa katastrofalnim vestima kako bi se uverili da je bolje ostati kod kuće i ne raditi ništa. A postoji deo društva koji ovaj defetizam čini profitabilnim, uglavnom trenutna politička klasa, i na kraju je to kao da ste iz radničke klase i budete desničarski militant – vi samo želite da zaštitite svoj status, čak i ako je nesiguran i jadan. Nije lako živeti u Srbiji ako ste osoba sa principima, socijalnom savešću i uz to vrlo ambiciozni. Gledao sam to celu deceniju i divim se onima koji to čine. Imam prijatelje, ali oni nažalost nisu većina. Zbog toga veliki deo omladine odlazi u inostranstvo. Iseljavanje nije samo glavni nacionalni problem, već je i pokazatelj nepravde u kojoj žive mnogi ljudi. Ne samo zbog nedostatka novca, već i zbog toga što ljudi žele da se razvijaju. Svet ide sve brže i brže, a nepokretnost vas jednostavno izoluje kao društvo, ali i kao pojedinca ako živite okruženi pesimističnim i lošim vestima. Morate otvoriti prozore i pustiti vazduh da struji. Promaja ne ubija uvek.
K: Jedno od prvih poglavlja knjige nosi naziv Milan Mladenović i on figurira kao svojevrsni junak u tvom delu. Da li si time želeo da istakneš kulturu i umetnost kao način za uspešno prevazilaženje sukoba i nesuglasica? Koji su, zapravo, dometi i snage koju kultura i umetnost imaju ili nemaju u današnjem društvu?
M: Jugoslovenski pank-rok bio je snaga kreativnosti i individualne slobode, protiv militarizma JNA, sivih i formalnih prostora Zagreba i Beograda ili mentaliteta rastućeg nacionalizma. Milan Mladenović, Sonja Savić, Johnny Štulić, Bogdan Bogdanović, Top Lista Nadrealista ili Goran Marković pomogli su mi da shvatim talenat i sofisticiranost jedne generacije. Osećaj kad Bisera Veletanlić i Vasil Hadžimanov sviraju zajedno Zlatni dan. Svi oni naučili su me uzbudljivom umetničkom svetu, a posle sam išao nazad i sam pristupio filmografiji Crnog talasa, brutalističkoj arhitekturi i filozofiji iza toga i opet napred u moderno doba sa festivalom Krokodil. Zanima me nacionalno-istorijsko nasleđe, ono se mora zaštititi i promovisati, ali takođe me zanima živo društvo koje se okuplja oko kvaliteta i inovacija, kao i transformacije bez etiketa i nacionalnih ograničenja, ali sa lokalnom duhom. A kultura je divan mehanizam razmene. Šta radimo tokom pandemije kad nismo na poslu?: zabrinuti smo i konzumiramo kulturu. I treba nam najbolja moguća kultura.
K: Očigledno si neko kome je važan empirijski i živi dodir sa svetom. U poslednjem periodu svedoci smo toga da se svet sve više naseljava u naše sobe. Kako ta vrsta izolovanosti deluje na nekog ko se bavi tvojom profesijom? Kakav je u tom smislu bio doživljaj online učestvovati na ovogišnjem festivalu Krokodil?
M: Na početku pandemije gledao sam oko 40 makedonskih filmova i napisao članak https://www.esglobal.org/peliculas-para-entender-macedonia-del-norte/. Uspeo sam da im pristupim zahvaljujući Internetu. Digitalizacija ima mnogo prednosti, na nivou komunikacije, povezivanja i preduzetništva. Zahvaljujući njima mogao sam da učestvujem u Krokodilu iz Frankfurta. Ali druženje ne možete zameniti samo povezivanjem. Nedostajalo mi je da budem u amfiteatru sa prijateljima i sa pivom, da se sastajem sa piscima kojima se divim, da osećam tišinu publike kada su pisci čitali svoje tekstove. Krokodil je nešto važno jer se radi o promociji kreativnosti i kritičkog mišljenja. Sviđa mi se jer Vladimir i cela ekipa promovišu mlade pisce, internacionalizuju i modernizuju Balkan i otvoraju prostor za debatovanje o važnim temama. S druge strane, društvene mreže takođe odvraćaju pažnju od suštinske socijalne komponente koja je ljudski kontakt: empatija, lični tretman, razmišljanje bez spoljnih podsticaja ili potreba za zagrljajima. Toni Nadal, ujak Rafaela Nadala i bivši trener objasnio je zašto Rodžer Federer, Novak Đoković i njegov nećak neprekidno dominiraju profesionalnim tenisom već 15 godina. Izvanredno je, jer je tenis sport koji odlikuju prezreli talenti i ovi momci su i dalje najbolji igrači bez puno diskusije toliko godina. Njegova teza je bila da su sva tri igrača očigledno talentovana, uživaju u napretku nauke i tehnologije u sportskom zdravlju, ali i da su se tokom 90-ih školovali u tenisu bez ometanja koje imamo trenutno. To im je omogućilo da sve svoje snage posvete tenisu. Njihova psihološka sposobnost koncentracije jača je od one kod sadašnje generacije tenisera. Brinem se da li ćemo biti neprekidno previše stimulisani, uvek se zabavljamo iako smo anksiozni, bežimo od stvarnosti, daleko od važnih stvari i ovako smo potpuno kontrolisani, kao da smo dobili neki sedativ.
K: Od prošle godine ne živiš više u Srbiji. Gde si sada, na čemu radiš i možemo li da očekujemo nešto na srpskom jeziku u narednom periodu?
M: U 2018. shvatio sam da moram da promenim svoj život. Izgubio sam sposobnost čuđenja u Beogradu, a mnogi moji srpski prijatelji otišli su u inostranstvo. Osećao sam neku neprekidnu apatiju i određenu letargiju, nedostajalo mi je energije za nove projekte i bili su mi potrebni novi izazovi. Otišao sam u Kuala Lumpur da završim knjigu „Balkanski maraton“, jer mi uvek pomaže da promenim kontekst kada završim važan projekat. Jedna od mojih najboljih prijateljica je iz Zemuna i tamo živi. Rekla mi je: „Nisi bio u Aziji i možeš da piseš kod mene. Samo treba da kupiš avionsku kartu”. Fascinantno je bilo živeti u Maleziji skoro dve godine i putovati po tom području. Međutim, moj profesionalni život ostaje usredsređen na Balkan. Sada završavam svoju tezu o društvenim pokretima na prostoru bivše Jugoslavije, pokrenuo sam sa prijateljem veb stranicu o regionu – www.balcanismos.com, veoma smo uzbuđeni i objavljujem svoju novu knjigu „Balcanismos. Manifest protiv stereotipa“. Sada je u srpskim knjižarama moj španski prevod “Estorila”, Dejana Tiaga Stankovića, i preveo sam nedavno na španski knjigu “Jaz”, Darka Tuševljakovića. Takođe pokušavam da prevedem „Balkanski maraton“ na srpski jezik. Videćemo da li je to moguće.
K: Napisao si da nikome više ne nedostaje domovina nego Srbima kada im nedostaje domovina, a nije tajna da se osećaš kao “jedan od nas”. Ima li ponovo Srbije u tvojoj nostagiji za budućnošću?
M: Moj beogradski život deo je mog identiteta, prijatelji, pesme, atmosfere, sećanja, mirisi i mesta pratiće me do moje smrti. Srbija je u mojoj budućnosti, jer ću nastaviti da dolazim svake godine i ne isključujem da ponovo živim tamo. Život ima mnogo etapa. Iz mog Balkanskog iskustva, jedino što je ušlo u mene kao nešto svoje bilo je snažna nostalgija kao osećaj koji mi je pomogao da se suočim sa problemima sadašnjosti. Dobre uspomene je dobro čuvati, čak i bolje ako ih možete podeliti sa prijateljima i porodicom. Družim se sa prijateljima i volimo da ponavljamo iste priče, jedemo istu hranu i pričamo iste šale. Neke najtužnije trenutke u Beogradu odživeo sam u kafani ili klubu, a umesto toga, najlepše uspomene me vežu za nestalu Čubursku lipu ili Dva Jelena, za Klubove 20/44, Radečki ili Brodić. I voleo bih da moja budućnost uvek te uspomene održava veoma živima. U tom smislu, to su iskustva koja delim sa mnogim Srbima ili sa svima koji su proveli dosta vremena u Beogradu. To nema veze sa zastavama, nego sa dušom.
Mnogo ranije, srpski prosvetitelj i pravi kosmopolita Dositej Obradović vikao je „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.“
Mislim da se ovaj španski prosvetitelj i kosmopolita ne bi naljutio ako bih u njegovo ime ponovio, pa i viknuo, zašto ne: „Duša, braćo i sestre, duša, a ne zastave!“
Journalist for a day, Milan Dimitrijević Kire, Beograd, avgust 2020.