„Ne ulazim ni u kakve kompromise, pišem onako kako čujem i osjećam“ – Krokodil razgovara s Kristianom Novakom - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
20655
post-template-default,single,single-post,postid-20655,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

„Ne ulazim ni u kakve kompromise, pišem onako kako čujem i osjećam“ – Krokodil razgovara s Kristianom Novakom

„Ne ulazim ni u kakve kompromise, pišem onako kako čujem i osjećam“ – Krokodil razgovara s Kristianom Novakom

Romanom „Ciganin, ali najljepši“, jedan od najaktuelnijih pisaca u Hrvatskoj, Kristian Novak, pomerio je standarde pisanja proznih ostvarenja na jedan viši nivo. Ovaj kompleksni roman sa četiri narativna toka obrađuje mnoštvo tema koje su u žiži javnosti, ne samo u Hrvatskoj već i u celom regionu, ako ne i u Evropi. U ovom intervjuu pričao sam sa Novakom o glavnim karakteristikama romana (socio-lingvističko istraživanje, uvođenje određenog narečja zarad stvaranja slike o psihološkim karakteristikama ljudi itd.) i o autorovim težnjama da obrađuje teme o kojima retko ko ima hrabrosti i volje da priča.

„Kod mene obično krene prvo od ideje kakva priča bi mogla biti, ne od istraživanja. Međutim onda kada krenem ispisivati vidim da nemam pojma o svetu. I onda se pomiriš sa tim da moraš puno vremena potrošiti na istraživanje“, kaže Kristian i dodaje „A što se tiče socio-lingvističke strane, ja ne mogu pisati o likovima koji govore standardom, oni meni nisu uvjerljivi. Ja ih sam sebi približim tako da im dajem njihov specifičan glas. To ne mora nužno biti dijalekt, nego nešto posebno što oni u svom jeziku koriste, a što nam otvara vrata u njihovu psihu.“

Ove piščeve ideje su u potpunosti urodile plodom sa „Ciganinom“, dobar deo romana pisan je kajkavskim narečjem. Odmah tu vidimo nešto jedinstveno, otvoren je put u središte zemlje međimurske. Mi kroz taj portal upoznajemo karakteristične osobine žitelja tog podneblja, a ne stereotipe. Unutrašnje borbe i borbe sa strahovima su neizbežne, bez obzira na boju kože, jezik ili nacionalno opredeljenje. 

„Postojala je mogućnost da taj roman propadne. Štokavsko narečje je temelj standardu i ko god se rodio kao štokavac ima zapravo puno lakši put u svemu, Jednostavno nisam htio ući u taj kompromis. Narativni djelovi su pisani na štokavštini pa onda ljudi razumiju šta se događa, i eto prošlo je. I to je dobrim dijelom prošlo zato što je upravo ta kajkavska sredina to prihvatila, iako ne pišem o toj sredini romantično“, odgovorio je rođeni kajkavac i Međimurac na pitanje kako je ovaj roman primljen u Hrvatskoj. „Kad vidiš lika u kazališnoj predstavi ili sinhronizaciji crtića koji govori kajkavski, to su većinom likovi koji su malo priglupi, koji su jeftina radna snaga, tako da je to meni bio izazov. Pa nismo mi samo to, zar ne?“ 

Pre nego što sam „uronio“ u sam roman, prvo što mi je privuklo pažnju je da poglavlja nose naziv jednog straha i onaj sam početak romana („Rodiš se sa strahom od glasnih zvukova i padanja. Ostalih stotinu fobija naučiš od bližnjih. Neka te čuvaju od opasnosti, da. Ali većina je tu samo da zbija šale sa našim životima.“). Bio sam zaintrigiran na početku a još više posle samog čitanja. Pitanja su sama navirala. Odakle inspiracija? Da li je tu posredi nešto lično?

„Ja mislim da je sve lično u mom slučaju. Sve kreće od nekog mog iskustva. Kao prvo moj odgoj je bio obilježen strahom. Govorili su mi: „moraš se izboriti, moraš se potruditi da te svi vole, pazi šta govoriš“ itd. To je jedna strana. A druga strana je iskustvo odrastanja u državi koja se raspala kako se raspala, gdje ti dobro pratiš da tu mržnje nije bilo, bar ne u tolikoj mjeri, dok se nije pojavio strah. Strah mijenja situaciju iz korijena. Jedine dvije mogućnosti su borit se ili pobjeći. Usled straha ljudi se pretvaraju u životinje. Tako da to mi je bilo silno zanimljivo koliko strah više od bilo koje druge emocije može promeniti situaciju.“

Problemi identiteta i stereotipnih sukoba među ljudima izazvanih strahovima su odlično prikazani glavnim narativnim tokom gde je u centru problematični romantični odnos između glavnog junaka Sandija – Ciganina iz malog sela Bukova Dola i Milene – sredovečne povratnice u rodni Sabolščak. „Kod Sandija sam imao jako puno materijala koji sam skupio slušajući ljude koji žive u romskim naseljima. Želeo sam opisati kako se on formirao, od detinjstva pa kroz život. U romanu njega ne vežu samo čvorovi za ružne scene već i za one lijepe scene za koje vredi živeti. Sandija sam želeo prikazati kao trodimenziono biće.“

Opisati tu ljubav koja se rodila u centru stereotipnih sukoba bilo je prilično izazovno iskustvo za pisca, ali odbacivši kompromise on je izvukao stvar do kraja onakvu kakva jeste. Bilo je veoma bitno istaći kontekst okruženja. O tome Kristian priča dalje: 

„Otkud meni pravo, kao muškom hetero bjelcu – sav onaj stereotip vladajuće klase, da iz prvog lica kao žena, pišem o toj ljubavi sa jednim Romom. Tu sam dobio tu snažnu potrebu da stvar izvedem kako treba“. O da, treba se boriti istinom. „Uvijek može drukčije, al je teško“, kako otac govori Sandiju u romanu.

I evo par lepih za kraj. I to za mlade pisce koji ne pristaju na kompromise, koji žele da kažu ono što osećaju. 

„Super je Margaret Atwood to napisala: “Kad pišeš moraš pisati toliko iskreno da moraš zamisliti da desna ruka piše, a lijeva ruka briše.“ Usudi se napisati i ono kad ti mozak kaže: „Isuse! Ovo ne smeš napisati nikako!“ Poslije ti to lako možeš redigirat ako misliš da je stvarno previše. To je jedini način kako možeš doći do svoje istine, ali onda i biti provokativan. Tekstovi koji kreću od namere da budu provokativni, oni su vrlo često i površni. Ja mislim da ona prava provokacija proizlazi iz toga da doista kažemo ono najdublje i istinito o sebi. Prvi korak je ne razmišljati o tome kako će tekst djelovati nego, u prvom redu, kako ti iz tvoje najdublje nutrine djeluješ na taj tekst. On će sam po sebi postati provokativan i postat će zanimljiv.“ 

Journalist for a Day, Marko Gajić, Beograd, avgust 2021.