Ognjenka Lakićević za Krokodil: Mnogo je tu stepenika bilo da bih nekakav stih definisala - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
20658
post-template-default,single,single-post,postid-20658,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

Ognjenka Lakićević za Krokodil: Mnogo je tu stepenika bilo da bih nekakav stih definisala

Ognjenka Lakićević za Krokodil: Mnogo je tu stepenika bilo da bih nekakav stih definisala

Mene sve inspiriše, jednostavno, život me inspiriše. Ne nužno u pozitivnom smislu, ima toliko nepravdi i užasa na svetu i toliko bolnih stvari, pored jako lepih. I čini mi se da je ta dijalektika baš ono što sve vreme pokušavam da sagledam.

U intervjuu za „Krokodil“ Ognjenka Lakićević, pesnikinja i muzičarka, govori o svojim pogledima na književnost i svom stvaralaštvu u kontekstu savremene srpske poezije. Ognjenka je pevačica i tekstopisac alternativne rok grupe “Autopark”. Kao u nazivu jedne njene pesme, “Sve je pank i sve je poezija”, Ognjenka kao svoje književne “pretke” vidi rokere i pankere. Na koji način je inspiriše život i zašto je „Antologija savremene poljske poezije“ najbolje štivo, pročitajte u nastavku.

Koja Vam je, iz današnje perspektive, najdraža Vaša zbirka i zašto?

-Dosta mi je teško da izdvojim koja mi je najdraža, meni je uvek sve što uradim poslednje najbolje. Šta mi je najdraže, ne znam, ja te prve dve zbirke koje su izašle ne mogu stvarno da računam u ozbiljnu poeziju. Više ih računam u svoje entuzijastične pokušaje da se izrazim, nego što bih to nazvala poezijom. Ja sam i dalje prilično lutala. Ono što ja često ljudima pokušavam da kažem, kao na radionici koju držim za poeziju, kako to meni nije došlo tek tako, kao ja uzmem i samo pišem, kao zaposela me je neka inspiracija. Mislim da između prve i i poslednje zbirke staje prilično veliki rad, bez ikakve želje da išta  mistifikujem. Meni je uvek draže ovo što sam kasnije napisala, iako, svakako, postoji empatija ka svemu i sve mi je drago. Da nije bilo onoga tada, ne bi bilo ovoga sada, dakle, meni je sve drago. Ali, objektivno, šta bi bilo najbolje, to je poslednje što sam napisala. 

Koji su Vaši književni prethodnici? Sa kojim pesnikom iz istorije književnosti se najviše poistovećujete?

-Možda, zapravo, ako bih bila do kraja iskrena, na moje pisanje je najviše u detinjstvu uticala rok poezija. Poezija koju sam slušala u muzici i što su drugi ljudi pisali tekstove je više uticala na mene, nego što je to bila poezija koju sam čitala u lektiri tada. Iako sam nešto osećala dok sam čitala poeziju u lektiri, kad sam bila u osnovnoj školi, nisam imala veliki kapacitet da se konektujem, možda nije jezik toliko bio blizak. Uglavnom, nismo mi savremenu poeziju tada radili, a ovo mi je bilo bliskije jer sam se trudila da prevodim. Čini mi se da me je to što sam slušala u petom i šestom osnovne, od Morisija, preko Sajmona i Garfankla, Toma Vejtsa, Dzonija Štulića, više privuklo da se oslobodim i izražavam. Jer da sam samo razmišljala o tome kako ću da napišem poeziju koja bi ličila na lektirsku, ja se ne bih nikada usudila. To je za mene bilo previše nedostižno, i možda sam se osećala nedostojno da tako pišem. I onda sam se oslobodila čitajući, prevodeći, a pre toga čitajući prevode rok poezije. A tek posle, u srednjoj školi, sam otkrila Zvonka Karanovića i čitavu scenu poljskih pesnika otkrivši u svojoj kući “Anotogiju savremene poljske poezije”. 

I kao, vau, ovo može ovako da zvuči, ne mora da se rimuje, kako nekako zvuči moderno sve to, nema ni znakova interpunkcije, nema ničega, koja sloboda.

A sve je bilo nekako i dalje nebanalno, vrlo uzvišeno, što mi je bitno za poeziju. Ja se naježim, a opet je moderno, mogu da se povežem. To je na primer, ono što su bile neke prekretnice tada. Posle, vremenom, se svašta dešavalo. Mislim da je u tom periodu to bilo jako važno. 

Koju nacionalnu književnost najviše volite?

-Mislim da sam zapravo sad i odgovorila. Ne mogu baš tako da delim, poljska scena koju sam ja otkrila u srednoj školi me je oduševila. Volim američke pesnike, ja sam sturdirala engleski, to mi je bilo super, pa i danas. Ali nisam sigurna da ja baš poznajem poeziju po zemljama. Neko se pojavi, pa je meni to super. Hoću da kažem, tom jednom antologijom progonim sve ljude. Mislim da sam ja verovatno najdosadnija osoba na tu temu, „ali samo pročitajte malo ove Poljake“. Mnogo godina kasnije otkrila sam Adama Zagajevskog, i posle se nastavio moj fanovski odnos prema poljskoj poezji. 

Vaša poezija je jedinstvena prema motivima i svetovima koje stvarate. U plejadi drugih savremenih autora, kako uspevate da ostanete jedinstveni i upečatljivi?

-Ja mislim da ovo pitanje u stvari više reflektuje onoga ko pita, nego mene. Ako Vi doživljavate to kao autentično, to je onda više Vaš doživljaj. Možda ima neko ko tako ne doživljava, ali, što se mene tiče, i hvala Vam na tome, potrebno je nešto u Vama što je prepoznalo da to postoji. Neko drugi ne bi to prepoznao. Što se tiče te auttentičnosti, ima dosta i sa ličnošću osobe same. Uglavnom, ima velike veze sa tim, iza svega što stoji kao dobro definisano i kao „baš sam ovo pomislio i hteo da kažem, ali nisam znao kako“. U stvari, stoji to da sam ja mogla da kažem nešto na pedeset načina, ali sam svih pedeset odbacila zarad tog pedesetog ili stotog koji sam našla da je možda najbolji. Tako da je mnogo tu stepenika bilo da bih nekakav stih definisala. 

Šta Vas najviše inspiriše? Delom ste  već odgovorili na ovo pitanje, za pesništvo se obično misli da je mističan posao, ali je to u stvari vredan rad. Kao što ste rekli, pedeseti stepenik je potreban da bi se definisao stih. Hoću od Vas da čujem mistični deo poezije, šta je za Vas požar? Šta je mistični deo poezije za Vas?

-Ja možda nisam dobra osoba za bilo kakvu mistifikaciju. Ja sam neko ko hoće da demistifikuje sve istog momenta kad se sretnem sa bilo kim, samo da ne postoje nikakve iluzije i fantazije na bilo koju temu. Zato što mislim da je već mnogo stvari i bez toga prilično neobjašnjivo. Zašto sam ja nešto rekla i napisala, pokušavam da osvestim mnoge stvari. Postoji jedan svestan deo, a postoje i mnoge druge stvari kao slike, koje ja pokušavam da spojim u to. Postoji na nekom nivou psihološko tumačenje određenih stanja, jer ne zadovoljavam se samo time da ja nešto kažem kako se osećam, ja narator, ili bilo ko. Postoje neke slike koje su objašnjive, a nekada se jednostavno trudim da vidim u svemu poeziju. Ne nužno lepe stvari, ja ne idem ulicom u fazonu ovo je sve divno, ovo je sve poezija, sad ću da napišem jednu divnu pesmu, nego nekakvi detalji mi privuku pažnu koje mogu da povežem sa nečim drugim. To su nekad neobjašnjive stvari, kako se one sklope. To je ta mistika kojoj ja ne mogu ništa da uradim, i ne mogu da je dekonstruišem do kraja. Sve što mogu ja se trudim da dekonstruišem, čisto da ne bi postojalo to, kao došla inspiracija… Mene sve inspiriše, jednostavno, život me inspiriše. Ne nužno u pozitivnom smislu, ima toliko nepravdi i užasa na svetu i toliko bolnih stvari, pored jako lepih. I čini mi se da je ta dijalektika baš ono što sve vreme pokušavam da sagledam

U Vašim pesmama se na nekoliko mesta pojavljuje motiv knjiga za samopomoć, odnosno, popularne psihologie. Da li radije čitate popularnu psihologiju kada Vam je potrebna emocionalna potpora ili se obraćate poeziji?

-Ne mislim da išta treba da bude isključeno od toga. Jedno ti da nešto i drugo ti da nešto. Ja sam, doduše, često u pesmama ironična naspram toga, ali ne ironična na neki grub način, više sa razumevanjem. Više je to samoironija, naratorka je samoironična u tom smislu, čitam i knjige samopomoći, jer, eto, ne znam više šta da radim. U smislu, koliko ljudi bauljaju, pa ne znaju šta da rade, pa krišom čitaju te knjige samopomoći. Pa ih je malo blam i da pitaju i da traže. Sve što može da pruži nekome utehu, ali pogotovo, pre razumevanje sebe je mnogo bitnije, da je to validno. U smislu, poezija sama neće pomoći ako postoji problem. Kao što ni knjige samopomoći neće pomoći same. Ali gomila drugih stvari zajedno, u sveopštoj slici i komplementarnosti verovatno hoće. Knjige samopomoći su mi često u poeziji ilustracija kako neko ko pokušava zbujen da razume sebe. Ironično se odnosim prema tome samo u pesmi, inače mi je svaki taj pokušaj vrlo dirljiv i dostojan poštovanja. 

Ovaj odgovor je odličan šlagvort za pominjanje Vaše zbirke pesmama „Vodič kroz požare“. Sam naslov „vodič“ sugeriše da ne znamo gde ćemo, bauljamo između knjiga samopomoći do poezije, te nam je potreban vodič da nas sprovede kroz požar, da postanemo gospodari vatre ili svog života.

-Ja ne verujem da možemo da postanemo baš gospodari svog života. Ne možemo na mnoge stavri da utičemo, ali mislim da je doboro pokušati da usavršimo to na šta možemo da utičemo. U suprotnom, uvek će nam drugi neko biti kriv, i nije to baš neki život.

Koji savet biste dali mladim autorima koji tek započinju da pišu poeziju? Kako da nađu svoj jezik i kako da budu jedinstveni u vremenu koje sve više ceni šund i kič, namesto umetnosti?

-Teško je dati tako univerzalan savet, i zato se ja na radionici uglavnom trudim da dam više pojedinačne savete. Nisam ja dobra za te univerzane savete, uvek se osećam da sam neki glasnogovornik. Onoga koga zanima đubre, u smislu bilo kakve umetnosti, ili koga ne zanima umetnost, prosto ga neće zanimati nikakav moj savet. Možemo da preskočimo te ljude u tom smislu. Koga zanima iole da ga dotakne umetnost, sigurno će postati drugačiji čovek. Kada te jednom dotakne umetnost zaista, više nikad ne možeš da budeš sirovina. Mislim da je dosta bitno za bilo koga ko stvara umetost da je vredan i da pokuša da se oseća slobodnim.

Journalist for a Day, Tanja Milenković, Beograd, avgust 2021.