Ko smo, šta smo i od čega smo – Krokodil razgovara s Lanom Bastašić - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
19060
post-template-default,single,single-post,postid-19060,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

Ko smo, šta smo i od čega smo – Krokodil razgovara s Lanom Bastašić

Ko smo, šta smo i od čega smo – Krokodil razgovara s Lanom Bastašić

„Ne možeš da izbaciš kontekst iz tog odgovora na pitanje ko si“, kaže Lana Bastašić dok sedimo ispred Muzeja Jugoslavije i čekamo da počne 12. po redu književni festival Krokodil. „Ljudima odavde ne moram da objašnjavam, dok ljudima van moram. Ali mislim da na to pitanje bolje odgovaraju neke druge stvari – šta radiš, čime se baviš, s kakvim ljudima provodiš vreme. To je možda važnije nego ono odakle si.“

Ona ne ume da vozi bicikl, ali voli da trči. Jedno vreme je svirala violončelo‚ a kada je bila mlađa, htela je da bude farmaceutkinja, dok je medicinska škola od toga nije odvratila. Danas je svi znamo po pisanju, po kratkim pričama, poeziji i romanu Uhvati zeca, nagrađenim priznanjem Evropske unije za književnost.

„Teško mi je uvijek da nekako sebe identifikujem na osnovu geografije i volim da kažem da sam Bosanka, jer, zaista kad kažeš da si Bosanka to može da uključi pet hiljada različitih stvari“, nastavlja Lana. „To ne isključuje činjenicu da sam Srpkinja, da sam Banjalučanka, ne isključuje činjenicu da sam rođena u Jugoslaviji. To mi je nekako najjednostavnije reći, mada mnogi ljudi imaju problem kada to kažem. Misle da to pretpostavlja nacionalnost, što ne pretpostavlja.“

Smatra da se glavna junakinja njenog romana sa time ne bi složila. „Iako možda neće da prizna, Sara je verovatno opsednuta Bosnom. Mene Bosna toliko ne koči kao nju. Ne vidim je kao problem u svom životu. A Lejla opet mislim da jeste iznad toga, ali je naravno ona vrlo svesna posledica konteksta iz kojeg dolazi.“

Kontekst okruženja Lana Bastašić menjala je često. Rođena u Zagrebu, živela je i studirala u Banjaluci, kasnije u Beogradu, dok se onda na kraju nije sedam godina skućila u Barseloni. Kako kaže:„Više se vežem za gradove. Volim to što gradovi imaju, jer mislim da je svaki širi prostor nekako imaginaran.“

Lokaciju, stanje i zbivanje u narednom periodu vidi na Balkanu. „Kad malo proširiš prostor onda i ti možeš da narasteš u okviru tog prostora. Pomoglo mi je da uvidim neke stvari koje su mi nedostajale, stvari koje su pozitivne i karakteristične samo za ovdašnje prostore. A najviše to – jezik i naša književna scena. Dobro mi je došla ta distanca za pisanje.“

U samom procesu stvaranja Lana ne vidi uvek romantiku. Mada mnogi od nas ne registruju dosadne delove ovog posla, doživljavajući talenat i inspiraciju kao stuobve pisanja, naša poznata književnica ima drugačije stavove. Karantin je provela u Zagrebu, a u karantinu naišla je na blokade sa kojima se ranije nije suočavala.

„Uvek znam otrpilike o čemu bih volela da pišem, ali mi je to bio prvi put u životu da sam imala manjak volje. Too mi se nikad nije desilo, dakle, za 34 godine“, izjavila je neposredno pre nastupa na Krokodilu, na kojem je čitala svoju novu pripovetku Hljeb. „Valjda je to bilo zbog svega što se događalo – pandemija, bila sam u Zagrebu, u Zagrebu je bio užasan zemljotres. Svet je postao toliko ozbiljan da sam počela da preispitujem čemu književnost, čemu uopšte bilo šta, zašto ja ovo radim. To mi je bilo teško. Ali moram da priznam da sam se brzo vratila.“ Toliko brzo, pritom, da već do kraja godine možemo očekivati njenu novu zbirku priča u okviru izdavačke kuće Booka.

„Voljela bih da kada neko objavi knjigu u Splitu, da je ta knjiga odmah dostupna i u Srbiji, Crnoj Gori i u Bosni“, dodala je na diskusiju o izdavaštvu i književnosti Balkana. „Moja knjiga nije prevođena unutar regiona, jer ja kad sam je objavila, objavila sam je u nekoj BH varijanti našeg jezika i ta varijanta nije prilagođavana standardnom srpskom književnom jeziku, šta god to bilo.“

„Ne mislim da je čak toliko specifičan u odnosu na neke druge jezike. Njemački je jezik unutar kojeg se dijalekti i varijante čak znaju razlikovati mnogo više nego naše varijante. Talijanski takođe. Nismo mi po tome specifični. Samo se desila ta politika svojatanja određenih reči koje su, jelte, više hrvatske, više srpske, više šta god. Za mene je lično važno da se to tretira kao isti jezik, jer pišem na tom jeziku i ne želim da neko gura to da prevodi.“

Misli da će se, ako ništa, barem jedan deo književne i intelektualne scene oko toga složiti. Za ostale ne zna, ali jeziku je, smatra Lana, potpuno svejedno. „Nastavićemo da ga govorimo ovakav kakav jeste, štagod ovaj drugi imao protiv toga. Pogotovo danas. Svet je mnogo više povezan. Ne vidim zašto bismo prihvatali takve granice.“

Journalist for a Day Olivera Mitić, Beograd, avgust 2020.