Menjamo obećanu distopiju za svet u kojem intelektualci sami obrađuju svoju zemlju - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
19132
post-template-default,single,single-post,postid-19132,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

Menjamo obećanu distopiju za svet u kojem intelektualci sami obrađuju svoju zemlju

Menjamo obećanu distopiju za svet u kojem intelektualci sami obrađuju svoju zemlju

Priroda, povezanost, protesti– šta je normalno kada je normalnost višeznačna?

„Ono što sam ja video ovde u Švedskoj, jeste da su mnogi obrazovani ljudi, ljudi iz radničke klase, ostavši kod kuće u prethonodm periodu počeli da se bave baštovanstvom, da provode vreme sa svojim porodicama, mikro zajednicom i tako dalje“, kaže gostujući pisac Krokodilove rezidencije za pisce Ole Bergman u okviru Beogradske debate o Evropi. „I mislim da ne mogu tek tako da povuku nazad to što su videli, to što su doživeli tih dana. Kada opet kroče industrijskim hodnicima, imaće veoma svežu situaciju za poređenje.“

            „Razmišljaće kako su radili ono što su voleli da rade, a onda, naprasno, to što su voleli da rade više neće moći“, nastavlja Ole. „Mislim da to može biti ogromno. Preispitivaćemo sve, čak i to zašto zapravo radimo. U toj situaciji zaista leži moć, jer ako se ljudima više ne ide na posao, stvari će morati da se promene.“

            Ovako je išla diskusija poslednje debate „Mogućnosti Evrope 2.0“ održane na 12. Krokodilovom festivalu ispred Muzeja Jugosavije. Sa Darijom Medić, Migelom Roanom i Ole Bergmanom, moderator Uroš Krčadinac, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, govorio je o „Novoj normalnosti“, njenim raznim tumačenjima i potencijalnim pravcima ka kojima će post-kovid svet ići u bližoj i daljoj budućnosti.

            Oleovom razmišljanju o tome šta nas čeka pridružila se i Darija, doktorant Univerziteta u Koloradu, čiji se rad usko vezuje za jezik, tehnologiju i umetnost. „Formiraju se mogućnosti za promene jer ljudi sve više i više počinju da shvataju kako postoje sistemi od kojih ne moramo da zavisimo“, odgovorila je Darija. „Postoje formalnosti bez kojih možemo da živimo.“

            Ovakav princip vidi se i na mikro i na makro planu. Počevši samo od razmatranja toga kako u svetu koji preživljava pandemiju konferencije izgledaju manje stegnuto, manje poslovno, što je promena koja će najverovantije ostati, pa do toga kako neki nekadašnji ekstremi danas postaju usvojena realnost.

            „Efekat prisvajanja toga da bez nekih stvari možemo da živimo zadržaće se u društvu još dugo“, kaže Darija, primetivši usput da u mejnstrim ulazi i suprotna struja – shvatanje da bez nekih stvari definitivno ne možemo, sa slobodom kao prvom stavkom ovog spiska. „Ovo takođe vidimo u porastu broja ljudi koji kupuje zemljište, kuće, uzgaja sopstenu hranu i pokušava da dostigne veću samostalnost.  I koji uspeva u tome.“

            „Mislim da je biti i farmer i intelektualac istovremeno sjajan spoj. A upravo je to trend ka kojem vidim da se kreću neki od mojih najbližih prijatelja“, dodaje Ole, uvidevši novonastalu težnju ljudi da se ponovo, ili možda ipak po prvi put, povežu sa svojom okolinom, sa ljudima koji su im fizički najbliži, sa florom i faunom koju ranije nisu primećivali.

            Proširio se, međutim, čak i sam termin prirode u poslednjih šest meseci. Prema Darijinom mišljenju, nikad nismo bili bliži tehnologiji, te sve češće nailazimo na narative da je i ona kao takva pirorodna, intuitivna i neutralna.

            Migel Roan, balkanolog i pisac španskog porekla koji je proveo deset godina na našem području, imao je znatno mračnije poglede na ovu diskusiju. Novu normalnost vidi u nepripremljenosti ustanova za koje smo verovali da su jače od kriznih situacija, u rastu anksioznosti u našim životima, u životima svedenih na život ispred ekrana usled nedostatka drugih opcija. Čak i pored beskonačnog niza razmenjenih poruka, poziva i skajpovanja, kako tvrdi Migel „više smo socijalni, nego povezani.“

            No, i u najtamnijim vremenima postoji razlog za nadu i stvari koje nas inspirišu. „U sferi društvenog i telesnog postoji interesantna politička stvar koja se mogla primetiti širom sveta“, kaže Darija. „Kada su ljudi dobili malo vremena da se odvoje od tri različita posla, pokušaja da skupe malo novca za svoje porodice ili prosto od preživljavanja, počeli su da idu na proteste. Mislim da je to efektivna želja, zato što je želja spajanja tela zarad istog političkog cilja.“

            „Neke su se zemlje bolje prilagodile od drugih“, dodao je Migel. „Nije ista situaciju, na primer, u Španiji, koja je pandemiju podnela teško, i u Nemačkoj.“ A sve nas ovo, koliko god istovremeno bilo i paradoksalno i tačno, vodi do preispitivanja onoga što nas čeka u nastavku naših života.

            Kako je Uroš Krčadinac rekao još na samom početku debate, najavljujući diskusiju o terminu koji je star već više od deset godina, a koji je i dalje aktuelan, ponovo tumačen, izmišljan i prilagođavan – novih normalnosti je mnogo. One su heterogene i fragmentirane u međusobno povezanom svetu, a konekcije leže jedino u iskustvima koje delimo sa drugima i percepcijama realnosti u kojima sami obitavamo. Šta je nova nova normalnost ostaje da vidimo, a do tada nam preostaje jedino da razmišljamo po principu različitih scenarija i hipotetičkih budućnosti.

Journalist for a day, Olivera Mitić, Beograd, avgust 2020.