07 Sep Intervju s Ilijom Đurovićem – Najveća je borba doći do onog što nam se ne daje kao mejnstrim
Imali smo priliku da razgovaramo s mladim crnogorskim piscem Ilijom Đurovićem o njegovom prvom romanu ,,Sampas’’ i egzistencijalnim temama vezanim ili ne za knjigu. Učesnik je ovogodišnjeg festivala Krokodil, koji posećuje prvi put.
Naslov knjige ima više značenja. Koje je najznačajnije za Vas?
Ilija: Najznačajnije mi je simboličko tumačenje. U svojoj suštini sampas ima jedno, glavno značenje, a to je riječ koja označava stoku koju čobani puštaju lijeti u planinu bez pratnje u te tzv. katune. To su male, improvizovane kuće, gde stoka ostane sama do početka jeseni. Kao dijete sam imao priliku tome da svedočim i bilo je jedinstveno iskustvo, jer se osjećao prostor slobode koji životinja itekako ume da iskoristi. To sam upotrebio u samom životu likova. Često se događalo da stariji ljudi kažu ideš u sampas za nekog ko krene da skita, da bi ga na trenutak poistovjetili sa nekom životinjom koja sve radi intuitivno. Sa druge strane, postoji pozitivna konotacija, jednostavno slobodan si.
Da li su neki motivi Vašeg romana potekli od pesama koje ste napisali pre?
Ilija: Mislim da mogu da povežem početni impuls pjesme ,,K’’ i romana. Slika te pjesme je izašla vrlo fizički, kada sam slučajno sedio pored žene iz Kostarike koja mi je ispričala svoju priču. Uvek su to susreti u kojima reflektuješ sopstveno iskustvo, jer vidiš da je taj neko prošao kroz nešto vrlo slično kao ti. Tu osobu možeš da posmatraš kao tačku u kojoj ćeš i sam završiti i iz koje ćeš gledati na sličan način. I jedno i drugo ima elemente koji su u likovima romana i u lirskom subjektu autobiografski. ,,Crveni otac koji vozi’’ u svom portretu jeste moj otac koji je tačka koja se prepoznala u oba djela.
Šta za Vas znače fraze ,,crveni otac’’ i ,,žuta majka’’ koje se tako često pominju?
Ilija: Ta se formulacija nekoliko puta, skoro kao neki refren, pojavljuje kroz knjigu, a to je zapravo idiom. U Crnoj Gori postoji rečenica koja se citira u romanu: ,,Žuti žutuju, crveni putuju’’. To bi značilo jednu vrlo fizičku stvar. Ljudi koji su bljedoliki, slabi i izgledaju kao da nemaju puno snage mogu da prožive mnogo duže od crvenih. Slika crvenog oca je slika čoveka sa visokim pritiskom. Sve asocira na pucanje, a često se upravo to i desi. Tako će žuti žutovati, a crveni će otputovati prije žutih, a ja sam tu liniju uspostavio kroz liniju roditelja. Boje ta dva lika su izašle iz bazičnih, autobiografskih elemenata na nivou slika koje pamtim. Zato taj refren nije bio samo tu jezički, nego što meni znači.
Da li ste možda razmatrali o nastanku filma po Vašem romanu?
Ilija: Kratki film po motivima teksta je već snimljen. Nije još krenuo svoj festivalski život, jedini koji imaju filmovi ove vrste. Gledaoci će moći da vide na koji je način filmski jezik uslovljen drugim aspektima. Ono što ,,vozi’’priču u knjizi su unutrašnja događanja i senzacije likova. Dok ih u filmu ,,vozi’’ jedna potpuno druga radnja. Oni prolaze kroz slične situacije i izlažu se sličnim problemima, ali su tokom mog procesa prebacivanja te priče u film postali drugačiji i mlađi. Nalaze se u jednoj drugačijoj situaciji, ali glavni sukob koji se dogodi izvan njihovog svijeta – scena na autobuskoj stanici je ostala u filmu, kao i par punktova, ali sama dinamika i filmski jezik kroz koji komuniciraju je skroz drugačiji.
Jedna od tema Vaše knjige je i odlazak mladih u inostranstvo. Pošto Vi živite u Berlinu, kako su se Vaša iskustva reflektovala na roman?
Ilija: Nisam razmišljao na nekom generacijskom nivou, jer mislim da je dovoljno da se direktno i dovoljno otvoreno uđe u susret sa sopstvenim iskustvom. To je stvar koja označava, jer nužno pripadamo nekoj generaciji, htjeli mi to ili ne. Smatram da određena generacija ima određenu tendenciju. Možda je moja mislila da postoji nešto što je od suštinske važnosti u činu odlaska, kao i nešto što te na određeni način spasi, učini te sposobnijim, saznaš više, osjetiš više…
Zanimljivo u tom fenomenu, prema mom iskustvu je da postoji tačka u kojoj počneš da se preispituješ i shvatiš da stvari nisu crno-bijele tj. da ne postoji mjesto na kome je loše ili dobro biti. Mislim da je najpovršnija predrasuda kad se govori o temi odlaska reći za onog koji nije otišao sa tog mjesta na kojem je loše da je pogriješio ili prokockao svoj život ni za šta.
Čovek koji ode nije pustolov koji ide da otkriva novu zemlju, nego on vidi i dobre i loše strane života, koji postaje na jedan loš način svuda isti i čini da mi manje-više ličimo. Najveća borba je doći do onog što nam se ne daje kao mejnstrim, a ono što nam se daje kao mejnstrim je nažalost svuda isto. Postoji tačka gde se može otići po novo iskustvo, ali ono je tu, kada zaobiđeš glavni tok. Tada treba uložiti trud, a ne u elementarnu spoznaju.
Vaš roman ima svega jednu tačku, koja je stavljena na samom kraju romana. Šta Vama ona predstavlja?
Ilija: Ona je za mene značila kraj. U samom procesu pisanja zarez mi je značio da se pisanje mora nastaviti. Osim što sam shvatao da forma treba biti jedna rečenica, bilo mi je važno da ne stavljam tačku dok nisam 100 posto siguran da više nemam šta da kažem. Imao sam skoro pa sujeverje da ako stavim tačku na kraju nekog radnog dana, sjutra više neću nastaviti. Svaki dan bih našao novu rečenicu. Jednostavno bih imao obavezu da nastavim, što sam i radio do fizičke tačke.
Prošle godine je Vaš roman ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Kakav stav imate povodom toga? Kakvo je Vaše mišljenje o književnim nagradama?
Ilija: Nagrada mi ne znači mnogo. Nije mi bila nikakav cilj, nije mi bila nikakva želja, a na kraju krajeva nisam je ni dobio. Postalo mi je jasno koliko je sam proces postao bitan u lancu koji se tiče proizvodnje/prodaje književnosti. Zadnja faza nagrade je dobila jedan čudan, takmičarski momenat, gdje se na svakog autora/autorku skrene svjetlo. Bez finala pretpostavljam da bi moja knjiga bila jedna od mogih koje bi imale odrijeđenu recepciju i nastavile svoj život. Postoji mnogo odličnih knjiga koje su ostavljene u mraku, koji postaje mnogo dublji, kada postoji intenzivno svjetlo sa druge strane. Treba biti i izvan sistema nagrada, jer tu postoji sklonost ka korupciji i borbi za nagradu kao vrsti prestiža. Mene to ne zanima i držim se na distanci, jer postoji frustrirajući rizik da čovek počne sebe preozbiljno da shvata što pokušavam da izbegnem.
Iskazivali ste mišljenje i pisali o današnjim društvenim krizama, pre svega o ratu u Ukrajini. Ljudi iako nisu dovoljno obavešteni i informisani lako se operedele za neku stranu. Da li smatrate da su podele društva izraženije nego pre?
Ilija: Čini se da je ta vrsta podjele bila uvek prisutna, samo što kad imamo ovakvu situaciju u odnosu na koju su svi bili informisani ili ne, bili ljudi koji pokušvaju da analiziraju ili oni koji samo intuitivno zaključuju, događaji ih još više intenziviraju. Mislim da je sad podjeljenost veća nego ikad i da je vrlo često bazirana samo na osjećaju da se nekom čini da je to što se događa dobro ili loše.
Na početku smo imali jedan događaj koji je eksplodirao u sred Evrope. U odnosu na njega su svi požurili da uspostave svoju poziciju, koja je vrlo problematična na više nivoa. Tako se napravila jedna vrsta sistema u kojem postoje alarmi da ako kažeš nešto, znači da si se svrstao na neku stranu.
Kakvi su Vam planovi za budućnost? Da li imate u vidu pisanje nekog novog romana?
Ilija: Moj izdavač kao i svaki voli romane, tako da sam ga obradovao, zadnjih mjesec dana pišem roman prilično intenzivno. Završio sam rukopis zbirke poezije i u nekim sam specifičnim filmskim projektima, tako da se nisam nadao, niti sam očekivao novu prozu, ali kako to obično biva došlo je potpuno neočekivano. Mada imam dovoljno iskustva u pisanju da znam da se malo čemu možeš nadati do samog kraja. Neizvjesno je, pa ne bi bio ni prvi ni poslijednji tekst koji se započne i od njega odustane. Nemam tendenciju da odustajem, pokušavam da završim sve što započnem, pa onda vidim je l’ vredno truda ili objavljivanja.
Autorka: Sara Nikolić, KROKODILova novinarka na dan.
Projekat Novinar na dan – Novinari protiv rasizma se realizuje kao deo projekta Reporting Diversity Network 2.0 koji finansira Evropska unija.