UKRAJINA, TREĆE KROKODILOVO HUMANITARNO PUTOVANJE, POVRATAK: MIKOLAJIV-KOZELŠČINA-UŽGOROD-KIŠVAROŠ, nedelja i ponedeljak, 18. i 19. februar
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
25868
post-template-default,single,single-post,postid-25868,single-format-standard,bridge-core-3.0.5,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-29.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.10.0,vc_responsive,elementor-default,elementor-kit-27178

UKRAJINA, TREĆE KROKODILOVO HUMANITARNO PUTOVANJE, POVRATAK: MIKOLAJIV-KOZELŠČINA-UŽGOROD-KIŠVAROŠ, nedelja i ponedeljak, 18. i 19. februar

UKRAJINA, TREĆE KROKODILOVO HUMANITARNO PUTOVANJE, POVRATAK: MIKOLAJIV-KOZELŠČINA-UŽGOROD-KIŠVAROŠ, nedelja i ponedeljak, 18. i 19. februar

Kozelščina je naselje u Poltavskoj oblasti u samom središtu Ukrajine. Kao što je to često slučaj s ukrajinskim gradićima kojih u ovoj zemlji ima na stotine, spoljni izgled može poprilično da zavara. Kad se skrene s magistralnog puta i do centra stigne blatnjavim, loše popločanim ulicama prepunim rupa, oivičenim niskim i posivelim, krajnje neimpresivnim kućama, prvi utisak je neminovno poprilično tužan.

Ali kada se susretnete s lokalnim ljudima, taj utisak se naglo menja a neretko je ta promena propraćena i drugim iznenađenjima od kojih nam je pojedine i Kozelščina uspešno priredila.

Tu smo inače stigli nakon nekoliko sati koliko smo uopšte uspeli da odspavamo u noći sa subote na nedelju, olakšani za čitavih tonu i sedamsto kilograma prehrambenih i higijenskih namirnica koje smo u mraku mučne subotnje večeri usred policijskog časa ostavili u Hersonu. Tu noć proveli smo u Mikolajivu, u hotelu na obali reke Buh koji je pogođen u nedavnom granatiranju pa se jedno njegovo krilo nalazi pod rekonstrukcijom. Sledećeg jutra, za doručkom, iz puste trpezarije nadvijene nad rekom posmatrao sam široku masu sive vode kako se lenjo valja nezainteresovana za napuštene turističke objekte uz njenu obalu koje već dugo niko ne koristi jer niko ovde ne dolazi. Pa ipak, Mikolajiv ostavlja utisak skoro pa normalnog grada u poređenju sa 75 kilometara udaljenim Hersonom u kom je do danas ostalo jedva tridesetak posto stanovništva – uglavnom onih što nemaju kuda da odu pa svakodnevno trpe teror dronova koji neprestanu nadleću nebo nad gradom i nadaju se da će sve jednom proći a oni dočekati mir s glavom i dalje na ramenima. Odatle više nije imalo smisla ići dalje. Od Beograda do Hersona prevalili smo čitavih 2000 kilometara i bilo je vreme da počnemo jednako dugo putovanje nazad a prva stanica na tom putu bila je upravo spomenuta Kozelščina.

Iako nas je od nje delilo minimum šest sati vožnje valjalo je tamo stići do tri sata jer smo Andrij i ja imali zakazanu tribinu na temu književnosti i aktivizma u lokalnom centru pod nazivom „Smart prostir“. Nismo znali šta možemo da očekujemo pa je naše iznenađenje bilo utoliko samo još intenzivnije. U zgradi nekadašnje biblioteke u mestašcetu s jedva 3500 stanovnika izgrađen je fenomenalan ultramoderni multimedijalni centar namenjen pre svega lokalnoj deci i omladini. Tu se nalaze zasebni prostorni segmenti namenjeni različitim aktivnostima poput potpuno opremljenog audio-studija za snimanje podkasta, bioskopa na otvorenom, interaktivne biblioteke-igraonice za najmlađe, sale s najsavremenijim kompjuterima dostupnim za slobodno korišćenje itd.) a sve s idejom da se mladim stanovnicima ovog samo naizgled od Boga zaboravljenog mestašca omogući da upravo tu, kod kuće, razvijaju sopstvene kapacitete u najboljim mogućim uslovima.

Naš susret i razgovor sa stanovnicima Kozelščine svih generacija bio je dug, sadržajan i povremeno veoma emotivan a na kraju smo, prenatrpani cvećem, lokalnim slatkišima i drugim poklonima, još dugo potpisivali knjige za sve koji su poželeli da ih imaju.

Kad smo konačno krenuli, praćeni našim raspoloženim domaćinima, veče se već spuštalo. Nama se, naravno, žurilo. Trebalo je nastaviti dalje prema Užgorodu i voziti bez pauze kako bismo do jutra narednog dana nekako prevalili gotovo 1200 kilometara koliko nas je još delilo od ovog grada na tromeđi s Mađarskom i Slovačkom koji je u protekle tri godine postao naša redovna destinacija.

U Užgorod smo napokon stigli petnaest sati kasnije, u nedelju ujutru i time je naša misija dostavljanja humanitarne pomoći građanima Hersona bila skoro gotova. Bili smo premoreni ali ostalo je još da s Andrijem posetimo njegovu suprugu Juliju i kćerkice Uljanu i Jarinu kako bi naše ovogodišnje putovanje u Ukrajinu zaista bilo kompletirano. Već smo tokom dugih sati vožnje razgovarali o narednoj akciji kojom ćemo nastaviti da pomažemo ukrajinskim građanima uporno, dosledno, sve dok se nepravedna ruska invazija konačno ne privede kraju a agresor se povuče sa svih okupiranih delova ove jedinstvene i veoma ponosne evropske zemlje.

Ali da naše ovogodišnje putovanje ipak još uvek nije gotovo uverilo nas je, ovako premorene i zaista izmoždene, petočasovno čekanje a potom i detaljno pretresanje na ukrajinsko-mađarskoj granici.

I kad smo konačno prešli na drugu stranu i mogli da odahnemo, i dalje nam je, nakon svega, ostalo još dobrih sedam stotina kilometara vožnje do našeg konačnog cilja – Beograda.