17 Mar Nije bajka ali… Drugo poglavlje, priča druga: Prvo idu mali ratovi
,,Prvo idu mali ratovi”
-Druga priča martovskog mesečnog poglavlja-
Piše: Dunja Karanović
Čita: Marija Drndić
Jesu li Plitvice, Borovo Selo, Knin, Kijevo… uvod u rat? Prvo idu mali ratovi, pa dolazi jedan veliki, ili više velikih! A ko određuje? Milošević je registrovao Šešeljevu stranku. Šešelj je požurio da ‘svoje momke’ pošalje u Hrvatsku i na Kosovo.[1]
Nadežda je jedna od retkih žena koje u punoj plastici opstaju u javnom prostoru. Učestvovala je u Velikom ratu, i to ju je pretplatilo na sećanje. Ženama koje su učestvovale u sledećem, velikom ratu s malim ‘v’, istekla je pretplata kad su počeli mali ratovi. Jugoslovensko društvo, koje su one izgradile, podiglo je spomenik Nadeždi Petrović 1989. u Pionirskom parku, u vreme kada je već počelo prekrajanje sećanja i ideološka priprema za male ratove. Prostor oko nje u narednih nekoliko godina osvajaće nova generacija žena koje u ratovima ne učestvuju već im se glasno suprotstavljaju, ali zato nemaju pretplatu na sećanje.
Prvi sukobi u Jugoslaviji izbili su krajem 1990. i početkom 1991. godine. Od 1991. do 1992. u Srbiji je prisilno mobilisano oko 140.000 ljudi, koji su, pre svega iz Vojvodine ali i iz drugih mesta širom republike, slati u Hrvatsku, Sloveniju, u Bosnu i na Kosovo. U Nadeždinoj neposrednoj okolini, početkom jula 1991. majke prisilno mobilisanih momaka upadaju u Saveznu skupštinu i zahtevaju prekid oružanih sukoba, dešava se Hod mira oko Skupštine koji 25. jula organizuje Centar za antiratnu akciju, mladi rezervista Vladimir Živković parkira tenk ispred te iste skupštine 23. septembra, u Pionirskom parku se 5. oktobra zahteva deblokada Dubrovnika na antiratnom protestu Prekinimo mržnju da prestane rat, a svake večeri od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992. u osam i trideset naveče pale se sveće za žrtve rata. Nadežda nije mogla videti kada je 20. septembra 1991. godine rezervista Jugoslovenske narodne armije Miroslav Milenković izvršio samoubistvo u Šidu na putu za Vukovar, ali je tokom pet meseci svako veče bila u blizini desetina i stotina ljudi koji su se ispred zgrade Predsedništva upisivali u knjigu žalosti, okupljali u tišini uz natpise Solidarnost sa svim pobunjenicima protiv rata i Za sve poginule u ratu, upalivši ukupno 72.650 sveća. Poruke koje su građani ostavljali (‘stidim se’, ‘koliko krvi će biti potrebno našim vampirima’, ‘žele da našim životima kupe sebi mesta u istoriji (povijesti)’) objavljene su u knjizi Grobnica za Miroslava Milenkovića, i stajale su nasuprot zvaničnim narativima o izdajnicima i domoljubima, pravim Srbima i pravim Hrvatima, nasuprot normalizaciji rata i poricanju zločina.
Krajem oktobra te godine za nedeljnik Vreme, Biljana Jovanović piše: U gradu u kojem se održavaju oktobarski susreti pisaca (a tamo ništa o ubijenom Milanu Milišiću), muzičke svečanosti (a tamo ništa o razorenim gradovima), u gradu u kojem se izdaju naređenja za opsadu i rušenje, u kojem se mobiliše za prvu liniju fronta (…) U istom tom gradu, ipak, na isprekidanoj i vijugavoj liniji, koja se u tačkicama drži zahvaljujući baš individualitetu, postoje raznovrsne osobe, očajne, nesrećne, analitične, sabrane, otkačene… a među njima, s kraja na kraj, žene svih uzrasta.
Akciju Paljenje sveća pokrenule su Nataša Kandić i Biljana u okviru neformalne grupe građana Civilni pokret otpora.
“Nataša je bila koordinatorka, ali Biljana je imala tu moć da spaja ljude. Niko tu nije bio sam”, priseća se njihova prijateljica i saborkinja, slikarka Jelena Trpković. “Kad je počeo rat u Jugoslaviji, moj muž je poginuo i ja sam iz Dubrovnika došla u Beograd. Biljana je došla kod mene i već sutradan me je upoznala s ljudima koji su se aktivirali u okviru Civilnog pokreta otpora: Goran Cvetković, Primož Bebler, Nadežda Gaće, Gordana Suša, Miladin Životić, Ivan Čolović, Emir Geljo… Postali smo jako dobri prijatelji. Biljana u svoje okrilje nije primala svakoga, ali onog trenutka kad bi te prihvatila, bio si pod njenom zaštitom. Kad pričaš s njom, ti si jedini na svetu i tvoj problem je jedini na svetu. Ako je ona prijateljica s nekim, moraš i ti da budeš. Stvarala je taj lanac prijateljstava, a kad je umrla, mi smo prestali da se družimo.”
Jelenin atelje u Dositejevoj ulici, uz kafanu Plavi jahač na Studentskom trgu i restoran Polet na Cvetnom trgu, bio je zborno mesto za članove Civilnog pokreta otpora tokom Paljenja sveća u Pionirskom parku.
“Svako veče smo odlazili tamo. Zima, sneg veje, mi smo tamo uvijeni, pribijeni jedno uz drugo, ali obavezno palimo sveće. Nikad nije bilo ispod 50-100 ljudi. Nije bilo mnogo govora, uglavnom je bilo u tišini. Posle bismo sedeli po nekim restoranima, ili bismo došli kod mene. Dva kreveta i jedna velika TA peć oko koje su se svi grejali, sve što je bilo od opozicije. Ljudi koji su dolazili iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane… Drugi punkt je bio Plavi jahač, tu smo se osećali kao kod kuće, i tu bi uvek bilo bar petoro-šestoro ljudi s kojima možeš da pričaš i da praviš planove šta sutra. Odatle smo posle išli i na studentske proteste”, objašnjava Jelena Trpković, i dodaje kako je kafanu držala novinarka Nataša Marković. Plavi jahač, kafana koje više nema na uglu Studentskog trga i Zmaja od noćaja, bila je i jedna od prvih privatnih izdavačkih kuća, a Nataša je bila prva žena izdavač u Srbiji.
Iz perspektive Nadežde Petrović, koja i dan-danas stoji u Pionirskom parku, okružena nekim potpuno drugačijim prizorima i prikazama, antiratne akcije s početka 1991. godine pokrenule su žene – književnice, balerine, slikarke i njihovi prijatelji i saborci, koji nisu mogli da ćute dok se u njihovo ime ubijaju ljudi i razaraju gradovi. Biljaninim rečima, ti raznoliki pojedinci stoje s one strane neosetljivosti i ravnodušnosti.
[1] Prve rečenice u Biljaninom pismu Maruši Krese iz Prištine, 3. juna 1991. godine.