24 Mar Nije bajka ali… Drugo poglavlje, priča treća: Svaka zgrada treba da ima jednu Biljanu
,,Svaka zgrada treba da ima jednu Biljanu”
-Treća priča martovskog mesečnog poglavlja-
Piše: Dunja Karanović
Čita: Marija Drndić
PIJEM GRAD: kućice, zgradice, ljudiće, lipanj; pred bombardovanje – glad – građanski rat. Pijem grad iz autobusa 83, žudno, zatvorim oči i vidim Sarajevo, otvorim i vidim Sarajevo. (…) Grad je prepun dvosmislene energije koja se neočekivano preliva tamo i ovamo, ukršteno i paralelno. [1]
Sedamdeset dve hiljade sveća upaljenih u Pionirskom parku krajem 1991. i početkom 1992. godine nije isprovociralo reakciju režima Slobodana Miloševića, ali zato stotinu hiljada ljudi okupljenih u centru Beograda 31. maja 1992. u okviru akcije Crni flor nisu mogli ignorisati.
“Prvi put su reagovali kada smo napravili Crni flor. Sedeli smo kod mene i pričali šta da radimo, kad je Zorica Jevremović, dramaturškinja, rekla ‘ljudi, hajde da napravimo crni flor’. I mi skočimo odmah, sednemo u auto od Nikole Barovića, da premerimo koliko je od Slavije do Terazija. Sutradan su Primož Bebler i Emir Geljo, koji je tad još radio kao scenograf na RTS-u, uspeli u nekom studiju na Košutnjaku da nađu crne hamer-papire. Bili smo raspoređeni u pet-šest grupa koje su delile hamere. Biljana i ja smo bile kod Albanije, mislile smo da će nas pregaziti masa ljudi. To je bio prvi veliki protest u Beogradu”, objašnjava Jelena Trpković, u istom stanu na potkrovlju u kome se okupljao ceo Civilni pokret otpora.
Na inicijativu aktivista i aktivistkinja iz Civilnog pokreta otpora, od crnih hamera je napravljena traka duga 1.300 metara koja se pružala od Palate Albanija do trga Slavija. Povod za ovaj skup bila je pobuna protiv opsade Sarajeva, svih razaranja i zločina počinjenih od početka rata u Bosni i Hercegovini u aprilu 1992. godine. U Ulici maršala Tita, kako se tad još uvek zvala, zvanično se okupilo 100.000 građana. Sam Civilni pokret otpora, kako Jelena objašnjava, ne bi mogao skupiti ovoliku masu da im se nisu pridružili mnogobrojni aktivisti i aktivistkinje (Borka Pavićević, Biljana Kovačević Vučo, Zagorka Golubović, Staša Zajović, Sonja Liht…) druge antiratne organizacije (Centar za antiratnu akciju, Žene u crnom, Ženski lobi, Helsinški parlament, Pokret za mir Pančevo…), Srpski omladinski savez, ali i političke stranke poput Socijaldemokratske unije, Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, Demokratske stranke, i drugih.
“Poslali smo poziv svim političkim strankama da nam se pridruže, ali smo imali uslov da bude bez političkih obeležja. Govorili da je Crni flor za sve poginule u ratu, da je parastos i da mora biti bez ikakvih obeležja. To je jedini način, posle se možemo dogovoriti kad se postigne neki zajednički interes. Pomogle su nam već formirane političke partije, Socijaldemokratska unija, Vuk Drašković koji je imao mnogo pristalica, Građanski savez Vesne Pešić, bilo je tu i ravnogoraca i nekih desnih partija. Tad se vlast malo zamislila”, ističe Jelena.
U pismu koje je nekoliko dana kasnije stiglo za Berlin, Maruši Krese, Biljana je opisala kako je to njoj izgledalo: “Hiljadu i trista metara, u komadima, crnog slikarskog papira, koji su ljudi disciplinovano hvatali za ivice i spajali, i na kraju spojili od Albanije do Slavije. Sto hiljada ljudi. U jednom delu linije – građanstvo: žene, muškarci, bebe u kolicima, psi, neki ljudi koje godinama nisam videla, i koji nikad nisu bili ni na kakvim manifestacijama, srela sam zaboravljene prijatelje i poznanike, zatim malo izmešanih spoovskih aktivista i žena, pa zatim kao podzemna grmljavina – kad je traka ‘prolazila’ pored zgrada vlasti: ‘Slobo odlazi’, više kao krik, crni flor visoko podignut i zategnut.”
Na kraju pisma, fusnota: “zapravo je bilo 1400 m; noć uoči smo Jelena, Primož, Goran, Emir, Nikola i ja ‘izmerili’ 1300, u jednom je autu merač radio u drugom ne.”
Civilnom pokretu otpora su se u Crnom floru zvanično pridružile dvadeset i dve organizacije. Do bi se do njih došlo, Biljana je obavila veliki broj telefonskih poziva. Aktivistkinja Lepa Mlađenović u svom tekstu o Biljani priseća se jednog od tih poziva: “Odjednom se tog maja ’92 pojavila na mom telefonu. Kratko, Ćao Lepa, obavezno dođi… Zvala me je da potvrdim da ću doći na najavljene mirovne demonstracije Crni flor. Sećam se, bila sam iznenađena, da li je moguće da postoje ljudi u Beogradu koji su osmislili tako dobro, tako veliku akciju sastavljanja crnog flora za žrtve rata i hoda u ćutanju od Palate Albanije (prvog nebodera u Beogradu na uglu Terazija i Knez Mihajlove) do trga Slavije. Da li je moguće da Biljana sada okreće sve brojeve iz svog telefonskog imenika da ih ubedi da moraju biti tamo!”
Biljana, kako je pamti njena prijateljica Jelena Trpković, bila je neumorna: “Sedimo s njom i pričamo kako ćemo da napravimo Crni flor, i onda Biljana ode kući na Novi Beograd i do četiri ujutro još razgovaramo. Malo nas je bilo, ali svi smo se znali i stalno smo bili zajedno. Bez obzira što nije bilo mobilnih telefona, mreža je bila jaka i za dan-dva bi se sve saznalo. Imali smo jaču komunikaciju između sebe nego što danas ljudi imaju. Ali Biljana je bila riznica, ne znam kako je stizala sve da pročita i da vidi. Imala je lasersku inteligenciju – preciznu, tačnu, ubojitu, kao burgija. Trebalo bi je na svakom ćošku imati, svaka zgrada da ima po jednu Biljanu, koja može da podigne celu zgradu, da se pobuni, napravi skandal i elegantno se iz njega izvuče jer zna da je u pravu.”
Dve nedelje nakon Crnog flora, Civilni pokret otpora pokrenuo je sledeću akciju, nazvanu Poslednje zvono. Pozajmljena su tri vojna kamiona, na koja su postavljena tri crkvena zvona, s idejom da se iz različitih punktova obiđe grad i uz buku pozovu građani na ulice i kolektivnu pobunu protiv režima Slobodana Miloševića.
“Pojavili su se policajci s dugim cevima, jer su shvatili da ako je tamo bilo sto hiljada ljudi, ovde će da bude milion. Zvanično obrazloženje, koje smo tražili jer je protest bio prijavljen, bilo je da kamioni nisu registrovani i ne mogu tako da idu gradom. Pojavile su se kamiondžije sa šleperima i podigle kamione, ali su bili previsoki i nismo mogli dalje. Shvatili smo da od toga nema ništa, pala je energija, a policajci su bili svuda okolo. Ljudi su stajali spred Skupštine bez programa, i ja sam se setila da u novčaniku imam pesmu Abdulaha Sidrana, ‘Kuća’. Biljana se propela s megafonom da pročita pesmu, i to je bilo jedino što smo mogli da uradimo”, objašnjava Jelena Trpković.
Na akciji Poslednje zvono okupilo se nekoliko hiljada ljudi koji su tri puta kružili oko zgrade Predsedništva uz buku ključeva, zvona, klepetuša i uzvikivali “Beograde, probudi se! Beograde, stidi se!” Dan kasnije Centar za antiratnu akciju i Građanski savez organizovali su protestni skup Žuta traka ispred Skupštine, povodom prislinog iseljavanja Hrvata iz naselja Hrtkovci u Sremu. Istog dana ispred zgrade Rektorata počele su i studentske demonstracije koje će trajati čitavo leto.
[1] Biljanino pismo Berlinu (Maruši Krese), 3-4-5. jun 1992.