04 Mar Nije bajka ali… Prvo poglavlje, priča četvrta: Ne dajmo se od svojih prevariti
,,Ne dajmo se od svojih prevariti”
-Četvrta priča februarskog mesečnog poglavlja-
Piše: Dejana Cvetković
Čita: Marija Drndić
Istraživačice Fonda za humanitarno pravo (FHS) iz Beograda došle su na Kosovo kako bi istraživale kršenja ljudskih prava. Tada je FHS ostvario saradnju sa Norom Ahmetaj, koja je tada volontirala sa svojom sestrom u Odboru za ljudska prava. Nakon toga, svakog meseca odlazila je u Beograd, kako bi obrađivala materijale prikupljene tokom istraživanja.
,,Dugo godina smo bili pod represijom, nisam zbog toga koristila srpski jezik u pisanoj formi i pravila sam greške dok sam sređivala materijale. Nataša Kandić je uvek radila, nije bilo moguće samo sedeti i popiti kafu s njom. Razmenjivale smo informacije ali i raspravljale o temama, imale smo trenutke i kad nismo razgovarale ali bliskost i odnos koji imamo nikad nije nestao. Umela je i da bude oštra sa mnom kad je nešto pitam, pa mi kaže ‘sedi Nora čitaj, malo provetri znanje, ne moraš sve da pitaš”, kaže Ahmetaj kroz smeh.
Kad je jednom prilikom Ahmetaj došla u Beograd, u junu 1996. godine, aktivistkinja iz Nemačke, Ursula Renner došla je u FHS da pozove na godišnje okupljanje mreže Žena u crnom (ŽUC) u Novom Sadu. Na nagovor Kandić, Ahmetaj je odlučila da ode.
Na tom skupu upoznala je feministkinje Autonomnog ženskog centra (AŽC), aktivistkinje iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i iz celog sveta.
,,Išle smo ka AŽC-u, zajedno s još aktivistkinja iz Prištine, spremale smo se za odlazak u Novi Sad. Žene u ŽUC-u su spremale transparente i parole. Bilo je preko 200 žena iz regiona. Pored Dunava, van Novog Sada bili su bungalovi, to neću nikad zaboraviti. Hrana u tom restoranu je bila najlepša hrana na svetu. Takvu hranu nikad više u životu nisam jela, tako samo Vojvođani umeju da spremaju. Učestvovale smo u raznim radionicama, a uveče smo pravile žurke. Razmenile smo naša kulturološke pesme, igre. I to se nastavilo od godine do godine”, navodi Ahmetaj.
Ahmetaj ističe da je bilo uspona i padova u komunikaciji među ženama iz Srbije i sa Kosova. Političko stanje uticalo je na njihove odnose, na suočavanja s argumentima. Bilo je mnogo suza i emotivnih trenutaka, ali uprkos svemu, prijateljstva su opstala i trideset godina kasnije.
Kosovo je u to vreme, kaže, bilo izrazito patrijarhalno. Dok je radila na terenu, često je spavala u opkoljenim selima kako bi istraživala, suočavajući se s podsmehom i zastrašivanjima od strane lokalnih muškaraca, koji su joj govorili da će je „srediti policija“ ili „UDB-a“. Najteže su joj, međutim, padale optužbe da radi za DB, da je finansira Milošević ili da je pod nečijim uticajem.
,,Patrijarhalna je to sredina, na terenu bi me često pitali čija sam ćerka. Istraživala sam sama, nisam imala auto, a autobusom nije bilo bezbedno da se putuje. Spavala sam u mestima, gde su bile borbe i masakri, samo da bih istraživala. Sve sam to radila profesionalno, bez političke obojenosti. Ipak, trideset godina kasnije i dalje govore da radim za Beograd, MUP. Kada sam dobila stipendiju na Harvardu, tvrdili su da radim za CIA-u. Istraživala sam sukobe na Bliskom istoku i otišla u Izrael zbog magistarske teze, opet su govorili da ‘neko stoji iza mene’.” To je taj patrijarhat: em si žensko, em si nezavisna. Sada sam starija, manje me to pogađa, ali dok sam bila mlada, mnogo me je bolelo. U bilo kojoj akademskoj instituciji da sam aplicirala, znala sam da će me primiti, ali eto tvoja sredina te ne prihvata”, kaže Ahmetaj.
Političari su tada feministkinjama govorili da „imaju preča posla od nasilja prema ženama“ i da je nacionalno pitanje važnije, te da će se tim pitanjem baviti tek nakon oslobađanja od Miloševićevog režima. U atmosferi nacionalizma i represije, još ranjivije su bile lezbejke, čija je vidljivost u feminističkom pokretu nosila dodatne bezbednosne rizike.
„Bile smo okupljene oko zajedničkog neprijatelja i ceo naš trud je bio da se otarasimo tadašnjeg režima. Lezbejke su tražile svoj prostor, bile su dosta aktivne i hrabre. Podržavale smo ih i bile ujedinjene oko ženskih prava. One su se suočavale sa dvostrukim bezbednosnim rizicima: bile su izložene policijskom maltretiranju i stigmatizaciji u sopstvenom društvu. Samim tim što sam sarađivala sa ŽUC-om, i sama sam bila stigmatizovana, dok su lezbejke bile u još težoj poziciji. Svaka od nas se i individualno suočavala sa dosta problema koje nosi patrijarhat unutar naših društava”, navodi Ahmetaj.
Na Kosovu se 1996. godine pogoršala situacija, dok su se ratovi u Bosni i Hrvatskoj upravo završili. Ahmetaj je često odlazila u ŽUC, što joj je bilo kao ,,neka vrsta terapije”.
,,Ne mogu sebe da odvojim od regiona, koliko sam bila aktivna na Kosovu, bila sam i u regionu. Možda smo suviše idealistično gledale, iako smo u dubini znale da je rat neizbežan. Odlazila sam na žarišta i istraživala ratne zločine. Imala sam tada samo 27 godina, trebao mi je neki ventil da pričam sa nekim. Stalno sam odlazila u ŽUC, svakog meseca i ostajala po nedelju dana. Sav taj gnev, strah bi nestao kad sam odlazila kod žena Lepe, Staše, Nede, Pike, Rade koja je sada u Bosni, toliko su me podržavale. Feministički i intelektualno sam porasla u ŽUC-u, a profesionalno sam porasla u FHS-u”, ističe Ahmetaj.
Bila je jako ponosna na akciju solidarnosti ŽUC-a, kada su feministkinje u Beogradu nosile transparent ,,Albanke su naše sestre”, što je tada bilo izuzetno opasno.
,,Mlade feministkinje treba da znaju šta se desilo ranije i kako smo se borile za opstanak, ženska prava, za institucije, državnost. I nakon trideset godina ostale smo u stalnom kontaktu, mi žene iz regiona. To je deo mog identiteta. Taj aktivizam, borba za bolje, to ili jeste u tvom DNK ili nije. Solidarnost i borba za nešto veće što misliš da može da pokrene neke istorijske događaje. Rekla sam profesoru Linu Veljaku da želim da živim kao neke moje drugarice u normalnom društvu. Odgovorio mi je: ‘Da, draga, ali ti živiš istoriju, momenat. To što se dešava sada ne dešava se svakome. Jednog dana, to što živiš moći ćeš da napišeš i da ostaviš trag”, navodi Ahmetaj.
Ahmetaj ističe da je sistem obrazovanja loš u svim bivšim jugoslovenskim državama i da ne postoje kvalitetni istorijski udžbenici zasnovani na dokumentovanju činjenica. Navodi da se mlađim generacijama često nudi isključivo narativ žrtve ili se uopšte ne govori o prošlosti.
,,Misle da time štite decu. Međutim, ona od roditelja slušaju samo njihova iskustva iz rata i to postaje jedini narativ koji poznaju. Kada sam radila sa mladima, pitala sam ih kojim drugim izvorima veruju: da li veruju istorijskim udžbenicima, medijima, političarima, civilnom sektoru. Uglavnom veruju samo roditeljima. Ne proveravaju znanje, ne upoređuju izvore, ne razvijaju kritički odnos prema onome što čuju. Danas, imamo porast nacionalizma u regionu, mi aktivistkinje i aktivisti koji smo se trideset godina bavili tranzicionom pravdom i feminizmom pitamo se da li taj proces mora da se resetuje i započne iznova“, zaključuje Ahmetaj.