31 Mar Nije bajka ali… Drugo poglavlje, priča četvrta: Otpor je ljubavni čin
,,Otpor je ljubavni čin”
-Četvrta priča martovskog mesečnog poglavlja-
Piše: Dunja Karanović
Čita: Marija Drndić
Da li je rasuti (kao prašina) bol (fizis) koji hoda ulicama, lebdi nad rekom, skriva se u najširim krošnjama, i tamo gde se zapravo ne može videti, da li je muškog ili ženskog roda?[1]
Biljana Jovanović rođena je u 1953. godine u Beogradu. Njena majka Olga Ćetković, novinarka Borbe, tragično je preminula 26. aprila 1955. godine, kad je Biljani bilo dve godine. Njen otac, Batrić Jovanović, bio je političar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, i član Partije, u koju se Olga razočarala neposredno pre svoje nikad u potpunosti razjašnjene smrti.
“Svakog dvadeset i šestog aprila od svoje šesnaeste godine sam u Beogradu i na groblju. Imam tajni odnos prema dvadeset i šestom aprilu, Avali, gde se pre trideset i sedam godina obesila moja majka, prema dobu dana, u zoru, prema toj smrti, mestu, datumu, ne prema Olgi, nju nisam zapamtila”, pisala je Biljana 1992. godine, iz Ljubljane.
Gubitak koji je rano zadesio Biljanu, njenu stariju sestru Anu i mlađeg brata Pavla, odraziće se i na njeno pisanje, ali i odnos prema društvenopolitičkom sistemu u kome je odrasla. Biljanina prijateljica Jelena Trpković poznavala ju je još od detinjstva:
“Išle smo u istu osnovnu školu, ‘Petar Popović Aga’, danas ‘Mihailo Petrović Alas’. Ja sam sedela s njenom sestrom u razredu, bile smo godinu dana starije. Već tad je bila ispred svoje generacije. Lik majke joj je uvek falio. Bila je vezana za baku i tetku, ali uvek joj je na zidu visila slika majke”, priseća se Jelena.
Nakon studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Biljana Jovanović objavljuje prve knjige: dramu “Ulrike Majnhof” 1976. godine, zbirku poezije “Čuvar” 1977, i romane “Pada Avala” (1978) i “Psi i ostali” (1980). “Avala” izlazi u isto vreme kada Biljanine koleginice sa Filozofskog fakulteta u Studentskom kulturnom centru organizuju prvu feminističku konferenciju na ovim prostorima, “Drug-cu ženu”, postavljajući važna pitanja o položaju drugarica u društvu koje sebe smatra ravnopravnim. Biljanini književni subjekti žive ta ista pitanja, prkosno, otvoreno i nekonvencionalno. “Kada je objavila svoj prvi roman”, piše Svetlana Slapšak, “izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi s ovim komadom užarenog uglja”.
Početkom osamdesetih godina, Biljana je osnovala prvu nevladinu organizaciju, Odbor za zaštitu čoveka i okoline, i bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, boreći se za prava umetnika i aktivista osuđenih za ‘delikt mišljenja’ ili ‘verbalni delikt’. Zalagala se za oslobođenje kosovskog političara i književnika Adema Demaćija, koji je zbog svog aktivizma proveo dvadeset osam godina u zatvoru. Godine 1983. otputovala je u Dubrovnik na suđenje pesniku Milanu Milišiću.
“Kad je moj muž osuđen za delikt mišljenja, Biljana je došla u Dubrovnik ispred Odbora za odbranu umetničkih sloboda, i tu je počelo naše pravo prijateljstvo. Posle smo se stalno viđale na relaciji Beograd-Dubrovnik i bile jako bliske. Svaki dan smo bile po nekoliko sati zajedno i onda bismo noću do ponoći pričale telefonom. Biljana je volela slobodne ljude, slobodne duhom, širokih pogleda. Bila je avanturista u životu i u literaturi”, objašnjava Jelena Trpković.
Tokom osamdesetih i početkom devedesetih izlaze još tri Biljanine drame: “Leti u goru kao ptica” (1982), “Centralni zatvor” (1990) i “Soba na Bosforu”, kao i roman “Duša, jedinica moja”. Početak devedesetih, međutim, predstavlja momenat kad se skoro sva energija i prkos usmeravaju na antiratni aktivizam. Bila je spiritus movens Civilnog pokreta otpora, jedna od osnivačica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), članica Beogradskog kruga, Helsinškog odbora za ljudska prava, i pokretačica Leteće učionice, radionice (LUR), umetničke inicijative za povezivanje zemalja jugoslovenskog prostora u nestajanju. U trenutku kad su se krojile nove granice, Biljana je preko njih letela, praveći mape prijateljstva, nežnosti i solidarnosti od Ljubljane, Maribora, Prištine, Zagreba, Dubrovnika, do Sarajeva i Beograda.
“Još uvek nije prevladala svest da je Jugoslavija razorena, trag, nit krvava, da je bilo moguće, uprkos svemu, još uvek bilo moguće spasiti, zadržati, ne dati, sprečiti, ta misao i osećanje, nit, bilo je ogromnom pogonskom energijom konstituisanja otpora, pa i delanja iz žaljenja. Nije to bila iluzija, već snaga. Koju je nosila Biljana Jovanović. Kretati se, putovati, u epicentru, Beogradu, delati u otporu, i sve ih time zagrliti i pozdraviti, svuda ‘izvan’. Nije se to tada zvalo ‘slanjem poruke’, nije to bila ‘poruka’, bilo je to istina i ljubav, ne poruka, već stanje i stav. Otpor je ljubavni čin”, napisala je Borka Pavićević, na godišnjicu smrti Biljane Jovanović.
Preminula je u Ljubljani, 11. marta 1996. godine od tumora na mozgu, iste bolesti od koje joj je oboleo otac, i kasnije umro mlađi brat. Pored male ulice u Malom Mokrom Lugu, ime Biljane Jovanović nosi i nagrada za književno delo koju od 2006. godine dodeljuje Srpsko književno društvo. U ovom trenutku, u ovom društvu, u ovim gradovima punim dvosmislene energije, međutim, sećanje na Biljanu Jovanović najviše se neguje hodanjem.
[1] iz pesme “Glasovi u daljini”, pisane 05.08.1995. godine. “Čuvar” (Kontrast, 2025),