07 May 2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4
SREDA, 6. MAJ: ALBA – MILANO – KIŠINJEV – PALANKA – ODESA – UMAN – KIJEV
Odakle god da kreneš, stići na predviđenu destinaciju u Ukrajini uvek je izazovno. Ovog puta moje putovanje od Albe preko Milana, Kišinjeva, Palanke, Odese i Umana sve do ukrajinske prestonice Kijeva proteglo se na punih dvadeset pet sati vožnje najpre vozom pa avionom i konačno autobusom. Ali sad sam, evo, tu. Tu sam, tu sam, tu sam, bubnja u meni kratka rečenica ritmično dok u pet sati ujutro po lokalnom vremenu s prozora sobe na jedanaestom spratu Hotela Stari Rus posmatram veliki grad kako se lagano budi.
Da će se ovo naše četvrto humanitarno putovanje u ratom zahvaćenu Ukrajinu značajno razlikovati od prethodnih, u to nisam imao ni najmanje sumnje čak i pre nego što je otpočelo. Pre svega, prvi put u ovu zemlju ne dolazimo konvojem teretnih vozila s robom i opremom koju nosimo iz Srbije. Takođe, prvi put u nju ne ulazimo sa zapadne strane preko trojne mađarsko-slovačko-ukrajinske granice i pograničnog grada Užgoroda. I, last but not least, prvi put ovaj poduhvat ne sprovodimo u delo s Andrijem Ljubkom, piscem, prevodiocem, aktivistom i našim prijateljem i saradnikom koji se od početka godine nalazi u vojsci na krajnjem istoku zemlje odakle se nadamo da će se vratiti zdrav i prav kada se ovo ludilo u kom Ukrajina opstaje već pune četiri godine i nekoliko meseci pride napokon privede kraju.
No, ipak bi s ovom pričom trebalo krenuti kako valja, tj. od početka. Ovog puta njen početak je u decembru 2024. kada je Andon Sapundži inaugurisan kao novi ambasador Srbije u Ukrajini. Ovo postavljenje usledilo je nakon dvogodišnjeg perioda tokom kog Srbija nije imala svog zvaničnog predstavnika u ovoj zemlji nakon što je prethodni ambasador ovde povučen na samom početku ruske agresije. Još pre zvanične inauguracije, nas u Udruženju KROKODIL, koji smo navikli na prezir i potpuni nedostatak bilo kakvog kontakta od strane našeg političkog mejnstrima, iznenadio je atipični postupak ambasadora Sapundžija koji nas je pred polazak u Kijev kontaktirao i uspostavio odnos s nama ispravno uviđajući da smo verovatno jedina organizacija u našoj zemlji koja dosledno, nekalkulantski i na sve moguće načine koji nam stoje na raspolaganju nastoji da pomogne ovoj zemlji. Neposredno po inauguraciji, ambasador Sapundži je bio među gostima našeg ukrajinsko-srpskog foruma Liberte, Egalite, Solidarite koji se održao u Užgorodu krajem marta 2025. kada smo ga Andrij Ljubka i ja intervjuisali u hard talk formatu o svemu što bi Srbija morala da reguliše a tiče se njenog odnosa prema Rusiji i konsekventno prema Ukrajini.
Komunicirali smo intenzivno i u oktobru prošle godine, prilikom naše posete Lvivskom Book forumu kada smo primili zahvalnicu Univerziteta Ivan Franko za kontinuiranu pomoć Ukrajini i njenim građanima. Tada se, mislim, i začela ideja da sarađujemo na novoj akciji sakupljanja humanitarne pomoći za najugroženije u ovoj zemlji, četvrti put od početka sveobuhvatne ruske agresije, što nam je dalo još jednu potvrdu da je, nezavisno od poprilično odvratne i suštinski autodestruktivne politike naše zemlje (i to ne samo spram ukrajinsko-ruske dijalektike već uopšte), srce ambasadora Sapundžija nesumnjivo na pravoj strani.
Što se nas iz Udruženja KROKODIL tiče, do sad smo, počev od februara 2022, tri puta dovozili pomoć za ratom najugroženije stanovnike ove zemlje. Te prve godine putovali smo u Harkiv da odnesemo neonatalne respiratore, prehranu i pelene za prevremeno rođene bebe u Gradskom perinatalnom centru tog grada koji se tokom prolećnih meseci kada je rat buktao u tom gradu našao na samoj liniji vatre. Naredne godine sakupljali smo hranu, toplu odeću i lekove za Socijalni centar u gradiću Bliznjuki na samom istoku Harkivske oblasti u neposrednoj blizini Donbasa koji se suočavao s ogromnim brojem interno raseljenih lica i dramatičnom humanitarnom katastrofom koja neminovno ide uz to. 2024. sarađivali smo s Punktom nepobedivosti pri Baptističkoj crkvi u Hersonu kako bismo pomogli onom malom broju stanovnika (jedva 25%-30% predratnog stanovništva) koji su tu ostali tokom ruske okupacije, listom stari, oboleli, nemoćni, ranjivi koje niko ne želi i koji nemaju kuda da odu. Tada smo shvatili pravo značenje fraze pakao na zemlji.
Ove godine bili smo snažno motivisani kolapsom ukrajinskog energetskog sistema pod ruskim dronovima i granatama i ledenom zimom koju su ovdašnji građani morali da provedu bez struje i grejanja. Zahvaljujući ambasadoru Sapundžiju, usred tog užasa, u januaru kada su se temperature spuštale preko dvadeset stepeni ispod nule, stupili smo u kontakt s dečijim obdaništem Kapitoška i ljudima iz gradske uprave Buče, kijevskog predgrađa u kom se ovo obdanište nalazi i velikog stradalnika ovog rata, i odlučili da damo sve od sebe da bismo deci koja pohađaju ovu ustanovu i veći deo dana provode u nezagrejanim mračnim skloništima, omogućili dostojanstveniji život tako što ćemo sakupiti sredstva i kupiti električni agregat od 30kW koji će moći da proizvede dovoljno struje a time i preko potrebnog osvetljenja, grejanja i toplih obroka za preko dve stotine najmlađih.
I konačno, četiri meseca kasnije, evo me napokon ovde. Tu je i naš agregat dobavljen od lokalnih distributera i već instaliran u obdaništu Kapitoška. Kasnije danas ćemo zajedno sa svim partnerima koje smo tokom ovog perioda bavljenja prikupljanjem sredstava uključili u ovaj projekat da zajedničkim naporom ostvarimo plan (o svima njima više u sutrašnjem dispatch-u) izvršiti svečanu primopredaju i konačno se uživo upoznati i rukovati s osobljem obdaništa i ljudima iz gradske uprave u Buči. A to je, barem za mene lično, uvek onaj najuzbudljiviji trenutak i stvar zbog koje, uostalom, radimo to što radimo.
Temperatura je, inače, ovih dana i u Moldaviji i u Ukrajini prava letnja i doseže neverovatnih 28 stepeni. Čitavim putem autobusom od Kišinjeva dovde – ukupno deset i po sati vožnje po moldavskim i ukrajinskim putevima koji su, iz različitih razloga, da parafraziram Teofila Pančića, jedna velika rupa s tek ponešto asfalta – preznojavao sam se u ne baš bog-zna-kako klimatizovanom vozilu pa se čini pomalo paradoksalno to što smo agregat uspeli da obezbedimo tek sada, kada je vrelo leto na pomolu i kada je svakodnevica ovde neuporedivo lakša nego tokom ledenih zimskih meseci. Ipak, ne treba sumnjati, ubrzo će stići i naredna jesen i za njom još jedna standardno ledena i zima a ukrajinski problemi, na žalost, neće do tada tek tako nestati.
Sledeći dispatch – sutra u isto vreme.