11 May 2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4 Dispatch No. 4
SUBOTA/NEDELJA, 9. i 10. maj
I eto.
Naše četvrto humanitarno putovanje u Ukrajinu brzo se približilo kraju. Sve je ovog puta zaista bilo kako se samo može zamisliti – divno vreme koje je došlo kao nagrada ljudima koji su morali da pregrme jednu izuzetno tešku zimu uz bogato sunce pod čijim se zracima iscrpljeni Kijev s uživanjem kupao i pokazivao u svom najlepšem svetlu. Čak ni Rusija tokom ovih dana ispunjenih različitim praznicima (Dan pobede / Dan Evrope / Dan majki) nije izvršila datu pretnju i granatirala samo središte Kijeva. Umesto toga usredsredila se na patetičnu egzibiciju svoje upitne vojne moći, jedine koja joj je uopšte preostala, na Crvenom trgu u Moskvi, pred diktatorom izobličenim od prevelike doze botoksa (ili možda pre od čistog, akumuliranog zla?), praćena podsmehom širom Evrope izuzev one tuge od ‘marša’ (koji se između ostalog desio i u Beogradu, glavnom gradu wannabe moskovske gubernije Srbije) pod nazivom Besmrtni puk.
Besmrtni, my ass.
Ove redove pišem na aerodromu Frederik Šopen u Varšavi čekajući na let za Beograd. Do ovde sam putovao prepunim autobusom punih četrnaest sati. Zadržavanje na ukrajinsko-poljskoj granici, i to s obe njene strane u gluvo doba noći proteglo se sve do svitanja. Količina poniženja koja sleduje Ukrajincima prilikom svakog izlaska iz zemlje i napor koji treba da ulože da bi otišli bilo kuda plus količina dokumentacije u slučaju muškaraca predviđenih za vojnu službu samo su još jedan element života ovde koji zahteva deset puta više energije, volje i, u ovom konkretnom slučaju, strpljivosti nego što je to slučaj s drugim evropskim zemljama. Ali Ukrajina se bez obzira na to sprema za bolje dane i održava dobro raspoloženje – širom Kijeva nalaze se pravougaoni stojeći bilbordi sa stilizovanim likom arhanđela Mihajla, sveca zaštitnika ovog grada i njegovog zvaničnog simbola, na kojima piše: “Kyiv is waiting for you after the victory!” A kad ti dani dođu i kad pobeda bude konačno izvojevana, avioni civilne avijacije ponovo će leteti ukrajinskim nebom umesto dronova i projektila i građani ove zemlje putovaće onako kako putuju i građani svih drugih evropskih zemalja, for better or for worse.
Inače, dugo sam čekao na priliku da malo bolje upoznam Kijev i zahvalan sam na tome što mi se ona napokon ukazala. Tokom svih prethodnih putovanja obavezno smo prolazili kroz glavni grad i tu prelazili široki Dnjepar koji Ukrajinu deli na dve srazmerno neuravnotežene celine, njen zapad (nekad habsburški) i njen istok (koji je istorijski više gravitirao ka Moskvi). U tim dugim putovanjima, stizali smo nadomak Kijeva po pravilu usred noći i ja sam, već umoran, ali fasciniran posmatrao ogromne klasicističke i modernističke građevine i staklene višespratnice koje oivičavaju široki put s obe njegove strane pružajući se praktično u nedogled. I uvek sam osećao da je šteta što mi obaveze ne dozvoljavaju da provedem neko vreme u gradu, zaronim dublje u splet njegovih ulica i trgova i barem ga donekle upoznam. Sad mislim da je dobro što je tako jer teško da sam mogao da odaberem bolje vreme za to od ovih suncem obasjanih majskih dana.
Prastari grad ispunjen istorijom ali ujedno okrenut ka budućnosti, često saspregnut u svim svojim težnjama negativnim ruskim uticajem, po pravilu ekstremno toksičnim, i osvajačkom agresijom kojoj se ne nazire kraj, ipak ujedno raste, razvija se, menja svoje lice, modernizuje se, upravo buja usred sveg tog ratnog horora u dvojnim paralelnim procesima koji su u obliku pozitivnih, nadahnjujućih kontrasta vidljivi na doslovno svakom koraku. Oni uverljivo svedoče o tome da Ukrajina zna kuda treba da se kreće, kada bi joj samo okolnosti dozvolile da to radi nesputano i u skladu sa sopstvenom voljom. I, što je još bolje, ona, reklo bi se, tačno zna šta treba da radi kada jednom stigne tamo kuda se zaputila.
A Kijev je, najjednostavnije rečeno, predivan. Njegove monumentalne javne građevine, široki bulevari, besprekorno uređeni parkovi, visokoestetizovana spomenička kultura na svim nivoima, ogromna reka koja ga seče na dva dela, njegove crkve snežnobelih pročelja sa zlatnim krovovima i srednjevekovni manastiri oko kojih je grad narastao, njegovi barokni trgovi, kaldrmisane ulice, njegovi muzeji, pozorišta – dođavola, ovde čak i cirkus nije najobičnija šatra podignuta privremeno na već nekoj ledini već prominentna rotonda izgrađena u stilu monumentalnog klasicizma Staljinove ere – sve je to složeno u izrazito harmoničnu urbanu celinu poleglu po brdima iznad desne obale Dnjepra a potom i u ravnici na levoj strane reke. Šetajući gradom osećao sam koliko je dobro što sam tu, koliko je prirodno i lepo biti ovde, i deliti s ovdašnjim ljudima – koliko god je to moguće – život koji oni žive i sve kroz šta oni prolaze. Ljudi u Ukrajini generalno, a to je među stanovnicima Kijeva posebno vidljivo, nisu skloni očajanju, lošem duhu pa čak ni najobičnijem negodovanju. Uprkos negativnom iskustvu koje ne mogu da izbegnu, oni nisu okoreli, nisu se prozlili niti su izgubili kontakt sa svetom, naprotiv. Poput crnog ogledala, ono im je pokazalo dubinu ponora koji ih čeka ako se ne odupru. I oni se odupiru. Nemi svedoci otpora su mnogi memorijalni prostori koji se nalaze na raznim mestima u gradu ispunjeni svećama, zastavama i fotografijama ogromnom većinom mladih ljudi koji su do sada dali živote u ovom bespoštednom, nepravednom ratu – njih, procenjuje se, čak 150.000 od februara 2022. do danas.
Poslednjih nekoliko sati u ovom veličanstvenom gradu proveo sam s ambasadorom Sapundžijem. Ljubazan i predusretljiv, kakav je inače, poveo me je u obilazak katedrale svete Sofije, vrhunskog arhitektonskog spomenika koji datira još iz jedanaestog veka i razdoblja Kijevske Rusi, a potom i Zlatokupolnog manastira svetog Mihajla, još jednog srednjevekovnog spomenika koji je divnim čudom sačuvan sve do današnjih dana sa sve fantastičnim freskama i svetlucavim mozaicima koji krase njegovu unutrašnjost. Neko vreme smo lutali elegantnim okolnim ulicama oivičenim stablima kestena u punom cvatu a onda smo se zaputili prema Kijevsko-pečerskoj lavri i najzad do impresivnog spomenika Majke domovine koji nadgleda rečni sliv Dnjepra i istočnu stranu ogromnog grada slično kao što Pobednik večno bdi nad ušćem Save u Dunav u Beogradu. Pomisao na Kalemegdan podsetila me je da je vreme da krenem na svoje dugo putovanje prema Beogradu i da se valja oprostiti od Kijeva i Ukrajine.
Do prve sledeće prilike.
