11 May Nije bajka ali… Četvrto poglavlje, priča prva: Rat i rak
,,Rat i rak”
-Prva priča majskog mesečnog poglavlja-
Piše: Aleksandra Panić
Čita: Marija Drndić
April je 2026. godine. Na Institutu za onkologiju, dugačak hodnik koji se završava zatvorenim prozorom s pogledom na unutrašnje dvorište bolnice može udobno da primi dvadesetak žena, no i danas ih je, ispred ordinacije za redovne preglede pacijentkinja koje se leče od raka dojke, bar tri puta više. U trećem satu čekanja da me primi doktorka moje majke, počinjem da recikliram vazduh koji izdišem. Neudobno sedim na polomljenoj stolici kako bih one koje valjaju ostavila ženama koje su ovamo došle u bolovima. U pamučnom cegeru koji sam dobila na poslednjoj konferenciji za pisce, nosim najnovije snimke majčinog abdomena koji potvrđuju kretanje metastaza s torakalnih pršljenova do karlice i jetre.
Oko mene su žene svih godina, mlađe i starije od mene. Većina je tu zbog sebe i većina je sama. Nekolicina nas čeka umesto majke, sestre ili ćerke. Sve smo tihe, tišinom ujedinjene u ovoj ženskoj borbi, ne nužno za život, već za dostojanstvo. En Bojer[1] u knjizi Ne umirem citira reči svoje hirurškinje, specijalistkinje za dojke: glavni faktor rizika kod raka dojke jeste to da imate dojke. U ovoj čekaonici, pod belim neonskim svetlom koje nikome ne oprašta umor, sedi jedna mala ženska zajednica, ujedinjena tim istim faktorom rizika, privremena i krhka. Zajednica žena koje svoj život dele na pre i posle dana kada im je, na belom papiru, na nekom stranom jeziku, uručen poziv za rat: neoplasma malignum mammae. Ili, prostim jezikom, rak dojke.
Dok ovo pišem, zastajem nad činjenicom da su se reči rat i rak tako lako našle u istoj rečenici. Sad tek postajem svesna da sam njihova značenja naučila istog leta 1991. godine.
Odrastajući, raspuste sam provodila s babom i dedom u njihovoj vikendici nadomak Novog Bečeja, na samoj obali Tise. Tamo sam imala drugaricu, Simonidu, dve godine stariju od mene. Jednog dana došla je da se igramo, tužna zbog vesti da njena baka ima rak. Rak se širi telom, objasnila mi je, izjedajući organe; kada pojede onaj bez kog ne možemo, gotovo je. Mogu li ga izvaditi, upitala sam je. Ako je mali, da, objasnila mi je Simonida. Ali bakin je već porastao. S devet godina zamišljala sam biće iz horor filmova koje kleštima rovari po našoj unutrašnjosti i odgriza komade pluća, creva, srca.
Iste večeri, brat i ja smo se igrali u spavaćoj sobi dok su baba i deda, uz večeru na poslužavnicima, gledali Dnevnik. Napolju se zalazeće sunce još uvek petljalo kroz krošnju moje vrbe i dedinog oraha. Baba nam je rekla da budemo malo tiši, vesti su važne. Radoznala, prekinula sam igru da čujem glas žene s televizije. Nisam razumela gotovo ništa. Počelo je, rekao je deda. Treba sakriti Miću, rekla je baba. Nisam znala šta je počelo, ni od koga treba sakriti mog tatu, ali sam odlučila da to veče ćutim. Dovoljan mi je bio prizor crvenog bića s kleštima koje polako, ali nepovratno, odgriza organe Simonidinoj baki.
U danima koji su usledili naučila sam i druge, nove reči i fraze: proglašenje nezavisnosti, oružani sukobi, mobilizacija, borba za oslobođenje. Nisam razumela geografiju, nisam razumela istoriju, nisam razumela ko se od koga oslobađa i zašto to oslobađanje zahteva pušku, kamion, poziv za vojsku, skrivanje muškaraca po kućama i vikendicama. Ali sam vrlo brzo razumela ton. Razumela sam kad odrasli govore u šiframa. Kad izgovaraju nečije ime oprezno. Kad je ton na televizoru glasniji nego obično. Kad se nešto važno dešava, ali nije za moje uši. Rat je za mene najpre bio promena u temperaturi porodičnog jezika.
Može se reći da je moja dečja bezbrižnost nestala toga dana, s usvajanjem novog rečnika. Život kakav sam do tada znala, zauvek je podeljen na pre i posle. I mada je reč rat postajala sve veća i snažnija, i mada se u našoj kući, paradoksalno, uvek izgovarala šapatom, više sam se plašila one druge — koja je imala moć da se neprimetno, potuljeno, širi po našoj unutrašnjosti. Obe reči, i rat i rak, obojile su moj svet novim razumevanjem tišine.
Nekoliko meseci kasnije, tišina će kod nas u kući postati organizovana. Majka i baka pretvoriće našu svakodnevicu u mali krizni štab. A ja ću dobiti svoj prvi politički zadatak: da naučim kada da slažem, a kada da ućutim.
Tokom jeseni i zime 1991. mama i baka su od mene očekivale da svakome ko pita gde je tata odgovorim da je na službenom putu. Da ako neko nepoznat pozove telefonom i traži ga, kažem da nije tu. Ako u povratku iz škole ugledam muškarce u uniformi, da požurim kući i obavestim mamu ili babu. I da ne razgovaram ni s kim osim s komšijama koje dobro poznajemo i da nikada, nikada ne odgovaram na pitanja o ocu.
Tih meseci glavna tema večernjih razgovora odraslih bili su pozivi za vojsku: najpre bi stigli u poštansko sanduče, zatim bi usledili telefonski pozivi, a neretko i dolazak uniformisanog lica na kućnu adresu. Uveče bi moji roditelji prepričavali s kim su se sve čuli, ko je od prijatelja i poznanika odveden i gde, da li se javlja kući, da li je već poslat tamo. Tamo je značilo: na ratište.
Mama je uvek imala vesti o onim spretnim ženama koje su uspele da svoje muževe, sinove ili zetove pošalju preko, rođacima u inostranstvo, bar dok se situacija malo ne stiša. Po njenom glasu zaključivala sam da su te žene bile srećnije od nje, ili makar bolje opremljene za ovu vrstu nesreće: imale su bolje veze, više novca, stvarne prilike. Moj tata nije imao kuda da ode, a nije mi delovalo ni da je želeo.
Baba je, međutim, insistirala da svog sina jedinca pošalje svojima u Vojvodinu. Da ga sakrije u našu vikendicu na Tisi, tamo ga neće naći, tamo je bezbedan. Za babu je Vojvodina bila sigurna teritorija. Sve dok od svojih sestara nije dobila vest da je mobilizacija tamo još brojnija nego u drugim delovima Srbije. U novembru 1991, skoro pet stotina stanovnika Sente dobilo je pozive za učešće u ratu u Hrvatskoj. Koješta, govorila je baba, pa ovo uopšte nije naš rat.
Već tada mi je bilo jasno da se rat, kao rak, širi kroz telo zemlje, putujući s jedne teritorije na drugu, bez mnogo najave i pouzdane prognoze. Nijedna teritorija nije zauvek sigurna; samo privremeno, dok neki naredni snimak ne pokaže metastaze. U to vreme opsedala me je još jedna nova reč koju su odrasli svakodnevno izgovarali — republika. Kako sam ja, s tada jedva deset godina, shvatala situaciju, rat je počeo onda kada je polovina stanovnika velike republike Jugoslavije poželela svoje nezavisne republike. Nije mi bilo jasno kako ideja o nezavisnosti može da proizvede rat. S jedne strane bili su oni koji brane svoje pravo na nezavisnost, a s druge oni koji im to pravo osporavaju. Živeći u stalnom strahu da ću pogrešnom čoveku odati tatinu lokaciju, odlučila sam da mi se više ne dopada ta naša republika. Ili pak, ono parče koje nam je od nje ostalo. Počela sam da maštam o svojoj sopstvenoj, postavljajući dedi i tati važno političko pitanje: kako se stvara nova republika?
[1] En Bojer (Anne Boyer), američka pesnikinja i esejistkinja, najpoznatija po knjizi Ne umirem (The Undying) iz 2019. za koju je dobila Pulicerovu nagradu. Njen rad je prepoznatljiv po radikalnom preplitanju telesnog iskustva (bolesti, rada) s oštrom kritikom savremenog kapitalizma, čime je postala jedan od najvažnijih glasova moderne angažovane književnosti.