Priručnik kako da napišeš svoju prvu knjigu za decu - Saveti uspešnih autora i autorki knjiga za decu i mlade, drugi deo / Dečiji program Festivala KROKODIL 2022 - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
22383
post-template-default,single,single-post,postid-22383,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

Priručnik kako da napišeš svoju prvu knjigu za decu – Saveti uspešnih autora i autorki knjiga za decu i mlade, drugi deo / Dečiji program Festivala KROKODIL 2022

Priručnik kako da napišeš svoju prvu knjigu za decu – Saveti uspešnih autora i autorki knjiga za decu i mlade, drugi deo / Dečiji program Festivala KROKODIL 2022

U subotu 18. juna održao se drugi dan KROKODILovog Dečijeg programa tokom koga su srednjoškolci imali priliku da učestvuju u Radionici ilustracije sa stručnom saradnicom, ilustratorkom i likovnom umetnicom Anom Milosavljević. Voditeljka radionice, kao i prethodnog dana, bila je Jasminka Petrović. Grupa od dva pisca i dve spisateljice je imala priliku da se predstavi deci. U razgovoru sa njima u fokusu su bile sledeće teme: koje savete bi dali nekome ko tek kreće da piše knjige za decu, i koji su to izvori inspiracije za njih sada, a koje knjige i književni likovi su ih inspirisali u detinjstvu?

Naš prvi sagovornik je Srđan Tešin. Srđan je napisao jedanaest knjiga za odrasle, a njegova prva knjiga za decu nosi naziv Luka kaže, i praćena je upečatljivim ilustracijama Lidije Taranović.

 “Za početak je generalno najvažnije objavljivati u književnoj periodici, časopisima za decu. Dakle bitno je da imaš to neko iskustvo objavljivanja pre nego što se opredeliš da uobličiš svoj tekst u knjigu. Važno je to iskustvo tokom kog se na pojedinačnoj priči ili pesmi ućiš kako da pišeš. Takođe je jako važno naoružati se strpljenjem i imati dobrog urednika i izdavača. Nema gore stvari za početnika od toga da knjiga bude polovično urađena, a to se moze desiti ako se previše žuri i propusti se da se isprave neke banalne greške. To pisac sebi ne bi smeo da dopusti. Važno je naglasiti kako mnogi književnost za decu shvataju kao nekakav paražanr, nikada nećete videti da se neke najznačajnije književne nagrade u Srbiji dodeljuju piscima za decu, što je totalno smešno. Naši veliki pisci za decu često nisu imali tu vrstu pažnje, ali imaju nešto drugo – imaju mnogo brojniju publiku. Deca su strašno zainteresovana za književnost i mi često potcenjujemo decu misleći da oni čitaju jedino pod prisilom.  Ja svojoj deci i dalje čitam pre spavanja, i kroz to čitanje sam shvatio kako postoji jedna neverovatna riznica srpskih pisaca koji školuju našu decu. Naša deca uče uz Jasminku Petrović, Dejana Aleksića, Aleksandru Jovanović i mnoge druge. To je književnost koja je vrhunska, i mislim da je ono najbolje što iz Srbije dolazi baš književnost za decu. Za svoju knjigu Luka kaže sam inspiraciju pronašao u svojoj porodici, u svom sinu Luki. Zapravo sam u jednom momentu shvatio da Luku nisam dovoljno slušao, a on je pametniji od mene. Te rečenice koje je on izgovarao su zapravo književnost, i meni su poslužile kao siže da napišem knjigu. U ovom često surovom svetu je zapravo najvažnije slušati one koji su ti najbliži, a zapravo za sve drugo izdvajamo više vremena: previše smo okupirani karijerom i novcem a deca jako brzo odrastu.

Na mene je najviše od pisaca u detinjstvu uticao Miroslav Antić. S obzirom na to da dolazim iz Mokrina, ovaj odgovor verovatno nije iznenađenje. Imao sam prilike da ga posmatram iz susednog dvorišta, i sve vreme sam razmišljao kako je taj čovek više od čoveka – on je pesnik! To mi je tada bilo strašno interesantno, u smislu kako to da ja njega sada gledam kako se igra sa psom ili priča sa mojim komšijama, a on je pesnik… nekako sam mislio tada da su književnici neka potpuno drugačija bića od nas ostalih. Knjiga koja je konkretno uticala na mene je Garavi sokak. Garavi sokak je deo ulice u Mokrinu, i stalno sam razmišljao dok sam čitao te pesme kako ja te ljude znam, to su ljudi koje srećem, to je stvaran život. Uvukao sam se u tu poeziju kao da je neka vrsta dokumentarnog filma. Takva vrsta književnosti me je uvek zanimala, ko je čitao Garavi sokak zna da se ta knjiga obraca manjinama u svakom smislu, ljudima sa margina društva.”

U KROKODILovoj radionici takođe je učestvovala i Erina Rahmani, pesnikinja iz Prištine. Dva puta je dobila nagradu za ,,Najbolju knjigu za decu”, a trenutno radi na novoj knjizi U utorak idem na Mars. Erina je sa nama podelila svoje mišljenje o ovoj temi.

“Glavni savet koji bih dala nekome ko želi da piše za decu – samo nastavi da pišeš. Jednostavan savet možda, ali bitan. Čula sam negde da je ruka ta koja uči um, a ne obrnuto. Pored toga jako važno je napraviti distancu od onoga što pišete. Dakle kako to izgleda u praksi: napišeš nešto, napraviš pauzu od pisanja recimo nedelju dana, i onda kada se vratiš tekstu odlučiš da li ima nešto što želiš da promeniš. Mislim da osoba koja iskreno voli da čita i piše ne bi trebalo sebi da dozvoli da odustane od toga. Nastavite da pišete, pratite tu struju koja vas nosi. Nekada se desi da neko ko ima talenat počne da piše neko delo i shvati da to ne izgleda onako kako bi želeo ili želela. U tom slučaju preporučujem da počne da eksperimentiše sa drugim stilovima i žanrovima, postoji mnogo drugih načina pisanja u kojima se može oprobati. Što se tiče izdavaštva, kada sam izdala svoju prvu knjigu u 2006. bila sam još dete, tako da nisam morala sama da se suočim sa izazovima izdavanja knjige jer sam bila podržana od strane roditelja. Sada je naravno teže, i uvek se trudim da unesem nešto novo u svoja dela. Kada pišeš za decu i mlade ljude trebalo bi da razumeš njihova osećanja, šta ih to zanima, šta im privlači pažnju. Inspiraciju pronalazim u svakodnevnevnom životu, stvarima koje mi neplanirano privuku pažnju, ponekad u atmosferi. Evo na primer, napisala sam pesmu dok sam slušala razgovore na ovom događaju, inspirisala me je atmosfera samog KROKODIL festivala.

Omiljena knjiga iz detinjstva mi je definitivno Hari Poter. Hari Poter je bio izdat u Albaniji vrlo brzo nakon prvog objavljivanja, i ja sam pročitala svih šest delova u dve nedelje. Zapravo jedva da sam spavala zbog čitanja, bila sam tako uzbuđena! Kada sam pročitala Kamen mudrosti bila sam potpuno oduševljena. Mogu slobodno reći da su me te knjige oblikovale kao osobu, ali i kao spisateljicu.”

Sledeći sagovornik potpisuje preko 70 knjiga, dobitnik je mnogih nagrada i priznanja i držao je predavanja o dečijoj književnosti i izdavaštvu na nekoliko univerziteta. Njegovo ime je Fatih Erdogan. Preveo je i objavio mnoga dela svetske književnosti za decu i urednik je i izdavač dva časopisa: jedan je namenjen deci, a drugi stručnjacima koji proučavaju književnost za decu.

“Po mom mišljenju danas za nekoga ko želi da postane pisac postoji mnogo više problema i prepreka nego što ih je bilo u prošlosti. Jedan od tih problema je svakako što je danas mnogo više nerazumevanja u svetu, deluje mi kao da je danas nestala ta nada da pisanje i umetnost mogu da spasu svet. Takođe, mediji su se obogatili, mislim na one medije koji se bave svakodnevnim stvarima, koji žive od nas i koji su se obogatili od naših zivota. Naravno, moramo uzeti u obzir da postoje i novi oblici komunikacije u digitalnoj sferi. Dosta toga se promenilo, dete iz vremena kada sam ja bio mlad bi moralo da uzme neku debelu knjigu, da se povuče u neki ćošak i satima i satima bude uronjeno u tu knjigu. Tako je čitanje tada izgledalo. A sada mi deluje da je deci postalo najvažnije da mogu jako brzo da dođu do bilo kakve informacije. Mislim da se danas ta granica pažnje za decu jako smanjila, suština je odmah doći do neke informacije i onda preći na sledeću. Dakle mladi pisac za decu će se naći pred izazovom da mora naći neki sadržaj koji može pažnju te dece da zaokupi tako brzo i efikasno kao što moderni mediji to rade svojim sadržajem. Podjednako važno je tu prvobitnu pažnju deteta zadržati sa svakom sledećom stranicom. Savetovao bih mladim piscima da se ne bore protiv digitalnih medija, vec da pronađu način da ih iskoriste na pravi način da bi dopreli do dece. Izvore svoje inspiracije bih mogao podeliti na dva dela. Mislim da kod svakog umetnika, bio on slikar, kompozitor ili pisac sklonost ka stvaranju počinje u ranom detinjstvu, a mozda čak i u mozgu osobe pre nego što se ona rodi. Možda su dela umetnika baš povezana sa tom strukturom stvari u njegovom mozgu, a možda su vezane za lepe ili pak traumatične događaje koje je proživeo u detinjstvu. Objašnjavanje tog prvog dela inspiracije nije uvek lako, ali što se tiče izvora inspiracije koje mogu objasniti to je svakako vreme koje provodim sa decom i koje mi je jako važno. Često me zovu iz škola na aktivnosti gde upoznajem mnogo dece i iz tih susreta crpim inspiraciju. Naravno važan je i moj zivot, moje detinjstvo i sve ono što se desava u okviru naše zajednice.

Nekoliko književnih likova iz mog detinjstva su nezaboravni, jedan od njih koga bih izdvojio je Tintin. On je lik iz jednog romana iz vremena kada svet još nije bio u potpunosti otkriven. Kada, na primer, čitate njegove avanture iz Konga stvarno možete da osetite to uzbuđenje. Sećam se dela u kome Tintin ide ulicom i sreće jednog čoveka kome je bila potrebna pomoć. On je tom čoveku pomogao, i zbog toga bih postavio pitanje: danas kada hodate ulicama Beograda i sretnete neku takvu osobu, da li biste produžili svojim putem ili biste kao Tintin zastali, pomogli i promenili svoj put? Ja se trudim da kao i on menjam svoj put.”

Poslednja umetnica sa kojom smo imali priliku da razgovaramo na ovu temu je Aleksandra Jovanović. Aleksandra je trenutno na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, smer dramaturgija. Njena prva knjiga za decu Crna ptica stekla je velike simpatije među čitaocima, a takođe je visoko ocenjena od strane književne kritike.

“Ja volim da kažem da je pisanje zanat. Naravno da u to ulazi i talenat, naravno da imamo taj umetnicki proces koji je neobjašnjiv, tu euforiju u pisanju i to neko nadahnuće, ali ja volim da se u pisanju i sklapanju bilo koje tekstualne forme oslanjam baš na zanatske, tehničke stvari da bih se lakše probila kroz to. Ja se na početku svoje karijere u pisanju za decu nisam srećom susrela sa nekim većim problemima. Nakon diplomskog scenarija kada mi je profesor sa fakulteta predložio da napišem roman poslušala sam ga i poslala tekst Kreativnom centru. Kreativni centar je, po mom mišljenju, jedna od najboljih izdavačkih kuća za decu i mlade, celo moje detinjstvo je bilo obeleženo njihovim knjigama i bili su moj prvi izbor pri biranju izdavača. Oni su meni odmah odgovorili, što zaista nije česta pojava. U tom trenutku nisam imala ikakve nagrade, pred kraj studija sam radila na nekoj seriji ali ništa vezano za književni svet, dakle nisu imali način da čuju za mene. Ipak, javila sam im se i knjiga mi je kasnije bila objavljena. Naravno, to obično ne izgleda tako, već ćete morati da kucate na mnoga vrata. To je možda i najveći izazov i problem. Smatram da ako nemate bilo kakvu podršku u vidu bilo koje institucije ili uticajnijih ljudi, jako je teško uplivati u taj književni svet.  Ipak, savetovala bih mlade autore u suštini da nemaju onaj strah od autoriteta. Što budete duže u tom svetu biće vam jasnije kako funkcionišu stvari. Problem je takođe što nam je i centralizovana kultura, ako ne živiš u Beogradu ili Novom Sadu teže ti je da dođeš do posla. A što se tiče inspiracije, ja smatram kako ona ne postoji. Preuveličavanje udela inspiracije u stvaranju pomaže mistifikovanju umetnosti, što samo dovodi do toga da je se ljudi više plaše i stvara se distanca između ljudi koji primaju umetnost i onih koji je stvaraju, umetnici se tu postavljaju kao neki nadahnuti magovi ili više sile. Meni to smeta mnogo. Ali hajde da kažemo da to nadahnuće generalno pronalazim u mračnijim temama, to se čak i u mom romanu za decu vidi. Volim da se bavim odnosima između ljudi i patologijom tih odnosa, zlom koje proističe iz čoveka. Zanimaju me ljudske težnje, želje, greške, nagoni.

Najznačajnija knjiga u mom  detinstvu je zasigurno bila Hajdi. Meni je Hajdi bila ta devojčica koja je nekako uspela da razume život već jako mlada. To je meni bilo neverovatno, ja sam kao mala maštala da živim na planini odsečena od svega i da samo jedem sir i pijem kozije mleko. Kasnije u životu sam shvatila da mi to ne bi baš odgovaralo jer se plašim insekata i samoće. Velika želja za domom koju Hajdi ima je izvor mnogih mojih opsesija vezanih za korene, dom i zemlju kao takvu. Hajdi je bio prvi roman koji sam pročitala u životu, i pročitala sam ga kasnije tokom života više od 200 puta. Kada god se osećam loše, uvek se setim da je prelistam. Hajdi je uvek tu sa mnom.”

Autorka teksta je Ana Stanković, KROKODILova novinarka na dan

Projekat Novinar na dan – Novinari protiv rasizma se realizuje kao deo projekta Reporting Diversity Network 2.0 koji finansira Evropska Unija.