05 Jun Zašto kažeš ljubav? u Požarevcu: “Kuća (ne) živi od promaje”
Četvrtak, 19. jun, 18:00 časova
Radio caffe, Sinđelićeva 24, Požarevac
Učestvuju:
Iva Branković, socijalna radnica i psihoterapeutkinja
Ljiljana Todorovič Jovanović, aktivistkinja i osnivačica FemIn kolektiva
Irena Jovanović, književna kritičarka i članica kolektiva Pobunjene Čitateljke
Razgovor moderira: Milena Berić, koautorka istraživanja Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? iz Udruženje KROKODIL
…Kuća živi od promaje. Samo promaja doprinosi da se stalno menja vazduh, da se uvek oseća neka svežina. A ko je glavni za promaje? Čovek, muž, muško!
Dok muško ne drekne, dok se muško ne pomami – to nije ni kuća, ni porodica, ni brak! Nikad! Ako hoćeš da znaš da si živa, da ti je milina da živiš – uzmi nešto zdravo i jako, besno i ljuto, da imaš šta i da vidiš i da čuješ! Pusti ga nek se dere, nek treska, nek lomi i krši – nek je živ i zdrav!…
Ženski razgovori, Duško Radović
Zahvaljujući sve brojnijim glasovima žena poput glumica Milene Radulović i Danijele Štajnfeld, polaznica Istraživačke stanice Petnica, novinarke Danijele Vukajlović, opštinske službenice Marije Lukić, studentkinja Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, kragujevačkog FILUM-a i Pravnog fakulteta, društvo je bilo primorano da se suoči sa činjenicom da rodno zasnovano nasilje prožima sve sfere privatnog i profesionalnog života devojčica i žena, da je jednako prisutno u porodici, u formalnom i neformalnom obrazovanju, na poslu, u medijima, te da je kulturološki, ali i institucionalno, ohrabrivano. Pomenuti slučajevi o kojima smo se iz medija i putem društvenih mreža informisali, samo su vrh ledenog brega, čije slojeve čini jedna potpuno normalizovana kultura nasilja.
Od detinjstva, devojčice se susreću sa stereotipnim porukama koje ih uče šta je (ne)primereno ponašanje, obeshrabruju njihovu asertivnost, normalizuju neodmereno (vršnjačko) ponašanje, uopšte – uče se da trpe i tolerišu neprimereno postupanje prema njima što kasnije vodi do neprepoznavanja suptilnih vidova nasilja u okruženjima u kojima bi se našle, a posledično i adekvatnog odgovora na isto.
Neka od pitanja koja će nam biti okosnica razgovora su: koje poruke ženama šalju porodica i društvo? Kako se ove stereotipi neguju kroz javne kulturne politike, pozorište, knjige, film, umetnost uopšte? Kako rodno zasnovani stereotipi utiču na sliku koju žene imaju o sebi? Kako udruženo možemo da dođemo do promene? Razgovor je zamišljen kao živi dijalog publike i učesnica: Ive Branković, sistemske porodične terapeutkine i profesorke na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, Ljiljane Todorović Jovanović, aktivistkinje i osnivačice FemIn kolektiva, Irene Jovanović iz kolektiva Pobunjene čitateljke, uz moderaciju Milene Berić iz Udruženja KROKODIL.
Kao polaznu tačku za razgovor učesnice će koristiti rezultate “Istraživanja i analize skrivenog uticaja na porast nasilja u društvu u Srbiji”, autora Srđana Hercigonje i Milene Berić, koje je nedavno objavilo Udruženje KROKODIL, a samo neka od pitanja koja će biti pokrenuta, biće: Šta je kultura nasilja i kako je mi kao društvo negujemo? Zbog čega mladi imaju skromno znanje o ratovima devedesetih i novijoj istoriji uopšte?
Pokušaćemo da kreiramo atmosferu u kojoj bi se svako osećao slobodnim da podeli svoja iskustva o odrastanju u ovom društvu i na koji način je društveni kontekst uticao i utiče na naše različite životne uloge.
Posle prvog dela razgovora, umesto klasičnog formata pitanja i odgovora, učesnice će se podeliti u ćaskaonice (chat rooms), gde će na neposredan način nastaviti da pričaju o ovim i brojnim drugim zanimljivim temama sa publikom.
O projektu Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?
Cilj projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? jeste angažovanje zajednice, edukacija i podizanje svesti o opasnostima nevidljivog uticaja na porast nasilja u našem društvu.
Istraživanje koje je sprovelo Udruženje KROKODIL u prvoj fazi realizacije projekta pokazalo je da su agresija i nasilje u tolikoj meri dominantni u srpskom društvu, da su prodrli u sve njegove pore. Zbog toga je toliko teško identifikovati i mapirati sve njihove „izvore” koji su u ovom radu zbirno označeni kao „kultura nasilja”. Matrica koja služi kao najširi okvir za održavanje „kulture nasilja” identifikovana je – kako u literaturi tako i tokom istraživanja – u zastrašujućim posledicama ratova devedesetih, u traumatičnim iskustvima kojima je srpsko društvo time izloženo ali još i više u pogubnom odbijanju većinskog dela društva da se s traumom suoči. Štaviše, ta trauma, koja poprima oblike društvene anomalije, „hrani” se glorifikacijom ratnih zločina, te održavanjem i aktivnim promovisanjem iskrivljenog sistema vrednosti koji je svojevremeno služio kao kulturna potpora ratovima a i dalje služi kao glavna alatka radikalne negacije počinjenih zločina. Do raskida s ovom dominantom kulturnom matricom te nevidljivim političkim uticajima na porast nasilja nikada nije došlo.
Tri decenije nakon serije krvavih konflikata na prostoru bivše Jugoslavije, osuđeni ratni zločinci se, nakon odsluženih kazni u inostranim zatvorima, polako vraćaju u Srbiju gde su prihvaćeni i slavljeni od strane najviših državnih zvaničnika i obasuti medijskom pažnjom prorežimskih medija. Ne čudi stoga što mnogo godina posle nasilnog raspada Jugoslavije, ljudi u Srbiji i dalje žive s tako iskrivljenim stavovima po pitanju negativnog nasleđa devedesetih godina dvadesetog veka. Mladi ljudi pokazuju fundamentalni nedostatak znanja o ratovima i nasilnom raspadu Jugoslavije. Zarobljeni u međuprostoru između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, oni predstavljaju glavne mete zloupotrebe i često su pioniri u rukama moćnih donosioca odluka a alatke kojima se služe za promociju retrogradnih, mrziteljskih politika te za otvoreno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, promovisanje govora mržnje, pa čak i direktno podsticanje na nasilje svima su, na žalost, predobro poznate (murali, stensili, grafiti) i najzaslužnije su za nikad ranije viđene razmere estetsko-ideološkog zagađenja naših gradova u poslednjih nekoliko godina.
Projekat Zašto kažeš ljubav a misliš na rat podržala je Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu kroz program MATRA kao i Delegacija EU u Srbiji.
Biografije učesnica:
Iva Branković, docentkinja na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu i sistemska porodična terapeutkinja. Bavi se socijalnim radom, psihoterapijom i organizacijskim razvojem i jedna je od autorki podkasta ‘’Otvoreni razgovori’’ Sinergija centra. Kolumnistkinja je u psihološkom segmentu portala ‘’Velike priče’’ i stručna saradnica podkasta ‘’Kako da izgradite dobar život’’.
Ljiljana Todorović Jovanović je aktivistkinja i osnivačica FemIn kolektiva iz Požarevca, feminističke organizacije posvećene rodnoj ravnopravnosti i prevenciji rodno zasnovanog nasilja. Iako po profesiji dolazi iz oblasti prirodnih nauka, laboratorijsku preciznost i analitički pristup unosi i u svoje angažovanje u zajednici. Posebno je zainteresovana za teme kolektivnog sećanja, tranzicione pravde i društvene transformacije kroz feminističku prizmu. Završila je feminističke studije pri Centru za ženske studije u Beogradu, a fotografiju koristi kao alat za dokumentovanje stvarnosti i društvenih procesa.
Irena Jovanović je rođena 1992. godine u Užicu. Srednjoškolsko obrazovanje stekla u Užičkoj gimnaziji gde je aktivno učestvovala u pripremi i organizaciji regionalnog književnog festivala ”Na pola puta”. Osnovne i master studije iz književnosti i jezika završila na Filološkom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina je radila kao urednica knjiga za decu u izdavačkoj kući Kreativni centar. Članica grupe “Pobunjene čitateljke” od 2014. godine u okviru koje se bavi kritičarskim, uredničkim, predavačkim i mentorskim radom. Svoje radove objavila u časopisu “Genero” i zborniku “Rat iz dečje perspektive”.