04 Sep MILICA VUČKOVIĆ ZA KROKODIL: ČOVEK JE IONAKO SKLON DA FALSIFIKUJE SEĆANJA
Vidi se pomak, ima novih ljudi, novih glasova, i to je dobro. Krokodil je to prepoznao. Nešto će se desiti. Nekada.
Ona je od svega po malo, a na festivalu Krokodil smo imali priliku da je vidimo pre svega kao književnicu. Milicu Vučković srećemo u Vjernom psu gde se izložba do izložbe ređa, između redova romana Boldvin, ali i u bojama kojima šara po platnu. U okviru festivala mogli smo je videti dok je odlomke svoje poezije delila sa nama a imali smo i priliku da je malo bolje upoznamo i čujemo njene utiske sa festivala.
Kako si? Kako se osećaš ovih dana i šta te čini srećnom?
– Sasvim sam okej, hvala na pitanju. Čini me najsrećnijom da sretnem neke divne ljude koji imaju nešto pametno da kažu, kao ovih dana. I čini me takođe srećnom što sam puno nekog, mogu reći, dobrog posla završila pa mogu na zasluženi odmor – da ponovo radim , samo da radim nešto drugo.
Koji su tvoji utisci sa ovogodišnjeg Krokodil festivala?
– Mogu da kažem da su mi utisci pomešani, ali pretežno dobri. Moram priznati da je sve bilo daleko bolje i interesantnije nego što sam zamišljala, imajući u vidu muke oko organizacije festivala zbog ovih svih okolnosti. Postoji ta neka nota koja se provlači na tim i takvim književnim organizacijama sa kojom imam problem, ali to nije nužno vezano za Krokodil festival već za svaki. Svakako – vidi se pomak, ima novih ljudi, novih glasova, i to je dobro. Krokodil je to prepoznao. Nešto će se desiti. Nekada.
Šta misliš koji je položaj žena u kulturi, poeziji? Da li je danas teže biti žena u umetnosti ili pak lakše?
-Položaj žena je svuda, ne samo u kulturi, nezavidan i težak, ali to se takođe jako lako može preokrenuti ženama u korist. Nadam se, samo, da žene to neće zloupotrebljavati bez pokrića, samo zato što su žene. To je ono čega se iskreno bojim u toj „ženskoj borbi“.
Kakve emocije osećaš kada se održavaju izložbe u “Vjernom psu”, da li ti se često javljaju ljudi sa željom da izlažu?
– U Vjernom psu sam se osećala najbolje pre neko veče kada smo posle Krokodil festivala svi zajedno otišli tamo na piće. Bilo mi je mnogo drago da vidim sva ta lica tamo, da ih ne nabrajam, sve one ljude koje volim i uvažavam. Inače, što se izložbi tiče, osećam se dobro kada se ispostavi tačnim da možemo da nađemo način da pomognemo mladim umetnicima, kada i sama mogu da pogledam neku dobru izložbu, kada vidim da su drugi ljudi srećni zbog toga. U suštini, dosta ljudi se javlja sa željom da izlažu svoju umetnost i svoje rukotvorine, lepo je videti da se ljudi bave time uprkos uzaludnosti umetnosti danas.
U intervjuu za Novu si rekla da su u tebi tri Milice, svaka na svoj način jedinstvena. Zanimalo me je kako se slažu i da li postoji nesto sto povezuje sve tri licnosti a ne samo sto zive u istom mozgu?
– Nisam rekla da ih je samo tri, a povezuje ih to što moraju da nađu način da budu okej među sobom, iako svaka želi da bude sama.
Da li bi volela da te pamte po slikama ili po rečima?
– To pitanje vam je kao kada mi majka kaže da bi volela da ima unuke. Kako se može reći „voleo bih“, ako se to voljenje tiče nečijeg tuđeg života? Ljudi neka pamte šta im je volja, to je njihovo pamćenje, njihov život i njihova stvar.
Čovek je ionako sklon da falsifikuje sećanja.
Da li imaš savete za nekoga ko tek krece da se pronalazi u pisanju ili slikanju?
-Imam: – srećno!
Gde te najviše mozemo upoznati, u tvojim slikama ili rečima?
– Zaista ne znam. Verovatno ni u slikama ni u rečima već na Dunavu.
Ko ti je bila inspiracija dok si odrastala? Da li si imala uzora, u slikarstvu, pisanju?
– Slikarstvo i pisanje su počeli da me interesuju tek kasnije, uzori su mi bili mangupi iz škole, oni što su mogli nekoliko puta za redom da skinu patkicu na ringišpilu.
Da li možeš da opišes kako se osecas u ulozi tattoo majstora, u ulozi književnice i slikarke?
– U ulozi tattoo majstora se osećam kao psihoterapeut, u ulozi slikarke se osećam dobro, možda najbolje, slobodno, dok slikam sama kod kuće, noću, u vunenim čarapama dok pijem crveno vino. u ulozi književnice se osećam – onako, ume da mi bude i dosadno kada uvidim šta to podrazumeva, jer književnici umeju da budu baš dosadni, osim nekih, koje rado čitam i sa kojima se rado družim.
Spremaš novi roman, da li su uzbuđena povodom njegovog objavljivanja i kada možemo da ga očekujemo?
– Slagala bih kada bih rekla da nisam uzbuđena, iako meni bliski ljudi kažu da mi se to baš i ne vidi. Zaista jesam. Mislim da će to biti negde na proleće…
Journalist for a day, Aleksandra Jelesijević, Beograd, avgust 2020.