„Volite se, ljudi“ – Jelena Milićević uoči otvaranja izložbe - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
19617
post-template-default,single,single-post,postid-19617,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

„Volite se, ljudi“ – Jelena Milićević uoči otvaranja izložbe

„Januar, praznici, deljenje poklona pod jelkom, odlazak u goste da reklaksirano slaviš, odsustvo straha, a onda i februar kao mesec ljubavi (iako je to malo izlizano da se kaže) –  sve se to meni rezimira kroz Dina Martina i njegovu muziku,“ govori vizuelna umetnica Jelena Milićević. „Tako je došlo do naziva izložbe „Everybody Loves Somebody Sometiemes“, jer od svih njegovih pesama – ja najviše volim tu.“

Izložba, koja će zvanično biti otvorena 22. januara u 18 časova u KROKODILovom Centru, a koja traje do kraja februara 2021. godine, za Jelenu predstavlja nešto sasvim drugačije. „Htela sam da to bude u nekom, ne samo veselijem, već i nežnijem i osećajnijem tonu. Mislim da je prethodna godina pokazala da smo određene stvari uzimali zdravo za gotovo.“

„Želim da ova izložba pokuša da nas barem virtuelno zagrli,“ dodaje Jelena. „Da nas rastereti, da nas podseti da se ne durimo, da nekada i prećutimo, jer je i to prećutkivanje ljubav, da ne bacamo u vodu godine koje imamo iza sebe sa nekim samo zato što jedna strana ne može da kaže – stani, izvini, daj da vidimo je l’ možemo ovo da rešimo. I da naučimo da ne čekamo onako kako sam ja uvek čekala „pravi trenutak“ jer sam se plašila odbijanja. Tu ljudi često greše, a za to u ovoj godini više nema mesta.“

Jelena Milićević

Osvrnuvši se na period od pre nekoliko godina, kada je svoje crteže i dalje držala u fioci, Jelena dodaje: „Baš se danas vozim 26-icom i na putu do ovde razmišljam kako će mi neko postaviti pitanje: zašto to nisi izlagala ranije? I izmišljala sam u sebi neke razloge, a u stvari jedino što je istina jeste taj strah. S dvadeset i nešto godina mislila sam da mi je lakše da sve to pustim da stoji i ne radim ništa, nego da mi posle neko kaže „e, to nije dobro“. A tek sam na kraju shvatila da stvarno nemam šta da rizikujem – ili će biti dobro ili neće. Prvi put u životu osetila sam da mogu da stanem iza svojih radova i tako sam krenula – prvo online, a posle i sa izložbama.“

Jelena Milićević, koja je svojim crtežima stekla veliku popularnost pre svega na Instagramu, do sada je imala brojne zajedničke i četiri samostalne izložbe, sa petom na vidiku – „Everybody Loves Somebody Sometimes“. Njen stil je karakterističan i pamtljiv, pa je već godinama lako prepoznajemo na osnovu toplih, šarenih i intimnih radove, uvek praćenih od strane nekoliko redova teksta koji kompletno kadriraju priču.

 „Nije uopšte bilo lako upasti u sopstveni stil,“ odgovara Jelena. „Kasnije, kako sam počela da studiram na Fakultetu likovnih umetnosti i da se više zanimam za tehniku, ovo moje lično bilo je potisnuto. Čovek uvek gleda da se uklopi u sredinu, a mi koji se nismo uklapali bili smo izgubljeni. Možda je i logično da ne možeš tražiti formirani narativ kod nekog ko ima tek 19 godina i još ni sam nije formiran, ali ja sam još tada shvatila da ja tu negde grešim i, teško mi je da priznam, da možda nisam bila dovoljno zrela. Po završetku fakulteta bilo mi je potrebno neko vreme da se snađem, pronađem i počnem da radim ovo što radim. A, kad je krenulo, bilo je nekako rasterećeno, bez ikakve zadrške. Sve što je godinama čučalo u meni, izašlo je.“

„Ja sam nervozna, često nepromišljena i impulsivna,“ govori umetnica o sebi, „A to se prenosi i na moj rad, samo u totalno drugom smeru.“ On je, kako Jelena kaže, način da kanališe osećanja i brižnost, saosećanje i pažnju.    

Slušaj šta ti govorim pre nego što zaspim, Jelena Milićević

Rečima kustoskinje Nataše Janković: „Inteligentna, instinktivna i zrela, [Jelena Milićević] u istoj prostoproširenoj rečenici uliva empatiju i brutalno nasipa rakiju da dezinfikuje ranu, da brže prođe i zaceli. Jednostavne linearne figuralike i obojene površi rekonstruišu emocije.“

„Nemam taj luksuz da sednem i odvojim par dana da odlučim šta ću i kako ću da crtam,“ nastavlja Jelena. „Jednostavno hvatam svaki slobodan trenutak u danu da uradim to što sam zamislila. Desi mi se da na poslu imam neku ideju i onda sam nervozna jer ne mogu istog trenutka da je realizujem. Ali dobro,“ zaključuje ona. „Nešto ti plaća stan i režije, a u nečemu i uživaš.“

Tako u Jeleninom radu nailazimo na scene iz prevoza, iz prodavnice, sa ulice, sa posla. „Nekad je to nešto što se setim da se desilo ili nešto što se nikad nije desilo, što mi je ovako u glavi zanimljivo. A tek šta sve čujete u autobusu, evo, uvek ima nekih priča,“ kaže ona.

Tu su i brojni drugi prikazi svakodnevnog života, uvek uz nekoliko reči koje kao stub temeljac njenih radova na savršen način uspevaju da obuhvate jedno kolektivno ljudsko osećanje u kojem se svi mi pronalazimo. 

Ako pažljivo gledamo Jelenine radove, kojih sada već ima preko 700, u njima često možemo da pronađemo i nju. „Ne znam samo baš da li tako dobro skidam svoj karakter koliko tuđ, ali tu sam,“ kaže Jelena. „Uvek sam tu, makar i pasivno. I posmatrač je, valjda, neki akter u priči.“

„Jelena Milićević voli,“ dodaje njena kustoskinja Nataša. „Voli i da crta koga voli, svog egocentričnog razmaženog mačka, svoje prijatelje, voli porodicu, voli i svoj posao kad može nekom da pomogne. Jelena voli i da opsuje, pošteno uličarski, i voli da kaže tebrice. Njena velika svakodnevna slava je njen Sv. Valentino, jer voli da voli. Crteži su joj dnevnici mašte, treninzi uma, fantazme ili Šta bi bilo, kad bi… i Eh da sam tada… Ponekad pomislim da Jelena Milićević svakodnevno razvija neki izgubljeni film iz fotoaparata koji otkriva do tada neuočene anomalije ili lepote procepa u vremenu. Svaka scena je svačija setna slika iz prošlosti. Jedna linija, u jednom potezu, izvuče obrise prve ljubavi, prvi poljubac ili najveću bol koju prepoznaš kao svoju.“

Na pitanje o sopstvenim osećanjima i osećajnosti, Jelena kaže da je i dalje pod utiskom 2020. godine. „Jako žudim… za svim. Ne samo zbog toga što zbog inspiracije želim da vidim nešto drugačije i novo, nego i zbog toga što nisam mogla da vidim ljude koji su mi jako dragi i koji su mi praktično eliksir života. Sve što se kaže u tom virtuelnom svetu preko Skypea, WhatsAppa, Viber poziva, nema tu bliskost i konkretnost. Dođi bar da se posvađamo uživo, ja sam ti više za to.“

Dizajn postera: Ksenija Pantelić, Fotografija: Marina Trifunović

„Želim da barem malo približim neki osećaj zajedništva ljudima, da pokušam da ih sve prigrlim i da prošla godina bude nešto što ćemo samo kroz priču pominjati. Mi ćemo, na kraju krajeva, iz svega izaći bogatiji za neka nova iskustva, a ne oštećeniji. Nije sramota pokazati svoja osećanja i svoje slabosti.“ kaže Jelena završavajući polako razgovor o predstojećoj izložbi u KROKODILovom Centru. 

Sa tim se, čini se, slaže i Din Martin. Svako ponekad voli nekoga, svako se zaljubi nekako – tako peva ovaj poznati američki muzičar u Jeleninoj omiljenoj pesmi, a tako kaže i sama Jelena. „Volite se, ljudi, i to je to,“ zaključuje naša umetnica.

Izložba Jelene Milićević u KROKODILovom Centru je prodajnog karaktera i otvorena je od 22. januara do 28. februara 2020. godine. Radno vreme KROKODILovog Centra je 12h do 20h.

Journalist for a Day Olivera Mitić, Beograd, januar 2021.