O čemu govore kada govore o trčanju: Pisci-maratonci Vladimir Arsenijević, Milica Vučković i Nebojša Lujanović - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
20337
post-template-default,single,single-post,postid-20337,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

O čemu govore kada govore o trčanju: Pisci-maratonci Vladimir Arsenijević, Milica Vučković i Nebojša Lujanović

„Funkcionalno se može razmišljati prvih deset kilometara,“ odgovara pisac Nebojša Lujanović na pitanje o tome šta mu kroz glavu prolazi tokom trčanja maratona. „Nakon toga kreću bolovi na sve strane, pa onda čovjek baš i ne može lako odlutati. Bol ignoriraš još kilometar, još dva. Gledaš da ne padne tempo. U trećoj četvrtini preživljavaju se neke krize, a u posljednjoj dođeš u stanje nirvane.”

„Tu više nema nikakve misli,“ dodaje on. „Na kraju bude zanimljivo, tih nekoliko posljednjih kilometara, kako se od svega ogoliš do onog elementarnog, do najjednostavnijeg. Kad krećeš s trčanjem, razmišljaš o tome šta te sve čeka – o životu, o poslu, rezultatu – a onda kada ulaziš u cilj, jedina životna želja je čaša Cedevite. Ne bih to mjenjao ni za što. Ništa mi drugo u životu sem te čaše ne treba.“

Nebojša Lujanović na 19. kilometru trke

Ovako ovaj poznati pisac iz Splita govori o hobiju kojem je posvetio poslednjih petnaest godina života. Trenirajući tri do četiri puta nedeljno, uz kilometražu i do 1000 kilometara po paru patika, Lujanović kaže da bez maratona ne može.

„U početku je možda bio i inat zbog situacije sa zdravljem,“ objašnjava autor nekolicine romana i naučnih radova, osvrćući se na srčanu manu zbog koje u detinjstvu nije smeo da se bavi sportom. „Ali ja baš hoću to što ne smijem. Poslije sam vidio i da mi pomaže u fokusiranju. Kad mi se prokrvi mozak mogu više čitat, jasnije vidim stvari, lakše mi je otkucati tri kartice teksta nego ako sam ležao u krevetu do podne. A nakon toga je postao način liječenja frustracija, izbacivanje nekog bijesa. Sad je to blesava, ovisnička navika koje se ne mogu riješit, više ni ne moram imat razlog.”

Lujanović nije jedini pisac koji ima ovakav odnos prema trčanju. Čini se da postoji neka nevidljiva nit koja ove autore-maratonce prati na svim njihovim istrčanim trkama – bile one fizičke ili literarne. Osim Harukija Murakamija, koji je među najpoznatijim trkačkim entuzijastama iz sveta književnosti, na spisku se mogu naći razni strani i domaći autori. Milica Vučković takođe je jedna od njih.

Milica Vučković, foto Rastko Surdić

„Prva trka koju sam istrčala bila je 2014. godine,“ rekla je ona. „Istrčala sam Vidovdanski noćni polumaraton, nakon što su me, nekoliko nedelja pre toga, moji divni drugari Nikola, Milko i Aleksa, pozvali da se pridružim njihovom trkačkom timu BURT. To je bilo zaista jedno od dragocenijih iskustava. Kao u pesmi Bebi Dol – krv, sreća, suze i znoj, svega je bilo.“

Počev od odrastanja na Ceraku, uz šugice i penjanje po drveću, pa sve do treniranja atletike u tinejdžerskom dobu i trčanja na duge staze koje joj se u poslednje vreme osladilo – autorka romana Boldvin (LOM, 2019) navikla je da joj veliki deo dana prođe u pokretu. „Trčanje je jedini način da budem sama sa sobom, doduše,“ dodaje ona, „tek posle nekog petog-šestog kilometra.“

Slično se oseća i pisac Vladimir Arsenijević, koji je do sada izdao jedanaest knjiga a kojeg je na trčanje „navukla“ njegova supruga Milena. „Kod trčanja dođe do isključenja,” govori on. „Ono te zaista dovede u bestežinsko stanje harmonije, gde pitanje umora više nije bitno”.

On, međutim, s izuzetkom plivanja, kojim se uz povremene pauze bavio od detinjstva, prema fizičkoj aktivnosti do skora i nije gajio ogromnu naklonost. „U onom uzrastu kad je dečacima u osnovnoj školi krenula da se razvija strast prema fudbalu i kolektivnim sportovima,“ objašnjava on, „ja sam shvatio da mene to nimalo ne zanima. Meni je sport oduvek bio nešto pri čemu ti pravolinijski radiš neku svoju stvar u svojoj stazi bez ikakvog fizičkog kontakta s drugima a onda taj rezultat eventualno porediš sa ostalima ili, čak pre, sa samim sobom. Klasični olimpijski sportovi su jedini koji su me privlačili dok ovi savremeniji kolektivni sportovi, inscenacije ratova gde se jedna ekipa kombinacijom fizičke spremnosti, taktike i sreće bori protiv druge uz uglavnom krvoločno navijanje s tribina, uopšte nisu za mene. Oduvek sam mrzeo fudbal.“

Vladimir Arsenijević i njegov pas Lora na trci Color RUNNING 2018. godine, foto Marija Piroški

Kada je 1979. godine osnovan bend Urbana gerila, ovaj se jaz između Arsenijevića i fizičke aktivnosti dodatno proširio. „Krajem sedamdesetih godina, s pojavom panka i novog talasa koji su zapravo ideološki bili jako puritanski nastrojeni bilo je nečeg skroz nespojivog u ideji da, recimo, sviraš u jednom takvom bendu i da se ujedno baviš sportom. To nije išlo jedno s drugim, tako da sam ja bavljenje sportom zanemario za jedan dug period.” 

Kao što je to slučaj s Nebojšom Lujanovićem i s Milicom Vučković, tako se i autoru poznatog romana U potpalublju (Rad, 1994), prevedenog na preko dvadeset jezika, u jednom trenutku uživanje u pisanju izjednačilo s onim koje oseća tokom trčanja. Neodoljivu sličnost između ove dve aktivnosti, Arsenijević vidi u dokazu čovekove izdržljivosti:

„Način na koji se trči na duže staze ima mnogo toga zajedničkog s načinom na koji se pišu knjige,“ kaže on. „To je sposobnost da se odrekneš nekih trenutnih i kratkoročnih impulsivnih uzbuđenja i zadovoljstava zarad pravilnog i promišljenog raspoređivanja energije i ispitivanja sopstvenih granica i mogućnosti. Bilo ko da se na startu neoprezno zaleti zagarantovano neće istrčati čitavu dužinu, a slična je stvar i s radom na obimnijoj književnoj građi, konkretno romanu.“

Tu se, kao dodatne spojnice, nalaze i svojevrsni elementi isposničkog života, samoće i odricanja. „Kao što kaže naslov filma The Loneliness of The Long Distance Runner,“ nadovezuje se Milica Vučković, „trčanje je, kao i pisanje, posao usamljenika. To je nešto u čoveku, neka borba sa sobom, koju svako vodi na svoj način. To je ono što im je slično.“

Knjiga “Maratonac” Nebojše Lujanovića

U knjizi Maratonac (Fraktura, 2020), u kojoj piše o svom iskustvu na šest različitih svetskih maratona, a u kojoj zapravo govori o raznim čovekovim mestima pucanja i mestima uspona, Nebojša Lujanović nastavlja ovu misao:

“Nikakve razlike između trčanja maratona i pisanja romana nema,“ objašnjava ovaj pisac u poglavlju posvećenom maratonu na Plitvicama. „Oboje zahtijeva dugo pripremanje i okolišanje, sagledavanje, kao odmjeravanje protivnika u ringu prije borbe. Dugo traženje slabih točaka kako bi ih uklonio, kritičnih točaka kako bi ih vizualizirao. Prije same utrke već si u mislima pretrčao nekoliko puta svaki komad staze. Nitko se ne odlučuje na maraton ili roman preko noći. Ili, ako se odluči, to neće biti baš neko prolazno vrijeme.“

Osvrnuvši se na poznati odlomak „Idi do kraja“ iz Faktotuma Čarlsa Bukovskog, koji mu je umnogome bio inspiracija, kako za pisanje, tako i za sport, Lujanović dodaje: „Ja sam pisao o trčanju pokušavajući metaforički govorit o jedinom ispravnom putu u životu, a to je dat sve od sebe bez kalkulacija. Jedino kad čovjek da sve od sebe i kad sebe pobjedi nađe neke mrve zadovoljstva. E sad, je li to trčanje, je li nešto drugo, nije važno, ali nemoj započinjat ništa ako nećeš ić do kraja.“

 Kako kaže Bukovski, kada jednom pređete na tu drugu stranu i iscedite poslednji atom snage pre nego što konačno padnete na tle – to je najbliže bogovima što ćete ikada biti. Mada ovaj američki autor nikada nije potrčao, njegova se filozofija među piscima-maratoncima pokazala kao tačna. Bilo da je u pitanju 42 kilometara staze ili kilometarsko ređanje slova: „Ako bi da pokušaš, idi do kraja.“

Olivera Mitić, KROKODILov Journalist for a Day, april 2021. godine

Ovaj tekst izašao je u okviru brošure posvećene najnovijem projektu Udruženja KROKODIL – “Audio – Maraton: Patike za trčanje, knjige za slušanje”, koja je u saradnji sa našim partnerima iz Beogradskog maratona, deljena uz startne pakete za sve trkače koji su se prijavili za trku od 42 kilometra održanu 6. juna 2021. godine.

Preuzmite kompletan pdf ovde.

Najnoviji projekat Udruženja KROKODIL, Audio-Maraton*Patike za trčanje – knjige za slušanje, deo je evropskog projekta BE (P)ART GROW WITH ARTS koji partnerski realizuju organizacije iz Španije, Belgije i Mađarske: PEN Català, UC Limburg, Szepirok Tarsasaga Egyesuleteuc i Fundación Uxio Novoneyra. Fokus aktivnosti na ovom trogodišnjem projektu jeste približavanje književnosti mladim ljudima zbog njene ključne uloge u razumevanju sveta, razvijanju kritičkog mišljenja i veština kreativnog rešavanja problema kao i blagotvornog uticaja čitanja i fizičke aktivnosti na mentalno zdravlje.

Detalje o projektu pročitajte ovde.