Priručnik kako da napišeš svoju prvu knjigu za decu - Saveti uspešnih autora i autorki knjiga za decu i mlade, prvi deo / dečiji program Festivala KROKODIL 2022 - KROKODIL
festival, krokodil, jezici, region, pisci, prevodioci, knjizevnost, konferencija, debate,
22360
post-template-default,single,single-post,postid-22360,single-format-standard,bridge-core-1.0.5,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-18.1,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.2,vc_responsive

Priručnik kako da napišeš svoju prvu knjigu za decu – Saveti uspešnih autora i autorki knjiga za decu i mlade, prvi deo / dečiji program Festivala KROKODIL 2022

Priručnik kako da napišeš svoju prvu knjigu za decu – Saveti uspešnih autora i autorki knjiga za decu i mlade, prvi deo / dečiji program Festivala KROKODIL 2022

Dečiji program pod nazivom BIBLIOBUS-SKITAM, ČITAM, CRTAM I PITAM je ove godine otvorio 14. izdanje Festivala KROKODIL. Najmlađi posetioci festivala imali su priliku da uživaju u sunčanom vremenu i druženju sa omiljenim piscima i spisateljicama, i to okruženi prelepom prirodom parka ispred Muzeja Jugoslavije. Veliko interesovanje kod dece je probudio i Bibliobus. Bibliobus ili Pokretna biblioteka je važan deo programa Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ), čiji je KROKODIL partner.

Tokom prvog dana programa održanog 17. juna deci su se predstavili Nikoleta Novak, Biljana Crvenkovska, Rudina Čupi i Srđa Anđelić (Mjehur). Oni su zajedno sa decom  iz nekoliko osnovnih škola održali radionicu kreativnog pisanja. Tokom oba dana koordinatorka programa i voditeljka radionica je bila spisateljica Jasminka Petrović.

Dok su deca pisala svoje priče uz podršku i savete ovog sjajnog tipa književnika i književnica, tim KROKODILa je započeo razgovor sa njima na dve bitne teme. Prva tema je koje savete bi oni dali nekome ko želi da piše knjige za decu i mlade, koji su to najveći izazovi na koje treba da se pripremi dok je na početku svoje karijere? Druga tema ovog razgovora se prirodno nadovezala na prvu – koji su to najveći izvori inspiracije za njih, i koje knjige i književni likovi su ih u detinjstvu najviše inspirisali?

Na osnovu tog razgovora, nastao je ovaj “priručnik” sabranih saveta: gde pronaći inspiraciju, na šta se fokusirati u tekstu, kako pisati iz ugla deteta, koji to književni likovi su odlični primeri dobro izgrađenog lika sa kojim deca mogu da se povežu, koje početničke greške treba izbegavati i mnoge druge važne teme. Sigurni smo da će svakome ko želi krenuti putem književnosti za mlade ovi saveti dati put dosta olakšati, a pozivamo i one kojima ova karijera nije cilj da nastave da čitaju ako žele da saznaju više o kreativnom procesu afirmisanih umetnika i umetnica koji su ulepšali detinjstvo bezbroj dece.

Naša prva sagovornica je koordinatorka ovog programa Jasminka Petrović. Jasminka je napisala više od 30 knjiga za decu i mlade. Njene knjige su prevedene na više od trideset jezika, a neke od njih su dramatizovane u pozorištima. Sa udruženjem KROKODIL organizuje i književni festival za decu Krokodokodil. Njena knjiga Leto kada sam naučila da letim je prethodne godine ekranizovan.

‘Ja se uvek jako obradujem kada se pojave mladi pisci za decu. Nedavno sam baš imala jedan projekat na tu temu. Ideja je bila da se sastoji od praktičnog i teorijskog dela. Smatram da je teorijski deo možda važniji, jer se tokom njega obrađuje baš ta razlika između pisanja za decu i pisanja za odrasle. Ključno je da pisci za decu moraju imati povećanu odgovornost. Obraćaš se nekome ko je maloletan, treba da im pomeraš granice i pružaš teme koje su važne i koje se njih tiču, a sa druge strane da poštuješ njihov uzrast. Na jedan način ćeš raditi slikovnice, na drugi knjige za prvo čitanje namenjene deci koja su prvi ili drugi razred, a sasvim drugačije za tinejdžere i srednjoškolce. To je znači osnova, da pisac prvo treba da se opredeli deci kog uzrasta želi da se obrati, da li se obraća veoma maloj deci ili tinejdžerima. Znači bitna je ta odgovornost da se odredi uzrast, jer se u odnosu na tu odluku bira rečnik. Knjiga mora biti jasna, deca je moraju razumeti, kraj ne mora da bude srećan ali mora da daje nadu i otvara neka nova vrata. Meni mnogo znače susreti sa decom poput ovog danas, važno je stalno osluškivanje dece. To je nekako moj način rada, da kada napišem tekst pre nego što bude poslat urednici prvo dam deci tog uzrasta da čitaju. Onda mi oni kažu rečenice poput “Jao Jasminka, ovaj deo ti je tako dosadan…”, ili “Ovo je jako zanimljivo, isto tako je i u mojoj kući!”. Znači konsultacija sa decom i osluškivanje su jako važni.

Knjiga Pipi Duga Čarapa od Astrid Lindgren je obeležila moje detinjstvo. Imala sam prilike i da mnogo puta gostujem u Švedskoj i idem u muzej Junibacken koji je posvećen skandinavskim piscima, pogotovo Astrid. Nekako osećam da ona baš piše iz ugla deteta, jer ima mnogo knjiga gde su deca junaci, i gde pisci možda misle da se obraćaju deci a nije tako zapravo. Ja bih Astrid Lindgren i njene knjige preporučila kao uđžbenike, jer je njen način komunikacije sa čitaocima odličan primer obraćanja detetu: taj njen humor, građenje likova, važne teme koje obrađuje. Ono što je meni zanimljivo je što je knjiga Pipi Duga Čarapa napisana 1945. godine i prevedena od tada na mnogo jezika, ali još uvek postoje države koje ne dozvoljavljaju objavljivanje Pipi, a nedavo sam čula da je predložena za lektiru i u našem školskom programu, ali da je izbačena uz neku priču da je suviše buntovna. A Pipi je važna baš zbog toga što uči decu da misle svojom glavom, da budu svoji, darežljivi…”

Sledeća sagovornica je Rudina Čupi. Autorka je nekoliko zbirki pesama od kojih su mnoge uvrštene u međunarodne antologije. Piše poeziju, interaktivne knjige, kao i didaktičke vodiče za predškolce i vaspitače. Zajedno sa ćerkom (koja je ilustrovala dve njene knjige) Rudina redovno učestvuje u programima javnog čitanja deci u bibliotekama, školama i bolnicam a deo zarade od prodaje svojih knjiga donira bolesnoj deci.

“Savetovala bih mladim piscima da čitaju što vise, knjige su neophodna hrana za mozak ako želite da pišete. Dalje, morate da izdvojite vreme svakog dana koje će biti posvećeno pisanju. Trudite se da pišete što više, čak i neke nasumične stvari. Važno je da budete sposobni da vidite svet iz mnogo razlicitih perspektiva. Trudite se da tiho i pažljivo posmatrate ono o čemu želite pisati. Ali morate imati u vidu da niste neki naučnik, što znači da se ne morate koristiti strogom logikom u istraživanju onoga o čemu pišete. Morate uneti svoja osećanja u to delo koje pišete. To je ono što će izdvojiti vaše likove i priče, to što su plod vaše autentične mašte, vaše tvorevine. Čini mi se da je jako važan savet i da imate više verzija teksta. Dakle jednu scenu možete pitati tri ili četiri puta, i da ona svaki put izgleda drugačije u zavisnosti od toga u kakvom ste raspoloženju. U tom procesu pronalaženja novih načina da se nešto opiše širite i svoj vokabular i pronalazite svoj originalni stil. Takođe krenite od malih stvari, ne stvarajte sebi pritisak da pre nego što počnete da pišete morate znati svaki mali detalj o toj priči. Ne možete znati nikada sve, morate se prepustiti pisanju i pustiti vašu priču da vas vodi korak po korak. Ponekad je to i najteže, taj momenat kada treba da započnete priču. Morate imati na umu da ako ne privučete pažnju čitalaca u prvih nekoliko strana, oni će knjigu zatvoriti. Taj početak je ključan. Sama deca kojoj pišete su predivan izvor inspiracije. Morate se truditi da ih slušate, mi odrasli to ne radimo dovoljno čini mi se. Deca često govore magične, kreativne stvari ali roditelji nemaju vremena da ih slušaju. Dečije misli, čak i one jednostavne, ponekad imaju močno značenje, i ako ih pažljivo slušate to značenje će biti preneto u vaša dela. Čak i svakodnevne stvari iz dečijeg ugla mogu biti čarobne. Slušajte decu sa otvorenim umom spremni da ih razumete i inspiracija će sama doći.

Najlepša knjiga koju sam pročitala kao dete je Mali princ. Jako je volim, ne bih promenila nijedan deo nje. Ja sam i književna urednica, pa me privlači i jezik i struktura ove knjige. Bavim se i prevođenjem, pa sam morala da pročitam mnogo knjiga, ali nijedna do sada me nije zadivila u istoj meri kao Mali princ. Pročitala sam je makar sto puta, Možda zvuči mnogo ali zaista je tako.”

Treći pisac koga su deca mogla upoznati tog dana je Srđa Anđelić poznatiji kao Mjehur. Mjehur je scenarista, producent i reditelj. Eva i njen Roksi je Srđanova prva knjiga za decu, a ilustracije je radila Tanja Stevanović- Gorostasna.

“Ako želite da stvarate književnost za decu, za početak bih dao isti savet kao i autorima za odrasle: pisac mora prvo mnogo da misli. Mora da izdvoji neki period da promisli ono o čemu će pisati. Sada koliko će taj period trajati je individualna stvar, nekome je dovoljno nedelju dana, nekome šest meseci a nekome pet godina. Znaci pre nego što uopšte neko krene da piše, mora prvo dosta da misli o tome, do momenta čak kada krene da ga opseda. Sledeći korak je da  se ohrabri i počne da kuca. Važno je imati izvore inspiracije i oni se mogu svuda pronaći, dok slušate pesmu, vidite nešto zanimljivo dok šetate, pročitate nešto što vas zainteresuje. Male stvari su ključne! Mene na primer ne inspirišu toliko u principu velike stvari, već one naizgled male. Velike teme i pitanja dođu ili ne dođu, ali male stvari su uvek tu i ključne su.

Knjiga koja je ostavila najveći utisak na mene u detinjstvu je Kapetan Džon Piplfoks od Duška Radovića. Kao klinac sam slušao radio dramu, i u njoj je Ljuba Tadić igrao Džona Piplfoksa. Smatram da mi je ta knjiga obeležila i detinjstvo, ali i pisanje i razmišljanje, sve…. Džon Piplfoks je zasigurno van svake konkurencije.”

Dalje savete smo čuli od Biljane Crvenkovske, književnice, scenaristkinje i prevoditejice iz Skoplja. Autorka je brojnih knjiga i TV scenarija za decu i odrasle, a njena knjiga Šest čarobnih kolačića je objavljena kod nas u izdanju Lagune.

“Mislim da je najvažniji prvi savet svakom ko želi pisati za decu to da je to jedan od najtežih poslova. Kada pišeš za odrasle prozu ili poeziju to je mnogo lakše, jer ne moraš da paziš kako će neko da razume sve to. Dakle onaj ko želi da piše za decu prvo mora biti spreman da je ovo težak posao. Mislim da je najveći izazov to što deca danas mnogo manje čitaju, dakle moraš biti mnogo interesantan i da umeš da zadrziš njihovu pažnju, da ih privučeš. Dalje, jako je bitno da umeš da radiš sa ilustratorom. Svaka knjiga za decu mora da bude vizuelno jaka. Treće je to da je stvarno teško jer ti moraš da paziš o čemu ćeš da pišeš i kako ćeš to da napišeš, pogotovo ako pišeš na neke ozbiljnije teme koje su aktuelne za današnju decu. Mi znamo da moramo da obradimo te teme, ali način na koji se to napiše i kako se to deci predoči je jako važan, jer ta priča ne sme biti preterano edukativna u smislu da ti njima sada soliš pamet, nego to treba da bude kvalitetna književnost koja će njima omogućiti da se oni indentifikuju sa tim likovima i razviju empatiju.

Tražila sam uvek u knjigama jake ženske likove sa kojima bih mogla da se indentifikujem, a to je bilo prilično teško u vreme kada sam ja odrastala jer nije bilo baš puno knjiga u kojima su glavni likovi bile devojčice. Ali mogu izdvojiti knjigu Sibirka od ruske književnice Lidije Čarske. To je prelepa knjiga o jednoj devojčici koja odrasta u Sibiru, i kreće da radi u cirkusu kao mala ukrotiteljica lavova.”

Poslednja spisateljica prvog dana Dečijeg programa sa kojom smo imali priliku da razgovaramo je Nikoleta Novak. Nikoleta je diplomirala na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, tri njene velike ljubavi su deca, životinje i knjige. Sarađuje sa izdavačkom kućom Pčelica i za njih piše slikovnice, priručnike i romane za decu.

“Prvi savet, i ujedno najvažniji koji mogu da dam, je da osoba koja želi da piše za decu ili za odrasle mora za početak puno da čita. Da bi neko dobro pisao mora pre svega da bude čitaoc. Ja ne poznajem nijednog pisca, niti sam čula ni za jednog pisca koji ne čita, tako da pre svega- čitajte! Druga stvar je da volite i da ste zainteresovani za temu o kojoj ćete pisati. Ja mnogo volim decu i puno se družim sa njima, tu imam inspiraciju stalno jer mi je jako važno da deci bude zanimljivo ono sto pišemo za njih. A što se tiče samog izdavaštva, nekako kockice se slože onda kada treba da se slože. Meni su se prvo neka vrata zatvarala, ali su mi se sada mnoga druga otvorila. Dakle treba biti uporan, kao i u svemu u životu. Ako želiš uspeh, moraš biti istrajan. Moje knjige su rasle onako kako su rasla i moja deca. Ja sam prvo krenula sa slikovnicama ali kako su deca postajala starija, tako su i knjige postajale složenije jer su mi one prvi čitaoci, kritičari i pomoćnici u pisanju. Važna je i pomoć njihovih drugara. Puno mi se dece okuplja u kući, ja volim da čujem šta su njihove teme, šta ih zanima, šta ih muči i onda pokušavam te teme da obradim u mojim knjigama.

Najveći utisak na mene u detinjstvu je ostavila Pipi Duga Čarapa. Pipi je radila sve ono što je svako dete želelo da radi, pre svega imala je konja, imala je puno divnih životinja i ja sam bila jednostavno oduševljena njome. Mada, gledajući sada iz perspektive odrasle osobe, ta knjiga je zapravo tužna jer Pipi nema majku, otac joj daleko plovi morima. Ali tada, tada je Pipi bila sve što sam ja želela da budem.”

Autorka teksta je Ana Stanković, KROKODILova novinarka na dan

Projekat Novinar na dan – Novinari protiv rasizma se realizuje kao deo projekta Reporting Diversity Network 2.0 koji finansira Evropska Unija.