03 Mar U SOMBORU ODRŽAN RAZGOVOR O PRELIMINARNIM NALAZIMA ISTRAŽIVANJA – ZAŠTO KAŽEŠ LJUBAV A MISLIŠ NA RAT? 2.0
U utorak 24. februara u Narodnom pozorištu u Somboru pred oko 150 ljudi, pre svega mladih, održan je razgovor o preliminarnim nalazima drugog izdanja istraživanja o skrivenim uticajima na porast nasilja u društvu pod nazivom Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? 2.0. Događaj je organizovan u formi panel diskusije u kojoj su učestvovale saradnice na istraživanju: Ana Mirković, psihološkinja i Lara Končar, antropološkinja, dok je razgovor moderirala autorka istraživanja Milena Berić. Pored njih, publici su se putem video snimka obratili Srđan Hercigonja, autor istraživanja, kao i saradnici istoričarka Dubravka Stojanović i psihoterapeut Roberto Grujičić.
Milena Berić je na početku ukratko predstavila ključne teme istraživanja i iznela nalaze o percepciji nasilja među mladima. U uvodu je naglasila povezanost savremenih obrazaca nasilja u društvu danas sa nasleđem ratova 90ih i nesuočavanja s prošlošću.
Pre samog razgovora, prisutnima se preko video poruke obratio jedan od autora istraživanja, Srđan Hercigonja i ukazao na neke od ključnih nalaza kada je u pitanju govor mržnje: Ispitanici su prepoznali društvene mreže kao glavno izvorište govora mržnje, dok je na drugom mestu bio odgovor „Svuda“ (35,4% odgovora) što dosta govori o sveprisutnosti govora mržnje u javnom prostoru. Nešto više od 10% ispitanika navelo je da govor mržnje najviše primećuju na zidovima u javnom prostoru (grafiti i murali). Građani su u velikom procentu identifikovali medije kao glavne i najopasnije izvore govora mržnje (čak 68,4%), dok za njima slede društvene mreže i ulica kao javni prostor.
Dinamika razgovora nastavila se u ovom formatu, tako što su sagovornice komentarisale teme otvorene video porukama, ali i uvodile sopstvene perspektive. Tokom večeri, prisutni su čuli i video poruke Dubravke Stojanović i Roberta Grujičića.
Diskusija učesnica, a kasnije i publike, pokazala je kompleksnost fenomena kulture nasilja danas, njegove veze sa nasleđem devedesetih, te da se očituje i u interdisciplinarnosti samog istraživanja. Ana Mirković posebno je ukazala na postojanje kolektivne traume društva u Srbiji, koje nastaju zanemarivanjem suočavanja sa prošlošću. Ove traume prenose se na mlađe generacije, koje uprkos tome, naglašava Ana, pokazuju primere empatičnog i solidarnog ponašanja. Milena je uz to dodala kao primere začetaka praksi mirovnog aktivizma devedesetih i pacifističkih temelja ovog pokreta.
Lara Končar ukazala je na orodnjenost fenomena nasilja, koji je u tom smislu usko povezan sa opresivnim rodnim ulogama i nacionalizmom, a koje generišu nasilne odnose. Pored toga, ona je govorila i o strukturalnom problemu kreiranja društvenog identiteta na osnovu isključenja Drugog i naglasila da su identiteti aktivna, živa i promenljiva forma sasvim prirodna ljudskoj vrsti.
Na osnovu preliminarnih nalaza istraživanja autori zaključuju da u Srbiji postoji direktan i nevidljiv uticaj države i medija na održavanje specifične i široko rasprostranjene „kulture nasilja”. Agresivni narativi, glorifikacija zločina i odsustvo sistemske strategije za suzbijanje nasilja doprinose porastu različitih oblika nasilja, uključujući femicid.
Istraživanje je nastalo u okviru projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? 2.0 koji sprovodi Udruženje KROKODIL uz finansijsku podršku Evropske unije. Izrečeni stavovi su isključiva odgovornost autora i ne odražavaju nužno stavove Evropske Unije.
