08 May 2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4 Dispatch No. 2
ČETVRTAK, 7. MAJ
U četvrtak, 7. maja, tačno u tri sata popodne, u Buči, ispred glavnog ulaza u vrtić Kapitoška, okupila se poprilična grupa ljudi. Neki od njih bili su u tamnim odelima i svilenim kravatama a neki, opet, s foto aparatima i kamerama u ruci. Ja sam stigao zajedno s ambasadorom Sapundžijem nakon brzog zajedničkog ručka u sjajnom turskom restoranu nedaleko od ambasade RS u središtu Kijeva. Svečana primopredaja našeg električnog agregata ovoj ustanovi za najmlađe mogla je da počne. Održani su pripremljeni govori, uz prigodne aplauze i fotografisanje a onda smo svi zajedno prešli na drugu stranu zgrade gde je ovaj važan komad opreme bio već unapred instaliran.
Da nema načina da ikada sami sakupimo pozamašnu sumu novca neophodnu za kupovinu i instalaciju električnog agregata od 30 kW koji smo obećali direktorki i zaposlenima Kapitoške, to nam je bilo jasno od samog početka. Mi već godinama sakupljamo humanitarnu pomoć za Ukrajinu ali su mogućnosti kojima raspolažemo, zajedno s ljudima koji reaguju na naše objave i saosećaju s ukrajinskim društvom, ipak veoma skromne. Međutim, želja da pomognemo velika je, iskrena i bezuslovna i uvek sam mislio da nam je ponajviše zahvaljujući njoj do sad svaki put polazilo od ruke da obezbedimo ono što smo preuzeli na sebe. Tako smo i ovog puta od samog početka odlučno verovali da će biti tako. Samo je, smatrali smo, potrebno naći pravi put do tako velikih sredstava.
S obzirom da je predlog da zajedno pomognemo dečici iz vrtića Kapitoška potekao od ambasadora Sapundžija koji je i ostvario kontakt s osobljem ove ustanove i ljudima iz gradske uprave Buče, mi smo davali sve od sebe da sakupimo koliko god je moguće sredstava od privatnih donacija koje su do nas stizale uglavnom iz Srbije ali delom i iz regionalnih zemalja i inostranstva, dok je on, simultano, nastojao da angažuje potencijalne donatore u samoj Ukrajini. Uvereni da bi određeni vid regionalne saradnje mogao da pomogne, obratili smo se prijateljima iz zagrebačkog Instituta za demokraciju (IDEMO) a oni su nas uputili dalje, na humanitarnu organizaciju Dobro dobrim (DoDo). Ušavši spremno u ovaj projekat, prijatelji iz DoDoa su takođe angažovali bosanskohercegovačku organizaciju PROI i tako se stvorila impromptu regionalna mreža organizacija koja je, uz ambasadorovo intenzivno zalaganje na licu mesta, naprosto morala da postigne željeni cilj.
Zahvaljujući privatnim donacijama ali i većim iznosima koje su obezbedile kompanije poput ukrajinskog koncerna MPH bili smo nadomak cilja kada se u čitavu priču uključio i Suvereni viteški malteški red. Uz njihovo učešće stvar je praktično bila rešena i na kraju je agregat koji smo obezbedili Kapitoški bio znatno veći i snažniji od planiranog. Ovim zajedničkim regionalnim i međunarodnim zalaganjem i kooperacijom uspeli smo da obezbedimo električni generator od čak 50 kW snage s dodatnih dvanaest akumulacionih baterija koji omogućavaju njegov dvadeset četvorosatni rad u punoj snazi čak i u uslovima kada nema ni struje ni goriva. Kao i toliko puta ranije, bili smo svesni da sav naš trud i toliko uloženog vremena te sakupljenog novca i dalje nisu ni kap u moru potreba koje Ukrajina i njeni građani imaju. Ipak, jedno je bilo sigurno – čak dve stotine dece iz Buče koja pohađaju obdanište Kapitoška neće se naredne zime smrzavati u mraku, jesti hladnu hranu i igrati se pod svetlošću baterijskih lampi.
A to je, po meni, velika, velika stvar.
Na kraju, kad su svi svečani govori održani a foto-reporteri snimili i govornike i agregat i akumulacione baterije, prešli smo u svečanu muzičku dvoranu obdaništa gde su nam deca i njihove vaspitačice pripremili dirljiv program. Mislim da su svi okupljeni bili ganuti zahvalnošću s kojom smo se susreli. I kad smo ponovo izašli na snažno majsko sunce i ozelenelu Buču koja je vešto prikrila gotovo sve rane i tragove razaranja i masovnog stradanja civila iz 2022. godine, delovalo nam je, barem na kratko, i to upravo ovde, u Ukrajini, da život ima smisla, da je sreća opipljiva, solidna stvar i da stvarnost nije baš toliko gadna koliko nam se prečesto čini.
No, da stvari nisu baš toliko jednostavne, upozorilo nas je obaveštenje da je tokom naredna dva dana, osmog i devetog maja kada se Dan pobede slavi širom Evrope a potom u Rusiji, moguć koordinisan napad dronovima na Kijev te da je izvesno da bi u tom slučaju glavna meta bila Vrhovna Rada Ukrajine. Utoliko bi, naglašeno nam je, trebalo da budemo spremni na evakuaciju ako do napada zaista dođe kao i da preduzmemo uobičajene mere predostrožnosti. Moja lična mera opreza sastoji se u tome da sam instalirao aplikaciju za obaveštavanje o vazdušnom napadu – koju sam već koristio prilikom boravka u Lvivu u oktobru prošle godine koji je koincidirao s najvećim ruskim granatiranjem tog grada od početka rata – i da sam se mentalno pripremio za još jedno suočavanje s atavističkim nasleđem agresivnih primata koje se kod ljudi reflektuje u tribalnim podelama, hijerarhijskoj strukturi naših društava, neprestanom ratovanju i vladavini jačeg.
Jednom će, tako, i Putinu doći kraj, ali ta će osobina ljudske vrste, na žalost, i dalje biti s nama. Inače, ne bi trebalo da propustim da spomenem da sam u prvom delu dana, pre odlaska za Buču, na filološkom fakultetu kijevskog univerziteta imao predavanje i razgovor sa studentima srbistike i kroatistike ujedno.
Razgovarali smo o knjigama i ratovima, o ratovima i knjigama, o knjigama u ratovima i ratovima u knjigama… I vrlo smo se, rekao bih, dobro razumeli. Duž dugačkih pravih hodnika devtnaestovekovnog zdanja i u predivnom fakultetskom vrtu izložene su fotografije studenata i osoblja ove ustanove koji su poginuli tokom četvorogodišnje ruske agresije. Kada čovek zastane ispred fotografija tih mladih ljudi da im jednim tihim trenutkom oda poštu, nemoguće je oteti se jezovitom utisku da ništa još uvek nije gotovo i da će ovakvih žrtava, na žalost, biti još.
Nadam se, stoga, da će barem deca, koja su nas onako toplo i divno primila u obdaništu Kapitoška, moći da žive u društvu jednom zauvek oslobođenom toksičnog i ubilačkog ruskog uticaja…
Sledeći dispatch – sutra u isto vreme.