11 May 2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4 Dispatch No. 3
PETAK, 8. MAJ
Kolege iz hrvatske humanitarne organizacije Dobro dobrim nisu uspele da stignu na svečanu primopredaju električnog agregata koji smo zajedničkim snagama obezbedili predškolskoj ustanovi Kapitoška u Buči. Vozilo kojim su Radovan, Mario i Nikolas putovali iz Zagreba sve do Kijeva (razdaljina između ova dva grada je oko 1500 kilometara) već je u Zakarpatju počelo da prokuvava na svakih sat vremena pa su, u nedostatku odgovarajuće servisne stanice, morali da prave česte pauze kako bi se motor dovoljno ohladio da bi mogli da nastave dalje. Tako su, umesto u jutarnjim satima kako su planirali, do Kijeva stigli tek u sredu uveče i tako, na žalost, propustili svečanost koju su nam deca i njihovi vaspitači priredili u znak zahvalnosti za pruženu pomoć. Stoga smo se dogovorili da se i u petak u jutarnjim satima još jednom zaputimo prema Kapitoški kako bi zajedno s prijateljima iz Dobro dobrim predali još neophodne opreme koju su oni doneli svojim vozilo – novu mašinu za veš industrijskih dimenzija, desktop kompjuter (za koji sam ja dan ranije u Kijevu kupio odgovarajuću, ukrajinsku tastaturu; ovde se to, inače, zove klavijatura) kao i popriličnu količinu konzervirane hrane.
Do Buče me je iz Kijeva već ujutru dovezao Samir Ibišević, naš čovek, Sarajlija. Zajedno sa suprugom i kćerkom, on živi ovde, u Kijevu, već tri godine i odavde rukovodi bosansko-hercegovačkom organizacijom PROI koja se, između ostalog, bavi i humanitarnim radom i takođe je bila naš partner u ovom regionalnom poduhvatu. S klasičnom bosanskom kombinacijom relaksiranosti, humora i pronicljivosti, Samir mi je tokom čitavih četrdeset pet minuta vožnje, koliko je potrebno da se iz Kijeva, u najboljim uslovima, stigne do Buče, pričao o svojim ranijim aktivnostima ali i o njegovom odnosu spram ovdašnjih osobenosti koje doživljava kao neuporedivo racionalnije i pragmatičnije od onih koje su prisutne kod praktično svih naroda i društava u našem regionu.
U Buči smo se susreli s hrvatskim kolegama i tako se naša mala regionalna humanitarna koalicija prvi put našla na okupu. S nama je bila i Lidija Komarnitska iz Uprave grada Buče koja je mesecima bila naš glavni kontakt s Kapitoškom i koja je većinu stvari koordinisala direktno na terenu. Fotografisali smo se zajedno pored neraspakovanih kutija a onda pošli u obilazak skloništa od vazdušnih napada koje je uređeno u podrumskim prostorijama obdaništa i koje podjednako služi deci koja ovaj vrtić pohađaju kao i građanima koji žive u neposrednoj blizini a nemaju drugo sklonište.
Na mnogim fotografijama koje smo iz Buče dobijali tokom ledenih zimskih meseci (koje su ljudi širom Ukrajine ali ponajviše u Kijevu i okolini bili primorani da prežive bez struje i grejanja i pod stalnim vazdušnim napadima, onim izvedenim dronovima iranske i ruske proizvodnje koliko i daleko razornijim, balističkim) bila su dečica koja se igraju u tami ovog podruma pod slabašnim osvetljenjem baterijskih lampi. Videti taj mučni prostor uživo, biti u njemu, osetiti klaustrofobiju tvrdih zidova i tugu razdraganih crteža na njima, sveg tog cveća i oblaka i junaka iz crtanih filmova pod preniskim plafonima koji se jedva naziru iza cevi obloženih krpama i kučinom, pažljivo preskakati dušeke na paletama u ulozi privremenih ležajeva, sve je to za nas imalo poseban značaj.
(…)
Kasnije tog dana, predveče, u ambasadi Srbije, na poziv ambasadora Sapundžija, okupilo se desetak gostiju na zakusci i druženju povodom naše zajedničke, uspešno sprovedene humanitarne akcije i mog dolaska u Kijev. Pored nekoliko predstavnika naše dijaspore bile su tu i profesorke s katedre za slavistiku filološkog fakulteta kijevskog univerziteta kao i dvojica bivših ukrajinskih ambasadora – Volodimir Tolčak čija je funkcija ambasadora Ukrajine u Srbiji nedavno okončana i njegov kolega Oleksandr Levčenko, nekadašnji ambasador Ukrajine u Hrvatskoj i BiH. Svakako ne bi bilo ok prema ambasadoru da ovde navodim detalje unakrsnog razgovora koji se odvijao u formalnom ambijentu ambasade iako u karakteristično žovijalnom i opuštenom duhu kakvi su i inače svi razgovori s Andonom Sapundžijem. Ali još jednom sam, diskutujući s njim, ali ujedno i sa svim tim sjajnim ljudima koji kroz sve ove godine žive ovde i istrajavaju zajedno s Ukrajincima, pomislio koliko je važna stvar što imamo takvu osobu za našeg vrhunskog predstavnika u ovoj zemlji, nekog ko svakodnevno aktivno pere uveliko ukaljan obraz srpske države ali, na žalost, i popriličnog dela srpskog društva zbog njihove usaglašenosti u prekomernom poštovanju pa i čistom obožavanju onih najcrnjih aspekata ruske kriminalne politike prema Ukrajini i potpunog nedostatka saosećanja za patnje kroz koje je primoran da prolazi ukrajinski narod ovako duboko u dvadeset prvom veku. Pa čak, moram i to da dodam, u nemalom broju slučajeva, i uz krvožedno zadovoljstvo nad raznoraznim zločinima koji se nad ovom zemljom i njenim građanima svakodnevno vrše.
Ono što ambasadora Sapundžija, primetio sam, poprilično uznemirava jeste zaista teško razumljiva činjenica da je Srbija od početka ruske agresije na Ukrajinu obezbedila pomoći za ovu zemlju u nemalom iznosu od 62 miliona evra a da se o tome veoma malo zna jer taj podatak, kojim bi se svako razuman ponosio, kao zmija noge kriju upravo oni koji su tu pomoć i obezbedili. Ili da napišem ovo u prvom licu jednine? Bilo kako bilo, samo to otkriće dovoljno je da vam se mozak raspukne nadvoje ali ono ujedno može barem donekle da drugima pojasni sve nezdrave kontradikcije i bolesni mehanizam politike prljavih ruku i nečiste savesti koja je u Srbiji već predugo na delu.
Sledeći dispatch – sutra u isto vreme.