25 May Nije bajka ali… Četvrto poglavlje, priča četvrta: Jedan rat, bezbroj ratišta
“Jedan rat, bezbroj ratišta”
-Četvrta priča majskog mesečnog poglavlja-
Piše: Aleksandra Panić
Moja zona Capitol Hill-a godinama je bila i omiljeno mesto sastajanja s prijateljima piscima, Arijelom i Vilom. Tokom i posle mastera iz kreativnog pisanja koji smo zajedno pohađali, nas troje smo se sastajali na književnim večerima u Elliot Bay-u ili Hugo House-u, u jutarnjim šetnjama kroz park Cal Anderson ili uveče, u nekom od barova duž 12th Avenue. Pričali smo o pisanju, o životu pisaca, o našim književnim likovima, često i o ljubavi i vezama.
Vil je u drugoj deceniji dvehiljaditih radio kao novinar u lokalnom nedeljniku, a bio je zaposlen i u kući za pisce. Imao je trideset i koju godinu, bio je dobro povezan u lokalnoj zajednici, oženjen bez dece, čak je i posedovao stan na Capitol Hill-u. Delovalo je kao da čvrsto vlada sopstvenim životom. Ubrzo pošto smo završili master, primetila sam da više pije, više govori, da ga opsedaju neuobičajene ideje. Zanimala ga je poliamorija. Zanimala ga je anarhija. Pitao se kako bi mogao da živi mimo svega što se podrazumeva. Kao sin vojnog lica, naviknut da se seli na svake dve do četiri godine, Vil je osećao da je već predugo u Sijetlu. Predložila sam mu da iskoristi pisanje i kroz priču pokuša da dopre do srži svog nemira. Pisao sam o tome, rekao je.
Tek tada mi je ispričao da se rano, sa svojih osamnaest godina, prateći dedine i očeve stope, priključio američkoj vojsci. Proveo je neko vreme na akademiji, zatim u američkim bazama, dok ga jednog dana nisu poslali preko. Nisam morala da pitam gde. Znajući koje je godine otišao, zaključila sam da govori o Avganistanu.
Rekli su nam da je lokacija već prazna i da je naša misija samo da to proverimo. Tu je zastao. Ćutao je neko vreme. Onda je ponovio to isto: Rekli su nam da je lokacija prazna. Pa je opet zaćutao. U nekom trenutku, rekao je, stigla je naredba da pucamo. Pucali smo u zidove, kroz prozore i vrata; onda smo ušli unutra i nastavili da pucamo. Stotine i stotine metaka. Rekli su nam da je kuća prazna. A onda da pucamo.
Dugo smo ćutali posle toga. Sve mi je bilo jasno. Tog dana stigla sam i ja do srži Vilovog nemira.
Zašto si se prijavio za vojsku? Pitala sam ga nekom drugom prilikom.
It was the right thing to do, odgovorio je. Platili su mi školovanje. Imam vojnu penziju i odlično osiguranje. It seemed like the right thing.
Da, razumela sam, u početku je delovalo kao zicer.
Negde tokom 2018. godine, Vil je ostavio ženu, stan i posao. U početku je živeo s cimerima na jugu Sijetla i pozivao me na žurke. Zatim je bio u vezi s jednim bračnim parom. U jesen 2019, kupio je stari kombi i opremio ga za život; u njega je spakovao samo najpotrebnije. Neko vreme je živeo u svom vozilu po parkovima Sijetla, kao nekakav eksperiment, pišući o životu izvan sistema i o svakodnevnoj borbi s organima vlasti. Onda je krenuo da obiđe Ameriku. Neko vreme se javljao. Neko vreme je delio svoje avanture na Instagramu. Neko vreme smo znali da je živ.
Arijel i ja smo se poslednji put čuli s Vilom u avgustu 2021. godine, posle čega mu se izgubio svaki trag.
Pucao sam na decu, Aleks, izgovorio je kroz jecaje one večeri kada je konačno progovorio o svom nemiru. Pucao sam na decu.
April je 2026. godine. Na Institutu za onkologiju, dugačak hodnik koji se završava zatvorenim prozorom s pogledom na unutrašnje dvorište bolnice može udobno da primi dvadesetak žena, no i danas ih je, ispred ordinacije za redovne preglede pacijentkinja koje se leče od raka dojke, bar tri puta više. U trećem satu čekanja da me primi doktorka moje majke, počinjem da recikliram vazduh koji izdišem. Kada konačno čujem majčino ime, ulazim u ordinaciju doktorke Simonide, pružajući joj poslednji izveštaj radiologa. Ona me pogleda, zatim duboko uzdahne i spusti izveštaj na sto. Možeš li da je dovedeš u sredu ujutru na konzilijum? Promenićemo joj terapiju, pa ako ima sreće, usporićemo širenje. Posle toga, više nećemo imati opcija. Zahvalim se i izađem, istinu o kleštima raka naučila sam još kao devojčica, od moje Simonide.
Po izlasku iz ordinacije, pokušavam da pogledom obuhvatim ovu tihu zajednicu žena. Tišinom smo ujedinjene u nevidljivoj ženskoj borbi, ne nužno za život, već za dostojanstvo. Ne poznajemo se. Ne postavljamo jedna drugoj nikakva pitanja, podelimo osmehe i po koje srećno. Povezane smo znanjem o čekanju, o telu koje izdaje, o vremenu koje se meri drugačije kada se uvede reč metastaza. Maligne ćelije se šire potuljeno. Najpre nevidljivo, pa onda odjednom svuda. Prepoznaju se samo na digitalnim snimcima skenera. Pismeni opis radiologa postaje proročanstvo.
Iste večeri, tokom šetnje s psom, pridružujem se protestu studenata i građana ispred zgrade rektorata. Napuštam protest kad primetim prve znake nasilja. Nasilje nikada ne sme da bude odgovor na nasilje.
Kod kuće, pokušavam da završim ovaj esej i teško mi je da nađem mesto gde bih stala. Podižem pogled s ekrana i njime merim prostor dnevne sobe, pitajući se koliko bi sugrađana ona mogla da primi, ako bih u njoj proglasila duhovnu republiku. Za šta bi se moja duhovna republika zauzela, koja bi bila naša borba? Klara, Veronika, Eržebet, Laura, Ildiko, Ester, Gizela nisu merile kvadraturu picerije Zicer niti su unapred razmišljale o posledicama. Jedno im je bilo jasno — da moraju nešto učiniti i da se neće smiriti dokle god njihovim sinovima, muževima i braći preti opasnost mobilizacije. Znale su i da kapija Zicera mora ostati otvorena jer njihova borba nije bila ograničena samo na Trešnjevac. Vođene ničim drugim do strpljenjem i ljubavlju, ove žene su pokazale kako se stvara i održava jedna autonomna zona. Šteta što Hakim Bej nije čuo za Zicer. Vraćam pogled na tekst. Pred očima mi je slika mene kao devojčice, opsednute pitanjem kako se stvara republika.
Otvaram pretraživač i, po ko zna koji put, upisujem Vilovo ime. Koliko sam ga puta već tražila po širokom prostoru interneta, ponekad i među čituljama. Njegov bol ostaje u meni kao podsetnik da u srži postoji samo jedan rat s bezbroj ratišta. U svakom trenutku, negde na planeti, šire se nove metastaze.