25 May Nije bajka ali… Četvrto poglavlje, priča treća: Moj pravougaonik slobode
“Moj pravougaonik slobode”
-Treća priča majskog mesečnog poglavlja-
Piše: Aleksandra Panić
Čita: Marija Drndić
Moj omiljeni pravougaonik Sijetla, grada u kome sam živela čitavu deceniju, u kome sam postala majka, spisateljica i žena koja danas jesam, prostirao se između ulica Broadway, East Denny Way, 12th Avenue i East Pike Street. Unutar tog pravougaonika, u naselju Capitol Hill, bio je park Cal Anderson i igralište na kome su mi deca prohodala, Hugo House, čuvena kuća za pisce u kojoj sam često boravila, moja omiljena knjižara na svetu Elliott Bay Book Company, restoran Oddfellows, koji sam obožavala, pa čak i Molly Moon’s, gde sam prvi put probala sladoled od jagode sa bosiljkom. Tu je bio i Riveter, coworking prostor u kome sam pisala, a u istom kraju živela je i moja drugarica Džezmin. Kada zatvorim oči i zamišljam Sijetl, uvek sam tu. To je moja zona slobode, mesto gde sam postala deo tog grada. Zato mi i danas deluje gotovo neverovatno da je upravo unutar mog pravougaonika, u junu 2020. godine, nikla privremena autonomna zona C.H.A.Z. (Capitol Hill Autonomous Zone) u znak građanskog protesta protiv brutalnog policijskog nasilja nad BIPOC 3 zajednicom.
U kasno proleće 2020. godine, usred pandemije, Amerika pod Donaldom Trampom bila je duboko podeljena na one koji ga podržavaju i one koji ga se stide. Dvadeset petog maja, u Mineapolisu, beli policajac ubio je građanina Džordža Flojda, pritiskao mu je vrat kolenom dok ga nije ugušio. Snimak ubistva proširio se zemljom brže nego što se širio virus, a sa njim i građanski bes. Protesti protiv već učestalog policijskog nasilja izbili su u svakom većem američkom gradu, ulivajući se u već postojeći pokret otpora #BlackLivesMatter. Nekoliko dana kasnije, građani Sijetla počeli su da se okupljaju na Capitol Hill u, gde su osmog juna formirali autonomnu zonu, zonu oslobođenu od prisustva i kontrole policije i svake organizovane vladavine. C.H.A.Z., koji će kasnije biti preimenovan u C.H.O.P. (Capitol Hill Organized Protest), uputio je tri formalna zahteva policiji: da umanji svoj budžet za pola, da novac preusmeri na razvoj i pomoć crnim zajednicama i da amnestira demonstrante. Gradonačelnica Dženi Durkan dozvolila je nastavak protesta, proglasivši to još jednom od tradicionalnih letnjih blok-žurki Capitol Hill-a. Policija se povukla.
U svojim prvim danima C.H.A.Z. je, makar izdaleka, delovao kao spontano okupljanje građana oko sopstvene rane. Na ulazu u zonu visio je natpis da taj prostor sada pripada građanima Sijetla. Podignuti su šatori za odmor, stigli kamioni s uličnom hranom, postavljene pozornice za performanse. Pristizali su umetnici, studenti, novinari, stanovnici različitih krajeva grada i okoline. Sve je ličilo na improvizovani festival političke tuge i građanske neposlušnosti. U samom početku C.H.A.Z. je imao potencijal da postane stvarni primer privremene autonomne iz teorije Hakima Beja 4.¹
Bej objašnjava privremenu autonomnu zonu kao kratkotrajni prostor koji izmiče formalnoj strukturi kontrole. Privremena autonomna zona je gerilska operacija kojom se oslobađa područje zemlje, vremena ili mašte, a zatim rastvara pre nego što je država može uništiti. Njena najveća snaga leži upravo u nevidljivosti: čim bude imenovana, predstavljena ili posredovana, mora da nestane, ostavljajući za sobom samo ljusku. Da bi autonomna zona nastala, potrebni su sledeći elementi: grupa ljudi povezanih zajedničkim afinitetima, običajima ili verom u ljubav, spontanost i festivalski duh.
Zašto C.H.A.Z. nije imao šanse da se ostvari kao privremena autonomna zona? Hakim Bej naglašava da privremena autonomna zona ne sme da bude definisana kao spektakl. C.H.A.Z. je gotovo preko noći postao viralan medijski spektakl. Ne sme da postoji ni mapa zone: mapa je zatvorena, dok je autonomna zona otvorena, odvija se unutar fraktalnih dimenzija nevidljivih za kartografiju kontrole. C.H.A.Z. je, međutim, ocrtao jasne granice zone i postavio barikade s čuvarima. Autonomna zona nije zamena za postojeću državu i ne sme da funkcioniše kao hijerarhijska struktura. Čim se izvesni Raz Sajmon samoproglasio liderom C.H.A.Z.-a, urušena je ideja o autonomnosti.
Nasilje nije odgovor na nasilje. U nastavku postojanja autonomne zone oformljeno je militantno oružano telo sa zadatkom da „čuva granice” zone. Među natpisima koji su se uzdizali iznad glava demonstranata našli su se i oni koji su pozivali na nasilje prema policiji. Kako se uopšte rodila ideja o nasilju unutar protesta protiv nasilja? Ubrzo se unutar mog najlepšeg pravougaonika Sijetla dogodilo pet oružanih napada, nekoliko fizičkih i seksualnih napada, brojne krađe, vandalizam, javno korišćenje i distribucija narkotika. Ništa od toga nije služilo ideji zbog koje je zona nastala. Na kraju, kada je dvadeset devetog juna džip kojim su upravljala dva dečaka od četrnaest i šesnaest godina uleteo u barikade zone, a „čuvari zone” zapucali u automobil, ranivši jednog dečaka i ubivši drugog, narušena je svaka ideja o dostojanstvenom protestu. Policija i hitna pomoć nisu došle na mesto nesreće; dečake su u bolnicu odvezli demonstranti u privatnim automobilima. Autonomna zona koja je oformljena kao protest protiv represije državnog aparata rasformirana je intervencijom policije. Nasilje koje je sama iznedrila, na kraju joj je kleštima odgrizlo srce.
Najvažnija razlika između ova dva protestna odgovora na sistemsko nasilje države, Autonomne zone Kapitol Hila i Duhovne republike Zicer, nema veze s tim što su nastali na različitim kontinentima i u različitim istorijskim trenucima, već s njihovim razumevanjem mira i slobode. Mišel Fuko pravi jasnu razliku između oslobođenja od nekoga ili nečega, koje je uvek trenutni čin, i mogućih praksi slobode. Oslobođenje krči put za nove relacije moći, koje moraju biti kontrolisane praksama slobode. Ono što su građani Sijetla želeli, u naletu besa izazvanog još jednim brutalnim činom nasilja proisteklog iz sistemskog rasizma, bilo je da se otrgnu od državne kontrole. Ono što su stanovnici Zicera dokazali bilo je zajedničko praktikovanje slobode, i tokom protesta i sutradan ujutru, kada su mirno pisali pisma, kuvali, spavali i organizovali život, znajući da su opkoljeni i na nišanu. Nasilje nije odgovor na nasilje.
Kada sam se, godinu dana kasnije, vratila u Sijetl, moj voljeni pravougaonik slobode bio je zauvek izmenjen. Ostale su samo ljuske čuvenog parka. U njemu: šatori s beskućnicima koje grad zanemaruje, miris marihuane, pusto dečje igralište. Delovalo je kao da su moj grad i moja zona slobode puni malignih ćelija.
- Hakim Bej (Hakim Bey) je pseudonim Pitera Vilsona (Peter Lamborn Wilson), američkog pesnika anarhiste koji je tokom sedamdesetih godina živeo u Libanu, Indiji, Pakistanu i Iranu, istražujući tantru, taoizam i sufizam. Po povratku u Njujork 1979. godine, Bej je živeo je sa čuvenim pesnikom Vilijamom Barouzom (William Seward Burroughs) i tokom osamdesetih objavljivao filozofske tekstove u književnim časopisima. Ti tekstovi su sabrani 1991. godine u zbirci T.A.Z. — The Temporary Autonomous Zone: Ontological Anarchy.