09 Feb ZAŠTO KAŽEŠ LJUBAV? U PANČEVU
Sreda, 14. februar,
18 sati, Sinhro Hub, Zmaj Jove Jovanovića 11, Pančevo
Ulaz slobodan
Učestvuju: Dubravka Stojanović, Ognjen Glavonić, Srdan Golubović
Moderira: Tamara Marković
Deklaraciju ODBRANIMO ISTORIJU možete potpisati OVDE
Građansku Peticiju – Oslobodimo zidove! Možete potpisati OVDE
U sredu 14. februara u 18 časova u Sinhro Hub-u u Pančevu (Zmaj Jove Jovanovića 11) Tamara Marković članica KROKODILa razgovaraće sa istoričarkom Dubravkom Stojanović i rediteljima Ognjenom Glavonićem i Srdanom Golubovićem o istorijskom revizionizmu u popularnoj kulturi a posebno u filmskim i serijskim narativima. Ova pojava više od tri decenije oblikuje dominantni društveni diskurs i samim tim dovodi do porasta nasilja u našem društvu a posebno međuetničke netrpeljivosti.
U državama nastalim raspadom SFRJ snažno je prisutan revizionistički odnos prema prošlosti. Istorijski revizionizam je zloupotreba istorijske nauke, namerno i tendenciozno iskrivljavanje slike o prošlosti. On podrazumeva prilagođavanje prošlosti savremenim političkim potrebama, izdvajanje i naglašavanje poželjnih i fabrikovanje nepostojećih podataka, selekciju istorijskih izvora, izbacivanje svega što ne odgovara vladajućim političkim idejama i programima. Nasuprot tome stoji poželjno napredovanje naučnih saznanja, otkrivanje novih istorijskih izvora i nova tumačenja onih već poznatih, primena novih metodologija i paradigmi, stalno preispitivanje i rekontekstualizacija, koji su obavezni sastojci posla istoričara.
Sve države imaju određene politike istorije, ali nacionalističke ideologije i ratovi doveli su do toga da su zloupotrebe istorijske nauke u državama nastalim raspadom SFRJ posebno izražene. Istorijska nauka se koristila da bi se ratovi psihološki pripremili, kao i da bi se posle ratova održavale politike zasnovane na eksploataciji nacionalističkih strasti. Istorijsku nauku su zloupotrebljavali političari, mediji, mnoge interesne grupe.
Istorijski revizionizam primenjuje se da bi se održavali stari i stvarali novi mitovi, jačali stereotipi, razvijale predrasude i mržnja prema susedima negovanjem netolerancije, agresije i nasilja.
„Mi“ smo uvek žrtve, „drugi“ su za sve krivi. Na samoviktimizaciji se pravi paranoidna svest o istoriji koja žrtvu oslobađa svih moralnih obzira i podstiče želju za osvetom. Na samosažaljenju se homogenizuje nacija, zbijaju se njeni redovi, potire se pluralnost, a pojedinci i društvene grupe utapaju se u zamišljeni „biološki“ ili „duhovni“ kolektiv. Uloga žrtve okamenjuje nas u prošlosti i ne dozvoljava nam da krenemo napred.
Time se u našim društvima brišu jasne moralne koordinate i stvara opasnost da se zločini poput onih iz prošlosti ponove.
Godišnjice i jubileji koriste se za nacionalističku mobilizaciju i učvršćivanje autoritarnih vlasti. Nema pijeteta ni empatije prema „tuđim“ žrtvama. Nema ni pokušaja da se s distance od skoro trideset godina od početka ovih ratova svaka strana suoči sa sopstvenom ulogom i odgovornošću. Istorija je danas „rezervni ratni položaj“ na kome tinjaju neprijateljstva koja razaraju naša društva.
Kao polaznu tačku za razgovor koristićemo rezultate “Istraživanja i analize skrivenog uticaja na porast nasilja u društvu u Srbiji”, autora Srđana Hercigonje i Milene Berić koje je nedavno objavilo Udruženje KROKODIL.
Šta je kultura nasilja i kako je mi kao društvo negujemo? Zbog čega mladi imaju skromno znanje o ratovima devedesetih i novijoj istoriji uopšte? Koja je propagandna uloga filmova i serija i kako prepoznati pamfletsko u igranim sadržajima? Koliki je i kakav kvalitativni doprinos umetnosti i popularne kulture u stvaranju politka kulture sećanja? Zbog čega je važno da postoje autorke i autori koji kroz svoj rad postavljaju pitanja o kojima institucije ćute? neka su od pitanja na koje ćemo zajedno sa mladima u Pančevu pokušati da odgovorimo.
Posle prvog dela razgovora, umesto klasičnog formata pitanja i odgovora, učesnici će se podeliti u ćaskaonice (chat rooms), gde će na neposredan način nastaviti da pričaju o ovim i brojnim drugim zanimljivim temama sa publikom. Ideja nam je da kreiramo jedan egalitarian prostor u kome nema barijera između učesnika i publike i dobronamernu atmosferu u kojoj bi se svako osećao slobodnim da podeli svoja iskustva i stavove.
Iz uvoda istraživanja:
Istraživanje koje smo sproveli pokazalo je da su agresija i nasilje u tolikoj meri dominantni u srpskom društvu, da su prodrli u sve njegove pore. Zbog toga je toliko teško identifikovati i mapirati sve njihove „izvore” koji su u ovom radu zbirno označeni kao „kultura nasilja”. Matrica koja služi kao najširi okvir za održavanje „kulture nasilja” identifikovana je – kako u literaturi tako i tokom istraživanja – u zastrašujućim posledicama ratova devedesetih, u traumatičnim iskustvima kojima je srpsko društvo time izloženo ali još i više u pogubnom odbijanju većinskog dela društva da se s traumom suoči. Štaviše, ta trauma, koja poprima oblike društvene anomalije, „hrani” se glorifikacijom ratnih zločina, te održavanjem i aktivnim promovisanjem iskrivljenog sistema vrednosti koji je svojevremeno služio kao kulturna potpora ratovima a i dalje služi kao glavna alatka radikalne negacije počinjenih zločina. Do raskida s ovom dominantom kulturnom matricom te nevidljivim političkim uticajima na porast nasilja nikada nije došlo.
U ovom radu je, zbog aktivne višegodišnje instrumentalizacije mladih od strane državne vlasti, stavljen fokus na samo jednu manifestaciju kulture nasilja, a to su stensili, grafiti i murali, kao relativno nov oblik iskazivanja i promovisanja agresije, pri čemu se ni drugi primeri (poput tradicionalnih, analognih medija, strogo kontrolisanog obrazovnog sistema, kidnapovanih institucija) nikako ne mogu ignorisati. Politička elita koristi upravo ovu vrstu medija (urbane prostore) kao jednu od legitimišućih formula svoje vladavine, jer kroz nju širenje straha i izbegavanje političke odgovornosti postaje pravilo a ne izuzetak, čime se otvara mogućnost dugoročnog ostanka na vlasti i demokratskog nazadovanja.
Zaključujemo da u Srbiji postoji direktan i nevidljiv uticaj države i medija na održavanje specifične i široko rasprostranjene „kulture nasilja” i da narativi u kojima dominira agresivni rečnik doprinose njenom održavanju za šta je zaslužno i nepostojanje strategije za suzbijanje nasilja te da porast nasilja i agresije u društvu, između ostalog, dovodi do porasta femicida. U Srbiji i dalje, od ratova devedesetih naovamo, nasilje je u svim svojim oblicima postalo i ostalo ultima ratio te kao takvo zadržalo visok stepen kredibilnosti kod izabranih političkih elita, njima bliskih medija i, posredno, kod značajnog dela populacije. Smatramo, naime, da nastavljanje politike putem nasilja nikako ne može biti argument protiv sveopšte zastarelosti političkih praksi i nemogućnosti stvarne političke, ekonomske i društvene tranzicije. Indukovano nasilje postalo je bolna svakodnevica građana Srbije.
Celo istraživanje možete preuzeti OVDE.
O projektu Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?
Cilj projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? jeste podizanje svesti o opasnostima nevidljivog uticaja koji šire politički akteri čime sistematski legitimišu ekstremno desne ideologije s ciljem jačanja nacionalističkih ideja među širom populacijom u Srbiji, a posebno među mladima. Tri decenije nakon serije krvavih konflikata na prostoru bivše Jugoslavije, osuđeni ratni zločinci se, nakon odsluženih kazni u inostranim zatvorima, polako vraćaju u Srbiju gde su prihvaćeni i slavljeni od strane najviših državnih zvaničnika i obasuti medijskom pažnjom prorežimskih medija. Ne čudi stoga što mnogo godina posle nasilnog raspada Jugoslavije, ljudi u Srbiji i dalje žive s tako iskrivljenim stavovima po pitanju negativnog nasleđa devedesetih godina dvadesetog veka. Mladi ljudi pokazuju fundamentalni nedostatak znanja o ratovima i nasilnom raspadu Jugoslavije. Zarobljeni u međuprostoru između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, oni predstavljaju glavne mete zloupotrebe i često su pioniri u rukama moćnih donosioca odluka a alatke kojima se služe za promociju retrogradnih, mrziteljskih politika te za otvoreno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, promovisanje govora mržnje, pa čak i direktno podsticanje na nasilje svima su, na žalost, predobro poznate (murali, stensili, grafiti) i najzaslužnije su za nikad ranije viđene razmere estetsko-ideološkog zagađenja naših gradova u poslednjih nekoliko godina.
Projekat Zašto kažeš ljubav a misliš na rat podržala je Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu kroz program MATRA.